Ispredanje zavera na spletkaroški način

Tu treba početi polako, redom: dakle, oko četiri izjutra, dana 10. maja 2014, dežurna služba Policijske uprave beogradske primila je poziv za intervenciju na splavu „River“, a od kolege iz sve mnogoljudnije Uprave za obezbeđenje MUP Srbije, koji da je napadnut zajedno sa štićenim licem i da su obojica povređeni. Patrola Policijske stanice Novi Beograd upućena je na lice mesta oko 4:05, ali je tamo zatekla samo kolegu i štićeno lice, golmana Vladimira Stojkovića. Posle će se doznati da su se ostali učesnici incidenta već bili udaljili, ne čekajući policiju, ali i da postoji snimak nadzorne kamere na kome se sve vidi i koji baca drugačije svetlo na tok događaja. Vođa patrole, izvesni narednik policije, napisao je tog jutra u službenoj belešci da mu je kolega iz Uprave za obezbeđenje rekao da je njega i štićeno lice napao i povredio sin premijera Aleksandra Vučića, Danilo, ali da neka vođa patrole to ne napiše u izveštaju, nego da je reč o „NN“ licu. Narednik je sve lepo napisao kako je bilo, pa se ta beleška pojavila pre neki dan i u „Politici“. Posle je ispalo da u svojoj izjavi pred policijom taj isti radnik Uprave za obezbeđenje tvrdi da nije bila reč o Danilu Vučiću, već o licu „atletske građe, oko 170 cm, crne kratke kose“, koje bi mogao da prepozna. Službena beleška o razgovoru s njim takođe je našla svoj put do Politike.

Danilo Vučić, kažu, jeste bio na splavu „River“ u kritično vreme. Tu nema mesta pakosnim pitanjima tipa „a da šta radi maloletnik na splavu u to vreme“, iz dva razloga: kao prvo, drugačija su vremena; kao drugo – i važnije – dečko je bio u dobrom društvu pripadnika elitne jedinice vojne policije koji ga čuvaju. Sve i da je došlo do neke situacije, ti vrhunski profesionalci sprečili bi sukob pre nego što i počne. Uostalom, kasnije se pojavio neki kik-bokser sa Novog Beograda koji je potvrdio da se potukao sa Stojkovićem i njegovim pratiocem, sve ne znajući ko su, jer da je bio napadnut.

ISPREDANJE VUNE: Tu sada dolazimo na zanimljiviji deo priče nego što je banalna kafanska tuča koja je, uostalom, snimljena, rasvetljena i jasna. Premijer Aleksandar Vučić kaže da se bio jako potresao kada mu se u pet izjutra javio neki policajac da mu kaže da je njegov sin napao policajca i štićeno lice. Potresao se, kaže, toliko da je odmah napisao ostavku. Nije jasno da li je prvo proverio šta se desilo, kod Danila i kod njegovog obezbeđenja. To ne bi smeo da bude problem, pretpostavljamo. Premijer je takođe izjavio da je svoga sina na vreme upozorio da se ne tuče, a posebno da ni slučajno ne napadne policajca. To upozorenje možete da tumačite kako hoćete; mi ćemo se uzdržati.

E, sad: ovaj blesavi kafanski incident smesta je podignut na najviši državni nivo medijskom eksploatacijom. Ta panika oslanja se na navodnu spremnost Aleksandra Vučića da na mah i bez provere i razmišljanja podnese ostavku čim je čuo da se njegov sin Danilo potukao s nekim ko je još pritom i policajac. To što se Danilo nije ni s kim potukao, u tom cirkusu nije više bilo važno. Važna je bila prilika da se još jednom isprede (srpski: spinuje) priča o zlim ljudima koji ništa drugo ne snuju nego „paklene planove“ da Acu Vučića „udave“ („Informer“) u poplavama, smrznu u Feketiću ili – kao sada – perfidno nateraju na ostavku, kad im se već izmakao od raznih atentata o kojima tabloidi stalno nagvaždaju.

Iz okolnosti da je neki nepromišljeni, ambiciozni ili zlonamerni policajac probudio Vučića 10. maja u ranu zoru sa lažnom vešću sada se izvode i ispredaju teorije paklenih zavera koje da se kuju u samom vrhu policije, kao što je lepo rekao Darko Šarić, glavni oslonac za takve teorije. Tako je nastao uzročno-posledični sled od tuče na splavu „River“ do „generala Papaje“ i njegovog tajanstvenog šefa.

Darko Šarić, naime, ima pravo da se na sudu brani kako hoće, pa i lažima, a ima i ono što smatra za svoj specifični smisao za humor. Sve mu je, kaže, namestio „pijani i ludi general Papaja“ iz policije, koji je „oprao 7,5 miliona evra“ (ne kaže čijih i kako), ali koga će Darko Šarić imenovati kad dođe vreme; još neće, napetosti i zabave radi. To je već počelo nepodnošljivo da liči na onu histeriju oko predaje Milorada Legije Ulemeka: kad on progovori, pašće nebo na Srbiju. Progovorio je i znamo šta je bilo. To iskustvo nije smetalo raznima da otvore konkurs za „generala Papaju“, čoveka za kojega su mislili da je „beskompromisni borac protiv kriminala“, a on… I ne samo to: ima i „Papaja“ gazdu, do sada nepoznatog vrhunskog šefa svih šefova, samozatajnog i skromnog čoveka koji se vozi skuterima i javnim prevozom. Radna pretpostavka svih tih teorija, međutim, svodi se na postojanje zavere u vrhu policije, a sa ciljem da se dohaka Aleksandru Vučiću, zbog, valjda, njegove poznate beskompromisne borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. To je, kao što smo svi primetili, muzika za Vučićeve uši. Ništa nije prijatnija ni ona druga muzika iz obaveštajno-bezbednosne zajednice, o tome kako su ga toliko puta spasli od atentata; da nije njih, ne bi pretekao.

Ispostavilo se, međutim, da nikakvih rađenja o glavi bilo nije; da udvorički mediji i njihova logistika iz svih Službi sve to izmišljaju u nadi da će se Vučiću dopasti. Svako malo imamo još jedan „pakleni plan“, što „tajkuna“, što „Demokratske stranke“, što „organizovanog kriminala“ da premijeru dođu glave. A on se skrušeno nudi za žrtvu, ako je već dotle došlo, ali sa svojega puta skrenuti neće, pa makar poginuo.

NAMEŠTANJA I ZATAŠKAVANJA: To je jedna stvar; druga stvar je ozbiljnija: godinama već traje i tinja potmuli podzemni sukob u i oko obaveštajno-policijske zajednice. Ti su ljudi ionako skloni spletkarenju i međusobnom olajavanju, ambiciozni (što nesposobniji, to više), vole pare kao i svi mi, nisu poznati po nekim skrupulama itd. Velika većina poštena je i savesna, ali dovoljna je i manjina pa da napravi sadašnju situaciju. Neimenovani izvor Politike, na primer, navodi sklonost nekih policijskih i bezbednosnih funkcionera da „trguju informacijama“ u cilju lične promocije ili koristi. To je oduvek iskušenje u svim Službama, ali nekada je to bilo jako opasno. Danas imamo priču (opet iz „Politike“) da je MUP davao „lažne informacije“ o tome da gde bi bio Darko Šarić, sve dok BIA nije to ustanovila i obavila šta treba. Iz te priče onda se isprela dopunska argumentacija: to mora da je taj „Papaja“, mater mu pandursku korumpiranu!

Kad su nagađanja da ko bi „Papaja“ mogao biti postala već neukusna, javio se Roćko Milović, načelnik UKP (Uprave kriminalističke policije), jednim jetkim saopštenjem: otprilike, ukratko – ako mislite da sam ja, kažite. Veli da bi bio ponosan da ima takvu moć i takva dostignuća. Čovek je s pravom uvređen i jedak: u tom potmulom spletkaroškom podzemnom ratu on je bio više puta kolateralna žrtva – ni kriv ni dužan. Reč je o tome da je UKP služba veoma važna, kritično važna svakome ko ima nameru da politiku vodi policijskim sredstvima, pa je kontrola nad njom od vitalnog značaja. Ne bi nas začudilo da saznamo da UKP više vremena i energije gubi na čuvanje vlastite nezavisnosti i profesionalnosti nego na svoj posao – lov na kriminalce. Nije lakše ni Direkciji policije na koju apetite takođe imaju razni. Sad se čuje da je Milošu Oparnici (ranije Interpol, sada Unutrašnja kontrola) pokušalo da smesti skandal kad se kandidovao za direktora policije: kao, ćerka narkomanka (neistina). Oparnica, pametan čovek, neće da komentariše te priče. Bilo je tu još skandala, jer taj potmuli podzemni sukob povremeno izbije u javnost na skandalozne načine, ali – što je ovde zanimljivo – ti skandali ostanu zataškani ili ignorisani. Ako je, na primer, istina da je MUP davao lažne informacije o Šariću – je li neko zbog toga bio smenjen, najuren iz službe ili gonjen? Mi to ne znamo, ali čujemo da je MUP „lagao“. I šta? I ništa.

Imali smo i panike oko „prisluškivanja“, pa šta je bilo? Ništa. Moguće tumačenje bilo bi da je neko hteo nekome da smesti, ali da se taj neko uspešno odbranio – do sledeće prilike. Imali smo Mišu Bananu i onu dvojicu, Lazarevića i Garu iz MUP i dokle smo stigli? Dotle da je Ivica Dačić postao ministar inostranih dela i prepustio policiju Stefanović dr Nebojši, čime je Miša Banana valjda izgubio na značaju. Sve se nekako čini da je opsesija policijom postala ključni motiv za političku klasu u Srba, sasvim nušićevski: plava riba, kljukana dinastija, svastikin but. Trt, trt, trt.

A da oni lepo puste policiju da radi svoj posao, da se ne otimaju o pozicije u MUP, da ne neguju klijentelističke udvorice i šlihtare u policiji, da prestanu sa nameštaljkama i „Papajama“, da se okanu stranačke kadrovske politike, da prestanu da hrane tabloide sumnjivim i sablažnjivim materijama? Možda bi sve bilo zdravije i efikasnije. Danilo bi i dalje išao po splavovima u dobrom društvu, izbegavao tuče i sve bi bilo u najboljem redu.

POLICIJSKI FUNKCIONERI OPTUŽENI ZA MINIRANJE PREMIJERA: Aleksandar Vučić foto: betaphoto