Podizanje nove optužnice protiv Slobodana Miloševića, ovoga puta za rat u Hrvatskoj 1991–1992, imaće ozbiljne pravne posledice. Pošto je Haški tribunal već definisao rat u Bosni kao međudržavni sukob u optužnicama protiv srpskih i hrvatskih vojnika i političara, sada je i rat u Hrvatskoj definisan kao međudržavni sukob, tj. agresija Srbije i Crne Gore
U utorak je haški Tribunal objavio novu optužnicu protiv Slobodana Miloševića, trenutno u pritvoru. Ova donekle zakasnela optužnica tereti Miloševića za planiranje, organizovanje i vođenje rata na teritoriji susedne države i pošto je ona međunarodno priznata, za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, prekršaje pravila ratovanja itd. Milošević je optužen po liniji individualne odgovornosti (za ono što je činio i naređivao) i komandne odgovornosti (za ono što je morao da spreči, a nije, mada je znao). Iz onoga što je objavljeno kao sažeta (prepričana) optužnica, da se zaključiti da haško tužilaštvo tereti Miloševića i za medijsku i psihološku pripremu rata, što je zanimljiva inovacija.
Kao saučesnici i pomagači u izvršenju krivičnih dela navodi se petnaest lica, a kaže se i da će ih biti još. Među tih petnaest nalaze se i Branko Kostić i Bora Jović iz tadašnjeg polupredsedništva SFRJ, Veljko Kadijević i Momir Bulatović, Jovica Stanišić i Franko Simatović (JSO), Milan Babić i Goran Haõić kao vođe pobunjenih Srba u Hrvatskoj. Svi zajedno optuženi su za ubistvo najmanje 450 lica i proterivanje 170.000 lica, za protivpravno lišenje slobode, mučenja, silovanja, pljačke, nepotrebna razaranja, uključujući i kulturna i umetnička dobra itd. u periodu od avgusta 1991. do juna 1992. Iz onoga što je objavljeno nije jasno zašto je odabran baš taj vremenski period, jer i Srbi i Hrvati računaju početak tog rata od 17. avgusta 1990, dakle od prvih balvana i barikada u Benkovcu, valjda računajući (i jedni i drugi) na duži prvoborački staž. Biće da je haško tužilaštvo odredilo avgust 1991. jer su tada JNA, policija i paravojske pod komandom SDB-a krenule u odlučnu ofanzivu u Hrvatskoj, pošto je izgubljena i poslednja nada u sovjetsku intervenciju i pomoć, posle sloma puča Jazova i Krjučkova u Moskvi 19. avgusta.
Slobodan Milošević optužuje se da je naredio i podržao formiranje paravojnih jedinica; da je naredio angažovanje snaga MUP Srbije u ratu s Hrvatskom; da je iskoristio svoj uticaj na tadašnju JNA da bi je praktično stavio pod svoju komandu u vreme izvršenja krivičnih dela za koje se tereti; da nije sprečio izvršenja krivičnih dela iako je i mogo i morao. Osim toga, optuženi se tereti i da je planirao, podsticao i pomagao vojno, politički i ekonomski stvaranje dva paradržavna entiteta – Republike Srpske Krajine i Dubrovačke Republike. Kratka i tužna istorija RSK dovoljno je poznata; slučaj „Dubrovačke Republike“, međutim, nije. Istini za volju, reč je o nečemu što bi se moglo nazvati „pokušaj namere“: negde u ova doba pre deset godina neki oficiri JNA skupili su u Cavtatu dvadesetak zabrinutih i preplašenih starijih ljudi i nazvali taj skup „Inicijativnim odborom za osnivanje Dubrovačke Republike“, koja bi se onda plebiscitarno, dakako, pripojila onome što je Mihalj Kertes zvani Bracika polovinom jula najavio kao „novu veliku srpsku državu sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom“. Dok su JNA, hercegovački i crnogorski dobrovoljci veselo lupali po Dubrovniku i još veselije harali Konavle i dok je „Politika ekspres“ na naslovnoj strani objavljivala kako „Stradun čeka slobodu“, taj tužni odbor u Cavtatu izabrao je izvesnog Aca Apolonija iz Dubrovnika za budućeg predsednika republike. Tu se priča i završava, jer je ceo poduhvat ubrzo izbledeo: JNA i dobrovoljci povukli su se podvijena repa sa ratnim plenom, za „Inicijativni odbor“ se više nije čulo i ubrzo su ga zaboravili svi – osim MUP-a Hrvatske. Hrvatska je povratila Dubrovnik i izašla na prethodne granice, ali je zato izgubljena Istočna Hercegovina; bio je to prvi veliki vojni poraz Miloševićeve politike, ali je bio spretno zabašuren.
Haško tužilaštvo očigledno tretira rat u Hrvatskoj 1991–1992. kao međudržavni sukob, tj. agresiju Srbije na Hrvatsku, što u kombinaciji sa već utvrđenim stavom Tribunala da je rat u Bosni bio agresija Srbije i Hrvatske na BiH implicira dalje komplikacije. Hrvatska će dobiti još jedan argument za svoju tužbu protiv SR Jugoslavije u Međunarodnom sudu pravde u Hagu i zahtev za odštetu; osim toga, ova optužnica podstaći će hrvatsku ekstremnu desnicu da i dalje relativizuje i opravdava sopstvene šovinističke zločine protiv srpskih civila tokom tog istog rata. Crna Gora i Milo Đukanović imaće razlog više za ponavljanje optužbi da kako su, eto, bili naterani od Miloševića i JNA da se uvale u tu nesrećnu dubrovačku avanturu, mada se svi sećamo kako su se junačili i sokolili onomad.
U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ jedva da ima reakcija na ovu novu optužnicu, osim Branka Kostića koji se ne oseća krivim i Bore Jovića koji ne razume optužbe. Sa velikim se zanimanjem očekuje reakcija Slobodana Miloševića na novu optužnicu. Onih trinaest živih koji se u optužnici pominju kao saučesnici i pomagači (to jest osim Baõe i Arkana) mogu da računaju na mogućnost nagodbe u zamenu za svedočenje.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Falanga je grupa ljudi kojoj su svojstveni nasilje, odbrana privatnog interesa diktatora, bespogovorna odanost vođi. Studenti su se pobunili protiv naprednjačke falange. Zašto onda zaziru od opozicije
Čemu služi „savetodavni referendum o poverenju predsedniku Aleksandru Vučiću“ i zašto ga treba ignorisati na svaki mogući način
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
