Najviše vlasti Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske dve godine su se pravile lude i tolerisale razne muvatore, švercere i lopove u ime navodnog nacionalnog interesa. Onda je izbio skandal koji nije bio potreban nikom – ni Jugoslaviji, ni RS ni Sjedinjenim Državama – ali će ceh platiti mnogi
Kada su pre nešto više od mesec dana banjalučke „Nezavisne novine“ objavile delove pisma američkog ambasadora u Bosni upućenog Vladi Republike Srpske, a u vezi s navodnim izvozom vojne opreme u Irak preko bijeljinske fabrike „Orao“, malo ko je na to obratio posebnu pažnju. Najpre, pismo je „procurilo“ na vrhuncu žestoke i prljave bosanske predizborne kampanje, kada se inače piše sve i svašta, a zatim, ni sami Amerikanci nisu pristali da potvrde ili demantuju autentičnost pisma ni da pruže bilo kakve detalje. Vlada RS obećala je da će formirati nekakvu komisiju koja će ispitati optužbe, a u Jugoslaviji, u kojoj se takođe vodila mrtva izborna trka, niko se nije ni osvrnuo. A kada je nakon par nedelja istražna komisija Vlade RS saopštila – sasvim očekivano – da je u „Orlu“ sve u savršenom redu i da se tamo sve radi po ljudskim i Božijim zakonima, izgledalo je da je afera takoreći preminula u kolevci.
A onda su u subotu 12. oktobra snage SFOR-a uz priličnu buku upale u „Orao“ i izvršile temeljan pretres. Među papirima i kompjuterskim fajlovima nađeni su dokazi da je ova fabrika zaista poslovala sa Bagdadom, a najviše pažnje izazvao je sadržaj tašne potpukovnika VRS Gorana Santrača, direktora marketinga „Orla“. U tašni su nađena pisma adresovana na iračko Ministarstvo odbrane, sa detaljnim objašnjenjem zašto isporuka koja je trebalo da stigne još u junu ove godine kasni (problemi sa sirijskom tranzitnom dozvolom), kao i zahtev Iračanima da uklone sve oznake fabrike „Orao“ sa dosad isporučene opreme. Još zanimljiviji od sadržaja bio je potpis pošiljaoca: ne više „Orao“ nego Jugoimport SDPR, jedno od najvećih preduzeća u Srbiji. Skraćenica SDPR u ovom slučaju označava Saveznu direkciju za promet roba posebne namene, to jest državnu agenciju za uvoz i izvoz oružja i vojne opreme koja već neko vreme posluje kao javno preduzeće. Deset dana kasnije citati iz ove prepiske osvanuli su u beogradskom „Blicu“, i nastala je tarapana.
KONZERVA CRVA: Uvođenjem Jugoimporta u priču postalo je jasno da se više ne radi o maloj bosanskoj fabrici za remont avionskih motora, već o skandalu koji preti da uzdrma temelje svih srpskih zemalja. Predsednik Vojislav Koštunica je izjavio da mu je afera „neprijatna“ i začudio se što se pravi pitanje oko remonta nekih zastarelih aviona. Republički ministar policije Dušan Mihajlović, koji je ujedno i predsednik Upravnog odbora Jugoimporta, rekao je da ne zna ništa i da na UO uopšte nisu razmatrali pojedinačne ugovore, a sličnu neinformisanost ispoljio je i njegov savezni kolega Zoran Živković. Mihajlović je, čak, ustvrdio da je pomenuti pukovnik Santrač falsifikovao pečat i memorandum Jugoimporta, na šta su se svi koji išta znaju o ovom preduzeću nasmejali od srca. Ipak, u Jugoslaviji su po hitnom postupku smenjeni penzionisani general Jovan Čeković, direktor Jugoimporta, i general Ivan Đokić, pomoćnik saveznog ministra odbrane. Istovremeno je formirana tročlana istražna komisija, u koju su ušli Zoran Živković, član Upravnog odbora Jugoimporta, ministar odbrane Velimir Radojević (takođe član UO Jugoimporta) i v.d. ministra finansija Veroljub Dugalić. U Republici Srpskoj su se nekoliko dana pravili da su zbunjeni (portparol ministra odbrane Branko Trkulja izjavio je da ne zna šta hoće taj SFOR i da mu „nije baš jasno da li ima ili nema nešto u tom smislu“. Možda mu je nešto postalo jasnije kada mu je ministar smenjen, u paketu s direktorom „Orla“ Carićem).
Međutim, još tada je bilo jasno da je, kao u američkoj poslovici, otvorena konzerva crva koji su se razmileli na sve strane, te da je „Orao“ samo vrh ledenog brega i da su u trgovinu s Iračanima umešane i mnoge srbijanske firme sa teškim vezama u vojsci i policiji. Ispostavilo se, zatim, da je remont motora za iračke MiG-ove bio deo mnogo većeg projekta, koji uključuje razvoj raketnih sistema za Sadama Huseina, ali i izgradnju fabrika namenske industrije u Libiji, kao i isporuke oružja Liberiji, Nigeriji i još nekim zemljama koje su pod embargom međunarodne zajednice. Takođe je postalo jasno da smene „ravnogorskog vojvode“ i predsednika Društva srpskih domaćina Čekovića, kao i nesrećnog Đokića, koji je odleteo po liniji formalne odgovornosti, neće biti dovoljne da zadovolje Vašington, ali ni domaće faktore koji u ovoj aferi vide šansu da se reše političkih i poslovnih konkurenata. I konačno, afera ponovo otvara neke gotovo zaboravljene slučajeve, kao što su ubistvo saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića pre dve godine i pogibija jedanaest ljudi prilikom eksplozije u beogradskom „Grmeču“ 1995.
EVO ZORE, EVO DANA: Aferom „Orao“ okončano je divno prijateljstvo između iračkog i domaćeg vojnoindustrijskog kompleksa. To prijateljstvo, koje je starije od Miloševićeve vlasti, seže trideset godina unazad, u vreme kada se Jugoimport SDPR zvao jednostavno Direkcija, a znatno mlađi Sadam Husein se tek učvršćivao na vlasti. Ono počinje imenovanjem Redže Terzića, dotašnjeg direktora Energoinvesta, za jugoslovenskog ambasadora u Bagdadu. Terzić je preko Direkcije nabacio neke krupne poslove svojoj bivšoj firmi, ali su se u poslove sa Irakom ubrzo uključila i mnoga druga jugoslovenska preduzeća, ponajviše građevinska i namenska industrija. Saradnja je nastavila da cveta i nakon Terzićevog penzionisanja, jer se u Beogradu uvek vodilo računa da naš čovek u Bagdadu bude neko iz vojnoindustrijskog kompleksa. Osamdesetih godina obim jugoslovenskih poslova u Iraku prešao je milijardu i sedamsto hiljada dolara, a naročito se razvijao u vreme priprema za rat u Kuvajtu. „Sadam je kupovao sve živo, čitave vojne baze, skloništa, luke, fabrike i brane“, priseća se jedan naš diplomata koji je dugo službovao na Bliskom istoku. „I zgradu centralnog komiteta Sadamove partije u Bagdadu gradili su naši ljudi.“
Tokom Zalivskog rata 1991. naši ljudi na privremenom radu u Iraku na brzinu su pozavršavali poslove i vratili se kući, a Irak je dospeo pod međunarodne sankcije. Sankcije je godinu dana kasnije fasovala i tek uspostavljena SR Jugoslavija, a Irak nam iz tog doba duguje oko milijardu i dvesta miliona dolara (s kamatama). Vreme velikih poslova bilo je zauvek završeno, što međutim ne znači da se nije radilo ništa. „Išlo se do Damaska avionom, a zatim ‘Džemsovim’ autobusima do Bagdada“, kaže izvor „Vremena“ koji je poslednjih godina više puta boravio u Iraku. I ovaj i niz drugih izvora slažu se da se, bez obzira na to što sa Irakom nemamo vizni režim, u ovu zemlju nije moglo ući bez papira od naših i iračkih vlasti. To znači da su sve priče o nekakvim strogo privatnim poslovima koje ovih dana proturaju ovdašnji političari koji ni o čemu pojma nemaju – priče za malu decu.
Tokom 1999. godine, nakon NATO bombardovanja, dolazi do novog pokušaja da se oživi trgovina sa Irakom (i usput naplati bar deo duga). Dolazi do niza diskretnih uzajamnih poseta visokih funkcionera na relaciji Beograd–Bagdad, koje dovode do potpisivanja protokola o vojnodržavnoj saradnji između Jugoslavije i Iraka. Ti protokoli, kojima se Jugoslavija obavezala da, uprkos brojnim rezolucijama Saveta bezbednosti, pomogne Iraku da usavrši raketne sisteme, obnovi avijaciju i popuni vojna skladišta, nose zajednički naziv „Zora“ i nose pečat državne i vojne tajne. Smenjeni general Čeković nedavno je optužio potpredsednika srpske vlade Nebojšu Čovića da je i sam učestvovao u pojedinim poslovima vezanim za „Zoru“. Čović, koji je pored članstva u koaliciji Dan na čelu fabrike metalnih proizvoda (FMP), odlučno je odbacio ove optužbe. „Nisam ni znao da ‘Zora’ postoji dok me Čeković nije prozvao“, rekao je Čović u utorak, odgovarajući na pitanje novinara „Vremena“. „Tek posle sam se raspitao i saznao o čemu je reč.“
UVRTANJE RUKU I UŠIJU: Američki i ostali obaveštajci od samog početka znali su za ove nedozvoljene intimne odnose i uredno su o tome obavestili svoje centrale. „Nije nas preterano uzbuđivalo što jedna odmetnička država trguje sa drugom“, objašnjava jedan zapadni diplomata koji je želeo da ostane anoniman. „Imali smo druge prioritete.“ Prioriteti, međutim, počinju da se menjaju posle napada na Vašington i Njujork 11. septembra, a kako odmiču rat protiv terorizma i pripreme za novi rat s Irakom, pitanje sprečavanja nekontrolisanog širenja oružja uopšte, a posebno ka Sadamu, dobija prvorazredan značaj. Amerikanci su u početku pokušavali da diskretno upozore ovdašnje vlasti (i vlasti u RS) da se manu ćorava posla. Još u maju, tokom posete premijera Zorana Đinđića i saveznog ministra spoljnog Gorana Svilanovića Vašingtonu gostima je uručen dokument u kome se navode neki nosioci poslova sa Irakom, kao i zahtev da se takvi poslovi stopiraju. Da je Amerikancima bilo stalo da izbegnu skandal vidi se i po tome što je ovaj dokument tzv. non-pejper, što znači da nema pečat, datum i memorandum Stejt departmenta i u stvari predstavlja poluprivatno upozorenje. Svilanović i Đinđić su obećali da će stvar istražiti i omogućili su američkim ekspertima, koji su nešto kasnije doputovali u Beograd, da se sretnu sa Čekovićem i rasprave stvar. Čeković je, naravno, tvrdio da njegova firma posluje po zakonu i objašnjavao da je u pitanju nesporazum. „Izgledalo je da ih je ubedio“, kaže naš izvor iz savezne vlade koji je prisustvovao razgovoru.
Utisak je bio potpuno pogrešan. Usledili su novi „non-pejperi“ i oštrija upozorenja saveznim organima da se uzmu u pamet. Ministar Svilanović je, kako saznajemo, imao prilično neprijatne razgovore na tu temu tokom neplanirane posete Stejt departmentu za vreme zasedanja Generalne skupštine UN-a u septembru, a Čeković je imao bar još jedan susret s američkom delegacijom. Istovremeno, američka ambasada u Beogradu počela je sve oštrijim tonom, ali i dalje diskretno, da se obraća raznim državnim funkcionerima. Uprkos tome, svi pokušaji Ministarstva spoljnjeg da razreši problem odbijali su se o Čekovićevo insistiranje na čuvanju državne i poslovne tajne, a svi pokušaji da se Čeković smeni propali su zahvaljujući njegovim moćnim zaštitnicima i pričama o nacionalnom interesu, zapošljavanju radnika i dolarima za državnu kasu. Istraga će tek pokazati ko je sve sprečavao da se očigledno nezakoniti poslovi Jugoimporta obustave, ali optužbe na račun kabineta saveznog predsednika sve su glasnije i upornije.
Kako bilo da bilo, racijom u „Orlu“ i zaplenom broda „Boka Star“ u Rijeci pomenuta konzerva crva je otvorena i diskrecija je postala deplasirana. U četvrtak 24. oktobra predsedniku Koštunici uručen je zvaničan demarš američke vlade, uz veoma oštro verbalno upozorenje ambasadora Vilijama Montgomerija. Dan kasnije, u petak, u zgradi Privredne banke u Zvorniku održan je zajednički sastanak delegacija američkih ambasada u Beogradu i Sarajevu sa funkcionerima ministarstava odbrane Jugoslavije i Republike Srpske. Svrha ovog sastanka bila je da se vlasti RS, koje su uporno i bandoglavo odbijale da dostave Amerikancima dokumenta vezana za poslovanje „Orla“, prinude na saradnju. Kako saznajemo iz izvora bliskih Vladi RS, sastanak je, nakon malo vike i lupanja šakom o sto, postigao stoprocentan uspeh, pre svega zahvaljujući beogradskoj delegaciji, koja je svojom kooperativnošću dala primer braći iz prekodrinske države.
DO BESKRAJA I DALJE: Uprkos zakasneloj spremnosti Beograda i Banja Luke da raskinu sa Sadamom, svakoga dana se otkriva sve više aktera upletenih u aferu „Zora“ i ređaju se nove optužbe. Stvar se komplikuje i time što neko iz naše vlasti vrlo dozirano pušta u javnost probrane informacije i dokumente, ponajviše preko dnevnog lista „Blic“, a u poslednje vreme i preko „Vašington posta“. Izlazi da je pored „Orla“, Jugoimport radio i preko pet malih, ali zanimljivih privatnih firmi, od koje se dve pominju u američkom „non-pejperu“. To su Temeks, Inter-dill, Infinity, GVS i Brunner. Prema Stejt departmentu, Infinity učestvuje u razvoju libijskog raketnog programa, dok se za njenog čelnika Đorđa Blagojevića navodi da je za Sadamov račun učestvovao u razvoju „skada“ pre dvanaest godina, da trenutno radi na sistemu kontrole na jednoj većoj iračkoj raketi, kao i da je pomogao Libijcima da naprave fabriku čvrstog raketnog goriva. Blagojević je u poslovnom registru u Privrednom sudu Srbije inače naveden kao suosnivač firme Brunner, koja predstavlja posebnu priču (vidi okvir: Tri mala slova). Temeks, čiji je vlasnik Slobodan Tešić odbio da razgovara s novinarima, tereti se da je nedavno pokušao da prebaci oko 200 tona oružja i municije za Liberiju. Kada je reč o Interdilu i GVS-u nije jasno šta su konkretno radili, ali je možda značajno što je Intrerdill registrovan na adresu u Pariskoj ulici koja je ujedno i glavno sedište Srpske radikalne stranke. Vojislava Šešelja, koji je svojevremeno posećivao Sadama i slikao se kako nišani iz iračkog protivavionskog topa, neki optužuju da je umešan u izvoz oružja u Irak. Ipak, niko ozbiljno ne veruje da bi Šešelj mogao stvarno da igra neku ulogu u toj priči, mada niko ne isključuje mogućnost da je nešto petljao dok je bio na vlasti. Od Direkcije do JP Jugoimporta SDPR, sveto je pravilo da u poslovima ove vrste mogu da učestvuju isključivo ljudi na vlasti ili veoma bliski vrhovima vlasti.
Izuzetak bi mogao da bude Boriša Vuković, funkcioner Jugoslovenske levice i bivši savezni ministar za spoljnu trgovinu, za koga se u početku verovalo da radi pri jugoslovenskoj ambasadi u Bagdadu, da bi se naknadno ispostavilo da je on neka vrsta Sadamovog savetnika. Iz domaćih diplomatskih izvora saznajemo da je jugoslovenska ambasada u Iraku već duže vreme imala problema sa uvidom u poslovanje (sada zatvorene) kancelarije Jugoimporta SDPR u Bagdadu. U svim drugim zemljama, naime, predstavništva ove firme usko sarađuju s ambasadorom i vojnim atašeom, ali je posao u Iraku izgleda išao preko Vukovića. Čeković se u intervjuu časopisu „Profil“ ranije ove godine hvalio da „ima u Bagdadu jednog svog čoveka koji je blizak sa Sadamom“. Vuković do Sadama ima otvoren prolaz zahvaljujući prijateljstvu sa Sadamovim sinom Udajem, koji je ujedno i šef tajne policije. Udaj se, usput budi rečeno, nalazi i na čelu iračkog Olimpijskog komiteta, što je malo čudno s obzirom na to da Irak već deset godina ne može da učestvuje u Olimpijadi. Za sedište Komiteta u Bagdadu tvrdi se da je tajni zatvor i mučilište.
KONTROLA ŠTETE: Najgore u vezi s ovim optužbama jeste to da je jugoslovensko državno preduzeće pomagalo Sadamu da napravi krstareću raketu kojom bi mogao da ugrozi susede, pa čak i neke delove Evrope. Iako se svi ovdašnji vojni eksperti slažu da Jugoslavija nema ni tehnologiju ni pristup materijalima neophodnim za takav poduhvat, nije isključena mogućnost da je neko odavde pokušao da Sadamu isporuči rog za sveću. Ako se već ne može napraviti „tomahavk“, može se zamisliti neka skalamerija pomoću modifikovanih avionskih motora koja bi na to donekle ličila a što bi se Sadamu moglo prodati. Tu bi se našlo posla za čitav niz naših stručnjaka i za ono što nam je ostalo od vojnih fabrika, a svi bi ponešto zaradili. Pitanje je, međutim, da li bi takva raketa uopšte mogla da se vine u vazduh ili da pogodi cilj. U prilog ovoj teoriji ide osećaj da bi Amerikanci, koji dišu Sadamu za vratom, mnogo ranije digli veću dreku ukoliko bi zaista verovali da Sadam ima krstareće rakete, ili da će ih ubrzo imati. Iračka krstareća raketa ili strateški balistički projektil drastično bi promenio vojnu ravnotežu u Persijskom zalivu, a panika bi bila mnogo veća.
Zasad izgleda da je ovo ipak politička priča, mada sa razornim posledicama. Savezni vrh je konačno shvatio da istražna komisija u kojoj dva od tri člana
sede u UO Jugoimporta ne deluje ozbiljno, pa je u ponedeljak formirana nova, čiji sastav još nije saopšten. Ta komisija će imati težak posao jer će se odmah suočiti sa moćnim Čekovićevim lobijem, sastavljenim od ljudi i firmi koji su od takvih poslova živeli, a često i masno zaradili. Prema nekim teorijama, Pavle Bulatović je ubijen zbog nekih poslova vezanih za Jugoimport, a ako je to tačno, onda se radi o krajnje opasnim i beskrupuloznim ljudima, a komisija će morati da mnogima od njih stane u tanjir.
Pored dosad javno pominjanih, sa Irakom su poslovali i Vojnotehnički institut i neki stručnjaci sa Mašinskog fakulteta. Nedavno je u Bagdadu viđena poveća grupa ljudi iz Slobode iz Čačka, fabrike koja osim usisivača proizvodi i mnoge druge stvari (neke vrste baruta za raketno gorivo, na primer). Na pitanje zblanutog zemljaka šta rade u Bagdadu, Čačani su prvo ustuknuli a zatim uz osmeh odgovorili da „montiraju usisivače“. Inače, rukovodstvo Slobode demantuje da ima ikakva posla s Irakom, ali ne ume da objasni šta brojna iračka delegacija već nedeljama radi u Čačku i zašto su smešteni u hotelu koji je vlasništvo Slobode. Ukoliko komisija ozbiljno počne da radi, posledice će snositi ne samo svi radnici Slobode nego i cela privreda Čačka.
Posledice bi morali da snose i oni političari koji se prave da nisu znali šta radi Jugoimport, a bilo im je pod nosom i imali su ovlašćenja da to spreče. Kockanje ugledom zemlje, koji tek što je počeo da se vraća zarad ukupno dvesta miliona dolara, na koliko se procenjuje profit od „Zore“, moralo bi da povuče bar političku, ako ne i krivičnu odgovornost. Amerikanci su, kako izgleda, zasad zadovoljni rešenošću naših vlasti da preseku ovaj čvor i preduzmu sve da se ova priča više ne ponovi, ali će posledice na unutrašnjopolitičkom planu možda biti drastične. Više nije moguće zataškati skandal, a nije moguće ni pažljivo dozirati informacije jer se priča proširaila i curi na sve strane. Mnogi će biti smenjeni, neki će dati ostavke, a poneko će, bogami, morati i da robija. Politička scena u Srbiji mogla bi, kao posledica mešetarenja jedne male grupe mangupa, uskoro da izgleda sasvim drugačije. Takoreći, kao da je pao „tomahavk“.
Kada je 23. juna 1995. godine jedanaest ljudi poginulo u eksploziji pogona fabrike „Grmeč“, koja se inače bavi proizvodnjom podnih obloga, država je odmah pokušala da ceo slučaj zataška (vidi „Vreme“ 245, „Gluvi barut“). Državna istražna komisija mrcvarila je ovaj slučaj godinama, da bi na kraju zaključila da je uzrok nesreće nepoznat, a da krivaca nema, izuzev možda među nastradalima. „Vreme“ je, međutim, veoma brzo došlo do saznanja da je u pitanju bio pokušaj da se u „Grmeču“ počne sa eksperimentalnom proizvodnjom čvrstog raketnog goriva za izvoz. Prilikom eksperimenta nije se poštovala osnovna procedura, pa je jedanaest radnika životom platilo nečiju igru vatrom. U prvi mah se verovalo da je naručilac posla bila Vojska Jugoslavije, ali se uskoro ispostavilo da je reč o privatnoj firmi JPL systems sa sedištem u beogradskom Centru „Sava“. Tamošnja (iznajmljena) kancelarija bila je prazna, na telefone se niko nije javljao, pa je izgledalo da je JPL prosto ispario sa lica zemlje. Međutim, pojavio se ponovo u novembru 1996, kada je „Vašington post“, citirajući CIA, pisao da JPL razvija balističke rakete za Libiju i time krši međunarodni embargo.
Sada je ime JPL ponovo iskrslo u američkom „non-pejperu“, ali je u međuvremenu preimenovano u Brunner. Optužbe su manje-više iste kao u „Vašington postu“, uz dodatnu okolnost da Brunner optužen za pomoć u razvoju iračkog raketnog programa, sa posebnim osvrtom na ulogu direktora Čobanina. Uvidom u sudski registar saznaje se da se sedište nalazi u beogradskom naselju Cerak, skladište i proizvodni pogon na Kružnom putu, a osnivači su Radoslav Čobanin, Milan Nikolić, Branislav i Uroš Jojić, Đorđe Blagojević iz Infinitija i Boris Jankovski. Ovaj poslednji je istovremeno i predstavnik makedonskog MAK petrola, što nije ništa čudno ako znamo da Arapi često plaćaju naftom.
Zanimljive su sledeće dve okolnosti: prva, da je na brodu „Boka Star“ pronađena ista vrsta raketnog goriva koje je JPL onomad pravio u „Grmeču“; i druga, da su predmeti „Brunner“ i „Infinity“ nedavno povučeni iz sudskog registra, navodno na doradu.
Ambasador Prvoslav Davinić, nacionalni koordinator takozvanog trećeg stola Pakta za stabilnost (pitanja vojske i bezbednosti), kaže za „Vreme“ da je procedura za davanje izvoznih dozvola za oružje, a posebno za rakete, znatno pooštrena prošle godine. „Još avgusta 2001. Ministarstvo odbrane je na zahtev SMIP-a naredilo da se obustavi svaki izvoz u zemlje koje su pod međunarodnim embargom, pa čak i u zemlje koje se vode kao krizna žarišta“, tvrdi Davinić i ukazuje da nikakav zahtev za izvoz u Libiju, Liberiju ili Irak ne bi mogao da dobije odobrenje. „Sve što je išlo tamo išlo je bez papira ili su oni bili falsifikovani“, kategoričan je on.
Ambasador Davinić sem toga najavljuje da će kontrola uskoro biti još oštrija, tako da će dozvole davati jedno centralno telo, umesto kao sad Ministarstvo odbrane, Generalštab i Ministarstvo spoljnih poslova posebno. „Neko će nas sigurno optužiti da suzbijamo privatnu inicijativu, ali su poslovi s privatnicima upravo doveli do ove situacije“, kaže i dodaje da se Gordijev čvor mora preseći, ma koliko to bilo bolno. „Vreme za razvezivanje odavno je isteklo“, tvrdi Davinić.
Najnoviji niz skandala, koji se nastavlja i ide ka kulminaciji, predstavlja tužan kraj jedne dugačke i nekada veoma uspešne priče. Vojna industrija bivše Jugoslavije uskrsla je iz pepela Drugog svetskog rata odmah, na zgarištima Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu: pošto je dokumentacija bila uništena, a inženjeri se razbežali po svetu, majstori puškari počeli su da rekonstruišu pušku mauzerku M-98 od početka, po sistemu pokušaja i grešaka. Uspelo im je i tako je nastala čuvena M-48.
Vojna doktrina nove Jugoslavije mudro se čuvala zavisnosti od saveznika: prvo, do 1948. SSSR, a od 1952. i SAD poklonile su Titovoj državi ogromne količine oružja, municije i vojne opreme; toliko mnogo da se to koristi i dan-danas. Usvojena je, ipak, politika oslanjanja na sopstvenu industriju. Već početkom sedamdesetih godina jugoslovenska vojna industrija javlja se kao važan segment ukupnog izvoza, da bi u osamdesetim godinama doživela svoj vrhunac. Po nekim podacima, u deceniji 1980–1990. prosečni godišnji izvoz jugoslovenske industrije naoružanja, vojne opreme i usluga (veoma važan segment) dostizao je milijardu dolara. Pored toga, vojna industrija bila je značajan vektor tehnološkog razvoja, od čega je koristi imala cela privreda. Nekoliko složenih i tehnički veoma naprednih sistema naoružanja bilo je glavni izvozni adut: mlazni avioni (G-2 i G-4), helikopteri, tenkovi (poboljšani T-55 i M-84), moderna artiljerija i raketni bacači sa savremenim sistemima za upravljanje vatrom („Orkan“), razni protivvazdušni sistemi itd. Podjednako važne bile su i usluge: građevinski radovi, obuka, konsalting, podrška itd. Sve je to upošljavalo desetine hiljada radnika u stotinama preduzeća; samo je projekt tenka M-84 imao preko sto ugovarača i preko hiljadu podugovarača u celoj zemlji…
Prednost jugoslovenske vojne industrije bila je u njenom pametnom kombinovanju sovjetske jevtine bazične gvožđurije s modernim zapadnim tehnologijama. Vešta politika saradnje sa obe strane u hladnoratovskom bipolarnom svetu i orijentacija na nesvrstane partnere kao kupce osigurala je uspeh. Osim toga, naša vojna industrija bila je raspoređena širom bivše Jugoslavije, u skladu sa jedinstvenim planiranjem resursa, potreba, strateške sigurnosti i doktrine odbrane; takav raspored će je pri raspadu države i upropastiti…
Kada su Milošević i njegovi saveznici sasvim preuzeli JNA i sistem odbrane SR Jugoslavije, našli su se u zanimljivoj situaciji: imali su suviše oružja, ali i krajnje nepotpune proizvodne kapacitete, ponegde i nikakve. Neke ključne sisteme nisu imali uopšte: taktičke telekomunikacije, kao najdrastičniji primer. Tako se prešlo na šverc jer su septembra 1991. uvedene sankcije Evropske zajednice, a kasnije i UN-a, na uvoz naoružanja i vojne opreme u celu bivšu Jugoslaviju. Već 1991. oko Beograda počinju da se roje kojekakvi privatni trgovci, slobodni umetnici, sitni šverceri i ostali polusvet, s raznim ponudama. Sve je to cirkulisalo oko MUP-a Srbije, Državne bezbednosti i tadašnjeg Ministarstva odbrane Srbije, nudeći ovo i ono, uključujući i robu koja se na Zapadu inače kupuje pouzećem: jevtine prislušne uređaje, noćne doglede i nišane i ostale gluposti. Malo ozbiljniji igrači tiho su se povezali sa svojom braćom u Hristu po Evropi – već zasićenoj jevtinim naoružanjem i vojnom opremom iz zemalja bivšeg Varšavskog ugovora – i tako stiže svašta i sa raznih mesta; najkrupniji slučaj je barski tovar iz jula 1991: sedam brodova sa 30.000 tona oružja i svačega još. Takva su se posla nastavila i kasnije. Uskoro su ljudi shvatili da, kad su kanali šverca jednom uspostavljeni, sasvim je svejedno da li se uvozi ili izvozi; a za izvoz su imali više nego mnogo. Pri tom je posao bio divalj, profiti veliki, a odgovornost zamagljena potrebama tajnosti i neizbežnom korupcijom. Počinju da niču i cvetaju razne privatne firme pod budnim okom Državne bezbednosti; te firme menjaju imena kao Ciganin konje, ali vlasnici ostaju isti, kao što se vidi i iz ovih najnovijih skandala. Ko je pažljivo pročitao zapisnike anketnih odbora savezne skupštine o ubistvu Pavla Bulatovića ima o tome određenu sliku. Tu je nastalo guranje između privatnika i SDPR Jugoimporta kao dotadašnjeg monopoliste u tom poslu, da bi se kasnije našao zajednički jezik – preko zajedničkih para. Naime, ubrzo su privatnici počeli da plasiraju robu i usluge naše vojne industrije saveznicima pod embargom: Iraku, Libiji i drugima. Modus operandi bio je klasičan i očekivan u tom poslu: firme za jednokratnu upotrebu registrovane u poreskim utočištima; lažni sertifikati o krajnjim korisnicima; isplate preko niza bankovnih računa dok se ne izgubi trag, ili u gotovini; prekrcavanje robe na otvorenom moru ili lažni tovarni manifesti; podmićivanje ogromnih razmera da bi se otvorili putevi transporta; ugrađivanje bratskih političara iz prijateljskih zemalja i ugrađivanje naših političara (primeri će se pokazati, mada se već naziru) itd. Klasika, jednom reči…
Takva situacija, sasvim tipična za Miloševićev režim opšteg haosa i rušenja svih standarda, dozrevala je polako i nije se mogla dugo skrivati. Skandali su počeli da se ređaju: „kanaderi“ za Grčku, JPL Systems i Libija, irački poslovi od početka, slanje oružja, aviona i plaćenika u Zair, liberijski slučaj; i sada ovaj najnoviji skandal sa Irakom, mada se očekuje još. Privatni slobodni umetnici razmazili su se i opustili, profiti su bili veliki, a državna zaštita osigurana. Naime, šverc oružja i vojne opreme nemoguće je sprečiti bez učešća i političke volje zemlje iz koje potiče; to pokazuje poslednji vek i po istorije. Prevrat od Petog oktobra jedva da je primećen u toj bratskoj zajednici švercera oružjem: kako tvrdi Jovan Čeković, direktor SDPR Jugoimporta i „ravnogorski vojvoda“, kako sam sebe opisuje, nova vlast jeste izdala „usmenu instrukciju“ da se prekine trgovina sa zemljama pod embargom. Izgleda da je „instrukcija“ izašla na drugo uvo i da su trgovci nastavili svoja posla; neki od njih danas otvoreno tvrde da jesu izvozili uprkos embargu (u Liberiju, na primer); nikakvo čudo, jer su svesni da političke volje da se uvede red u tu oblast – jednostavno nema. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da Republika Srpska tu stvar raščišćava puno brže i temeljitije nego SR Jugoslavija sa svojom novom, demokratskom vlašću.
M.V.
Prošle nedelje se u riječkoj luci sasvim neobjašnjivo pojavio zarđali teretnjak od nekih 2000 tona, pod zastavom ugledne države Tonga, a po imenu „Boka Star“, hvala lepo. Brod je – po tipu i gradnji – najverovatnije jedan od brodova za snabdevanje bivše Jugoslovenske ratne mornarice. Ima dva tumačenja za to čudno ukazanje: prvo je da je brod nasilno sproveden do Rijeke i da je bio praćen otkad je isplovio iz Bara; drugo je da je imao u teglju drugi brod koji je vukao u Koper, a da ga je u Rijeku naterao jak jugo (deluje verovatnije). Hrvatska policija očito je imala neka saznanja o tom brodu, bilo sopstvena bilo doturena od neke bratske službe, pa je odmah zauzela brod, premestila ga na mirnije mesto i krenula sa pretresom. Na brodu, vlasništvu miki maus kompanije Star Shipping izvesnog Mirka Balića iz Bijele (Boka Kotorska) i njegovog neimenovanog partnera iz Hondurasa, nađeno je 14 kontejnera sa ukupno oko 200 tona raznih vrsta baruta pakovanih u sivomaslinaste specijalne buriće. Još su zanimljivija dokumenta pronađena u kapetanovom uredu.
Baruti o kojima je reč koriste se u artiljeriji velikog kalibra (obalski topovi, dalekometni topovi, veće haubice), a proizvode se na više mesta: u Vitezu („Slobodan Princip Seljo“), u Čačku „Milan Blagojević“, ali i u Sloveniji – od balkanskih država; i po celom svetu. Dokumentacija koja je do sada objavljena odnosi se na prethodna putovanja ovog čudnog broda: u Tartus, Sirija, u Koper itd., a s tovarima koji su očigledno vojne prirode: avionski motori, rezervni delovi, puškomitraljezi itd. U ovom riječkom slučaju, međutim, tovar je bio lažno deklarisan, brojevi kontejnera izgrebani i stvar je izgledala u najmanju ruku čudno.
Ovde treba imati u vidu da ta ranija putovanja nisu nužno bila nelegalna tj. švercerska: roba je bila stvarno deklarisana, a odgovornost brodara i agenta (Jugoagent, Bar) prestaje kod iskrcaja po uzansama. Kuda su avionski motori i puškomitraljezi otišli iz Tartusa, stvar je sirijskih vlasti i primaoca tereta… U ovom slučaju, međutim, stvar je ozbiljnija i sve upućuje na šverc: barut je opisan kao „tablete za prečišćavanje vode“; lukavo, jer slično izgleda kao i tablete aktivnog uglja.
Šverc, ali od koga za koga? Pošto je slučaj koincidirao sa iračkim skandalom kod nas, brzopleto se zaključilo da tu mora da ima neke veze. E, sad, tu se javljaju neka pitanja: Irak, odnosno Sirija kao najsigurniji put do Iraka, nikako nije severno od Bara; Irak ima kapacitete (i druge, jednostavnije izvore snabdevanja) za proizvodnju takvih jednostavnih baruta; ako je „Boka Star“ do sada legalno i sa urednim papirima vozila naoružanje i vojnu opremu u Siriju, ali i u Koper, zašto ne bi i sada?
Među poznavaocima tih poslova mogu se čuti dve teorije: prva, da je tovar bio umuvan u rutinske plovidbe koje ne pobuđuju sumnju, šibicarski, da bi bio prekrcan i upućen negde gde se ne sme; da je to neko doznao i upozorio hrvatske vlasti, pa da posle vidimo šta će biti. Druga teorija kaže da treba videti stvari izbliza i banalnije: kome su potrebni ti baruti i ko je bio spreman da ih isporuči? Svaki proizvođač je po definiciji više nego spreman da proda svoju robu; neki izvori podsećaju da Hrvatska vojska raspolaže izvesnim brojem haubica kalibra 203 mm, dalekometnih topova sistema „Long Tom“ od 150 mm pretvorenih u obalsku artiljeriju i drugim tipovima haubica (150 i 155 mm). Sve su to zastarela oruđa iz američke vojne pomoći (1952–1956) koja koriste takve barute.
Tu se odmah postavljaju dalja, podjednako dobro zasnovana pitanja: a zašto bi Hrvatska švercovala iz Bara, dakle Jugoslavije, nekakve barute za svoju artiljeriju, kada može slobodno da ih uveze kamionom ili vozom preko Bajakova ili Tovarnika? Nema embarga, Dejtonski sporazum to dopušta i šta onda? Jedini mogući odgovor bio bi da je Hrvatska (ili Slovenija) bila samo tranzitna stanica za taj tovar. Ali, to je sada na hrvatskoj i crnogorskoj policiji da rasvetle – ako im je stalo. Izgleda da nije jer se Zagreb naglo ućutao posle slavodobitnih saopštenja, a Podgorica se nije ni javljala.
M. V.
Novinar „Vremena“ Dejan Anastasijević dobitnik je ovogodišnje nagrade Dušan Bogavac. Nagrada se dodeljuje za novinarsku hrabrost i etiku. Kolega Anastasijević je priznanje stekao zahvaljujući svom dugogodišnjem izveštavanju o ratnim događajima i zločinima koji su obeležili proteklu deceniju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
