Povodom nacionalističkog pokreta protiv stranaca okupirala je Engleska vojnički Egipat (12/7–14/9 1882), ostavivši kediva i suverenost sultanovu, a postavivši svoju finansijsku kontrolu, i održala je vlast u prkos dugog otpora Porte i Sila. Porta nije provela reforme, zagarantovane Armeniji i Kritu na Berlinskom Kongresu. Hrišćanski Armenci ustadoše protiv tlačitelja Turaka, Kurda i Čerkeza. Turci odgovoriše pokoljem Armenaca u Carigradu i unutrašnjosti (1895). Kritska buna, ugušena 1889, izbi ponovo 1896. Proglas ujedinjenja o Grčkom doveo je do tursko-grčkog rata 1897. Grčka vojska je provalila u Makedoniju, ali je potučena. Posretstvom sila Krit je dobio autonomiju, a Grčka ispravku granice. Time se utvrdilo načelo, da Turska ne može dobiti zemlju, koju je jednom izgubila, makar je i ponovo osvojila. Grčki princ Đorđe imenovan je komesarom Krita. Ujedinjenje je sprovedeno u balkanskom ratu 1912.
Bugari međutim počeše svojatati područje, za koje ožive stari naziv Makedonija bez preciznih granica, Bugarski egzarhat preote od patrijaršije i eparhije Strumicu, Bitolj i Debar (1894–1897). Posle krvavih sukoba (1897) dobiše Srbi za eparhiju Skoplje administratora (Firmilijana).
Naskoro se razvi komitska akcija u Makedoniji i buna 1902. Car Nikola II i Franjo Josif I sporazumeše se na sastanku o zajedničkom reformom predlogu za Makedoniju (mircšteski sporazum, 1903). Makedonija bi podeljena u strane policajne srezove.
Međutim je Nemačka dobila jak uticaj u Turskoj. Ona i Austro-Ugarska predvidele su tursko područje za srednjo-evropsku ekspansiju. Građenjem železnica u Anatoliji, Siriji i Mesopotamiji podizala se ekonomska i vojnička snaga Turske. Nemačka Krupova fabrika liferovala joj je topove, a nemački instruktori obrazovali vojsku. To, ugrožavanje Indije, panislamistički pokret i nemački uticaj, odbili su Englesku od Turske. Ser Edvard Grej i Izvolski sklopiše u Petrogradu sporazum (31/8 1907) o podeli interesnih sfera u prednjoj Aziji. Rusija, poražena na krajnjem Istoku (1904/05), okrenu ekspansivne težnje prema bližem Istoku. Na sastanku Nikole II sa Edvardom VII u Revalu (u junu), sa francuskim pretsednikom Falijerom (u julu) 1908, stavljeno je na dnevni red makedonsko pitanje. Mladoturci, proganjani od 1897 nastavili su akciju za liberalno uređenje države i oslobođenje od evropskog tutorstva. Vojničkom revolucijom (julu 1908) iznudiše oni uspostavljenje Midat-lašina Ustava. Novi režim istaknu parolu: Otomansko carstvo Otomanima.
Uvođenje parlamentarnog režima u Turskoj dade povoda Bugarskoj da proglasi nezavisnost, a Austro-Ugarskoj (ministar Erental) da anektuje Bosnu i Hercegovinu (5/10 1908). Porta je protestovala i oglasila bojkot austro-ugarske robe. Srbija i Crna Gora uzbuniše se protiv aneksije. Erental je umirio Italiju, odrekavši se Novopazarskog Sandžaka, ali je ipak veza ove u Trojnom savezu oslabila. Đoliti, Titopi i Izvoljski sklopili su na sastanku cara Nikole II i kralja Vitora Emanuela III u Rakoniđiju (oktobra 1909) sporazum: Italija će pomagati nastojanje za otvaranjem Dardanela, a Rusija priznati talijanske pretensije na Tripolis, održavaće integritet Turske, a pri eventualnim promenama na Balkanu primeniće načelo narodnosti. Ako Austrija predloži jednoj od obe sile sporazum o Istoku, moći će se pregovarati samo uz sudelovanje i Rusije i Italije. U aneksionoj krizi Trojni sporazum, nespreman vojnički podlegao je diplomatski. Turska, Srbija i Crna Gora priznadoše promenjeno stanje (1909). Srbija nije postigla ni minimum, teritorijalni ili železnički spoj, s morem.
Na revoluciju Staroturaka odgovoriše Mladoturci vojničkim pohodom pod Mahmud Šefket-pašom i osvojenjem Carigrada, svrgnućem Abdul Hamida (–1918) i proglašenjem Muhameda V (27/4 1909). Ustanci u Libanu, Jemenu i Albaniji, rat sa Italijom u Tripolisu 1911–1912 (branitelj Enver-beg), iscrpli su sasvim vojna i finansijska sredstva Turske. Talijanskom napadaju na Albaniju oduprla se Austro-Ugarska, a na Dardanele ove Sile. Italija posednu Dodekanez (Rodos i dr. ostrva). Pritešnjena balkanskim ratom sklopila je Turska s Italijom mir u Lozani (Ušiju) 18/10 1912. Turska dade Tripolisu potpunu autonomiju, a Italija se obveza davati godišnje odštetu Turskoj za izgubljene prihode te zemlje. Dodekanez ostade privremeno u posedu Italije. (Italija je 1919 ustupila Grčkoj ostrva Dodekaneza sem Rodosa.)
Posle aneksione krize nastojali su panslavisti da otvore sporazum među balkanskim hrišćanskim državama za podelu Turke po načelu narodnosti: Prednjačio je Hartvig (–10/7 1914), od oktobra 1909 ruski poslanik u Beogradu. On je bio duša Balkanskog saveza, celog niza saveznih ugovora i vojnih konvencija, koje su od februara 1912 sklopljene između Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore. Rat u Tripolisu i unutrašnji nemiri u Turskoj davali su poticaj balkanskim državama, da navale na Tursku. Pri pojavi ratne opasnosti uputile su Velike Sile Turskoj i balkanskim državama notu od 8/10 1912. za održanje mira ili bar za status quo.
Balkanske države nisu verovale u iskrenost note i slogu Velikih Sila: 8/10 objavila je Crna Gora, a 17/10 Srbija, Bugarska i Grčka rat Turskoj. Srbi pobediše kod Kumanova, osvojiše Staru Srbiju i Makedoniju, i izbiše na more kod Drača i severno. Grčka (na čelu vlade Krićanin Venicelos, od 1910) zauze Solun, u koji uđoše i bugarske trupe, ali su docnije bile izbačene. Pre objave rata proglasi Krit sjedinjenje s Grčkom (14/10). Posle uspeha kod Janjine (6/3 1913) prodreše Grci do Valone i Berata. Bugari pobediše Turke kod Kirk-Kilisa (22 i 23/10), opsedoše Jedrene i pomoću Srba osvojiše ga (26/3 1913). Na Čataldži i Galipolju razbiše se bugarske navale. Austrija, pomognuta Italijom, oduprla se uspešno pretensijama Srbije, pomognute Rusijom, za jadranskom obalom. Ustanovljena je samostalna Albanija. Novi veliki vezir Ćamil-paša (od 30/10) zamolio je Velike Sile za posredovanje i dobi primirje (3/12 1912–3/2 1913). Pod pretsedništvom Sir Edvarda Greja otvorena, je londonska konferencija za mir (16/12 1912–30/5 1913) i – sklopljen je preliminarni mir u Londonu, kojim je Turska ograničena do linije Enos–Midija.
Srbija je tražila kompensaciju za Albaniju i za svoj vojni rad, koji je preko obaveze izvršila, i predlagala je u ugovoru predviđenu arbitražu cara Nikole. Bugari mučki otvoriše drugi balkanski rat, težeći za celom Makedonijom, ali ih Srbi potukoše na Bregalnici. Rumuni prodreše u Bugarsku, a Turska, u kojoj su ponovo zavladali Mladoturci (Enver-beg reorganizator vojske) zauze Jedrene. Kralj Ferdinand zamoli posredovanje kralja Karola. Pod votstvom rumunskog ministra pretsednika Majoreska potpisan je 10/8 1913 u Bukureštu mir. Bugarski ministar pretsednik Radoslavov (19/7 1913–16/6 1918) uzalud se uzdao u reviziju ugovora od strane Velikih Sila. Bugarsko-turski ugovor bi sklopljen u Carigradu 29/10, grčko-turski 14/11 1913, srpsko-turski tek 9/3 1914. Turska se ograniči u Evropi na područje od 19.000 km2, istočno od Enosa-Čermena sa Jedrenom.
Posle raspada evropske Turske, po načelu narodnosti dolazila je na red Austrija. Nerešena nacionalna pitanja u celoj Evropi sazrela su za rešavanja. Imperijalistične težnje Nemačke i Austrije izazvale su najvažnije države sveta protiv sebe. Ubistvo naslednika prestola Franje Ferdinanda u Sarajevu (28/6 1914) iskoristi Austrija da objavi Srbiji rat. To dovede do rata između Austrije i Nemačke o jedne, i Sila Antante s druge strane. Turska proglasi najpre neutralnost. Docnije zatvori moreuze, i 13/11 1914 proglasi sveti rat (džihad) protiv Antante. Bugarska zarati na Srbiju 11/10 1915. Posle jakog pritiska i blokade i abdikacije kralja Konstantina (12/6 1917), oglasi grčka vlada (Venicelos) rat Bugarskoj i njenim saveznicima…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
