Istorija Novog Beograda

Datum (1)

Pola veka Novog Beograda vezuje se za 11. april 1948, datum iz nekog razloga odabran kao početak izgradnje, mada su ženske, „frontovske“ i druge radne brigade godinu dana pre toga krenule u „juriš na močvaru“. Službenog jubilarnog datuma, ispred nekoliko hiljada omladinaca koji su cvokotali na ledenoj košavi, vizije budućnosti predočavali su Batrić Jovanović, ondašnji zamenik direktora za izgradnju Novog Beograda, i ministar građevina Vlada Zečević.

Datum (2)

U stvari, nema nikakvog razloga da se obeleži još nekoliko godišnjica. Na primer, 66 godina od osnivanja „Udruženja za ulepšavanje leve obale Save – Novi Beograd“, registrovanog kod Odeljenja za zaštitu naroda Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije (8. marta 1932). Ili 68. godina od štampanja prvog broja zemunskog nedeljnika „Novi Beograd“ (17. januara 1930, vlasnik Aleksandar Vranješević). Koliko je poznato, Novi Beograd se prvi put pominje 1924. godine, kada je Petar Kokotović, zemljoradnik, na Tošinom bunaru otvorio kafanu i okačio firmu „Novi Beograd“. Kuću je podigao godinu dana ranije, pa bi se, sa dopustivom greškom, umesto 50 sada obeležavalo celih 75 godina Novog Beograda, uz dodatak da ni „leva“ tradicija ne bi bila na gubitku, pošto je Kokotović bio napredni seljak, prvi predsednik Narodnooslobodilačkog odbora u Novom naselju i Bežaniji. Obaška što je 1923. godine nacrtan i prvi urbanistički plan Novog Beograda.

Datum (3)

Posleratni Novi Beograd nacrtao je 1946. godine arhitekta Nikola Dobrović, ondašnji šef grupe za Novi Beograd u Urbanističkom institutu Beograda. S obzirom na to da će Generalni urbanistički plan biti donet tek 1950. godine, njegov crtež i ceo Novi Beograd zamišljen je kao urbana kulisa za ono (naj)važnije: zgradu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, zgradu Predsedništva vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije i „reprezentativni hotel“.

Rekordi

Izgradnja Novog Beograda počela je s „paviljonima“ pored Tošinog bunara, Studentskim gradom i pomenutim važnim zdanjima. Rekordi su ažurno beleženi. Tako je Radomir Milosavljević za osam sati ozidao 30 kubika zidova, rekord koji su Cvetko Piškulić i Josip Balašek ubrzo oborili – i kratko zadržali, pošto je izvesni Božidar Nikolić „prebacio sve norme i za isto vreme sazidao 82,54 kubika zida“. Vesti o rezultatima, probijanju planova i rokova za 30 do 300 odsto, požrtvovanju i samopregoru dospele su i do najvišeg mesta – druga Tita. Očinski zabrinut, on je – na prijemu za graditelje pred početak sezone radova, 9. aprila 1950 – ozbiljno izjavio: „Imam jednu zamerku: čujem da se vi tamo previše naprežete. Ne smemo preterivati u takmičenju…“

Uz Balkansku i niz Čarnojevića bulevar

Beograd se slabo ili nikako suočavao sa činjenicom da se na dnu Balkanske ulice, direktno sa železničke stanice, svakih 17 minuta pojavljuje novi Beograđanin sa veknom hleba pod miškom, kartonskim koferom u ruci i dopola pojedenim piletom zamotanim u novine. Sredinom osamdesetih taj priliv smanjen je na jednog novog Beograđanina svakih pola sata, ali je trend načisto srušen provalom stotina hiljada zlosretnih branilaca ognjišta i Jugoslavije koji su se ovamo slili niz autoput Bratstva i jedinstva (započet 1948, kad i Novi Beograd), neposredno pre toga – i neodoljivo simbolično – prekršten u Bulevar Arsenija Čarnojevića.

Dimenzije

Zamišljen i građen srazmerno očekivanoj i planiranoj budućnosti, Novi Beograd svakako predstavlja neku vrstu ogromnog čudovišta, čiji je tvorac izgubio svaki smisao za srazmere. Uprkos deset puta većem broju stanovnika, svaki Njujorčanin pod „blokom“ podrazumeva prostor dimenzija 150X70 metara. U našem slučaju, međutim, to je površina 900X600 metara. Slikovitije rečeno, to znači da Palata federacije troši prostor koji u „starom“ Beogradu omeđavaju Trg Republike, na jednoj, i Slavija, na drugoj strani. Ili da na površinu koju zauzima blok „Šest kaplara“ (može i bilo koji drugi) staju ceo istorijski Dubrovnik, četiri Korčule ili šest Dioklecijanovih palata. Širina zahvata dopunjena je, dakako, visinom. Prosečna novobeogradska „mašina za stanovanje“ ima između 200 i 300 stanova i oko 1200 duša upakovanih u stanove sa dve do četiri generacije. Bar jedna trećina Novobeograđana živi u „zoni latentne socijalne patologije“, što je stručni eufemizam za stanovanje iznad petog sprata, sa povišenim rizikom zdravstvenog i socijalnog oboljevanja.

Imena (1)

Prisvajanje Novog Beograda počelo je odmah, kao što treba, krštavanjem. U njemu postoje „Tri sestre“, „Dva idiota“ (ili „Tri idiota“, zavisno od toga da li se uz kule broji projektant), „Šest kaplara“, „Kineski zid“, „Kifla“, „Fontana“, „Paviljoni“ (alternativno: „Stari Novi Beograd“), „Piramida“, „Merkator“, „Televizorke“, ali i „Koreja“, „Bangladeš“, „Staro sajmište“, „Mercedesi“, „Stari aerodrom“…

Imena (2)

Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru i car Haile Selasije prvi su posadili drveće u Parku prijateljstva na Novom Beogradu (1961). Neumrli Josip Broz Drug Tito je Novi Beograd obilazio u junu 1948, potom je „svake godine po nekoliko puta prolazio“ kroz isti i, najzad, službeno ga je posetio četiri puta. Prvi put u maju 1961, potom u novembru 1967, kada se „duže vremena zadržao u centru MZ ‘25. maj’“ i razgledao makete budućeg grada izložene na pesku. Početkom decembra 1970. svečano je otvorio autoput koji je potom pokazivan „najdražim gostima“ glavnog grada, sve dok jedan od njih nije postavio beslovesno pitanje: „A koja budala je napravila autoput kroz centar grada?“ Najzad, u maju 1977. godine, „drug Tito je opet pokazao veliko interesovanje za izgradnju Novog Beograda. Izneo je svoje mišljenje i zapažanje o dotadašnjoj izgradnji i dao svoje sugestije za budući razvoj grada.“ Sugestija je proizvela Centar Sava, posle čega više nije bilo suštinskih prepreka za gradnju takozvanih Geneks apartmana i buvljaka, sve jedno do drugih.

Drug Tito je do prošle nedelje bio jedini dobitnik unikatne Zlatne plakete Novog Beograda (1948–1978). Od prošle nedelje nosilac „zlatne“ plakete povodom pedesetogodišnjice je Slobodan Milošević.

Koliki jubilej

Naš čitalac Jovan Nešić redakciji je ustupio na korišćenje dokumentaciju koja, čini se, nedvosmisleno potvrđuje da je ozbiljna gradnja Novog Beograda započeta pre 60 godina. Naime, 23. februara 1938. Opština grada Beograda sklopila je sa danskim firmama „Hojgar i Šulc“ i „Kampsaks“ iz Kopenhagena ugovor O.Br. 2058/38 za izgradnju Novog Beograda. „Planovi, tehnički uslovi i ponuda izvođača kao osnova ugovora potpisani su u novembru 1937, a prvi kontakti u vezi s projektom verovatno su uspostavljeni tokom 1936. godine, na inicijativu mog oca Branivoja“, kaže Jovan Nešić. Tadašnjim planovima bilo je predviđeno da se uređeni prostor između Beograda i Zemuna iskoristi za gradnju naselja sa oko 80.000 stanovnika, uključujući i gradski stadion. Sava se u to vreme prelazila preko mosta „Kralja Aleksandra“, srušenog u aprilskom bombardovanju Beograda 1941; sredinom pedesetih preko njegovih kamenih nosača postavljen je most Bratstvo i jedinstvo, danas poznat kao „Brankov“. Na levoj obali nikla su isprva divlja, potom uređena kupališta i Sajmište (koje će u istoriju ući kao mesto na kome su pre rata Beograđani mogli da vide čudo nemačke tehnike danas poznato kao televizija, a za vreme rata proizvod nemačke industrije smrti, koncentracioni logor). Radovi na izgradnji Novog Beograda počeli su 1938. pod rukovodstvom inženjera Branivoja Nešića i Karla Larsena.

Kancelarije šefova gradnje nalazile su se na licu mesta. Radovi su – u predviđenim rokovima i, vidljivo na fotografijama inženjera Nešića, sa očiglednim rezultatima – tekli do početka okupacije Jugoslavije.

Bager (1)

Inženjer Branivoje Nešić vodio je radove i pre rata i za vreme okupacije; potonje je poslužilo kao osnov da mu se 1946. sudi kao saradniku okupatora. Svedoci su potvrdili da je inženjer Nešić svoju propusnicu za prelazak Save (tj. iz Srbije u Nezavisnu Državu Hrvatsku) koristio i da pomaže ljudima, od kojih su neki – na njegovu sreću – ne samo bili članovi ilegalnih grupa čiju je poštu prebacivao nego i voljni da to pred sudom kažu. Svrha suđenja pokazala se kada je Okružni sud u Beogradu u ime naroda doneo odluku da „optuženi Nešić Branivoje … oslobađava se od kazne, ali se, međutim, izriče konfiskacija bagera ´Sidhaven´ sa svim njegovim postrojenjima“.

Bager (2)

U skladu sa ugovorom o izgradnji Novog Beograda „Mauricen IG“ je 1938. godine iz Kopenhagena – kroz Lamanš, Gibraltar, Sredozemno more, Dardanele, Bosfor, preko Crnog mora i uz Dunav – dopremio bager „Sidhaven“. Kompletnu posadu činili su Danci. Kapetan bagera umro je 1942. godine u Beogradu; sahranjen je na Novom groblju. Na inicijativu i po uputstvima inženjera Branivoja Nešića „Sidhaven“ je posle oslobođenja izvučen sa dna i osposobljen za rad. Pošto je konfiskovan od danskih vlasnika, dobio je ime „Kolubara“ pod kojim je, umesto „omogućavanja okupatoru bolje pljačke naše porobljene zemlje i lakše suzbijanje oslobodilačkog pokreta naših naroda“, krenuo u nove radne pobede. Kada je 1948. pukla naša ljubav sa velikim Sovjetskim Savezom i kada se Zapad pojavio kao kreditor izgradnje nove Jugoslavije, „Mauricen IG“ je zatražio da mu se vlasništvo vrati ili – plati. Državi su krediti bili potrebni, pa je za bager isplaćena puna cena. Firma naslednica onih koje su 1938. započele izgradnju Novog Beograda danas se zove „Kaumpsaks“ i spada među vodeće projektantske i konsalting kuće u svetu.

(Iz tekstova objavljenih u „Vremenu“ br. 389 i 390 od 4. i 11. aprila 1998)