Inženjeri neljudskog primitivizma

Da je Srbija normalna država, u njoj bi „slučaj Radeta“ bilo nemoguće čak i zamisliti. Osoba koja je sposobna da se „vickasto“ zapita da li će ženu kojoj je čitava porodica pobijena u Srebrenici sahraniti muž ili sinovi – mogla bi, u toj normalnoj državi, da obavlja sve samo ne javnu funkciju. Žena toliko lišena bazične ljudske empatije i kućnog vaspitanja (da pomenemo samo najosnovnije), ni u snu ne bi mogla da se nada da će raditi bilo kakav odgovoran posao, da će odlučivati o bilo čemu osim o izboru praška za pranje veša, da će je bilo ko pitati za bilo šta.

Pošto je realnost drugačija, ova istaknuta članica Srpske radikalne stranke učestvuje o odlučivanju o najvažnijim državnim aktima, potpredsednica je republičkog parlamenta, a zahvaljujući bahatosti i primitivizmu, već nedeljama su je pune novine, i oko nje se danima lome politička koplja. Bude li zbog nje i ozbiljnih potresa među naprednjacima, biće to verovatno vrhunac jedne karijere koja – imajući u vidu potencijale – nije mnogo obećavala, a kojoj su pogodovale godine primitivizma, mržnje i prostakluka koje nikako da prođu.

PRAZNO, FRAZNO: Nakon što je Radeta 23. jula tvitovala da je smrt Hatidže Mehmedović iz Udruženja Majki Srebrenice zapravo smrt „biznismenke“ i postavila pitanje o njenoj sahrani, javnost je očekivala reakciju najviših državnih funkcionera, ali i smenu Radete (ako ništa drugo, bar s mesta potpredsednice Skupštine). Reakcija je stigla, iako s nekoliko dana zakašnjenja.

„Izneti stavovi su neprihvatljivi i ni na koji način ne odražavaju stavove i vrednosti koje zastupa Narodna skupština Republike Srbije. Narodna skupština Republike Srbije je predstavničko telo civilizovanih i pristojnih ljudi, kakvi i jesu građani Srbije“, saopštila je 25. jula predsednica Skupštine Maja Gojković. Ona je izjavila saučešće povodom smrti Hatidže Mehmedović i istakla da će ta institucija nastaviti da razvija saradnju u regionu, „zalažući se za veće razumevanje svih koji žive na ovim prostorima, u cilju stabilnosti i mira, koji su neophodni da bi se čitav region razvijao“.

Niz fraza koje ne znače ništa, koje ne najavljuju nikakve promene u parlamentu i u kojima se ne pominje nikakva i ničija odgovornost, nastavila je premijerka Ana Brnabić 29. jula. Ona je za „Blic“ izjavila da u svakom društvu postoje radikalni pojedinci na svim stranama, ali da je Srbija „primer zajedničkog života svih građana i svih pripadnika nacionalnih manjina“. Odgovarajući na pitanje o mogućoj smeni Radete, ona je istakla da poštuje institucije i da ne postoji način da se meša u rad i odluke parlamenta.

U sličnom duhu, o spornom tvitu Vjerice Radete progovorio je i Aleksandar Vučić. Osuđuje, smatra da je „neljudski i necivilizovano“, ali bez ikakvog konkretnog stava o mogućoj smeni. „Vi mene pitate hoće li poslanici SNS-a da glasaju za nešto što vi niste videli, je l’ tako? (…) Da li ćemo da glasamo kada bude stiglo i kada budemo videli? Kada bude stiglo i kada budemo videli, onda ćemo doneti odluku“, istakao je predsednik Srbije, zgodno „previđajući“ da upravo naprednjaci određuju da li će nešto „stići“ i da bez njihove volje i želje u parlamentu ne može da se uradi bukvalno ništa.

U svemu tome, jedine konkretne reakcije stigle su iz opozicionog tabora i iz kabineta potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović. No, za razliku od inicijative grupe opozicionih stranaka za smenu Vjerice Radete – koja nije privukla bogzna kakvu pažnju javnosti – stav Zorane Mihajlović preti da unutar Srpske napredne stranke izazove najveći potres do sada.

ZORANA NA BARIKADAMA: Inače poznata po „izletanjima“ i nešto oštrijim kritikama upućenim premijerki i svojim stranačkim i koalicionim kolegama, Mihajlović je i ovaj put otišla korak dalje od svih. U izjavi za „Kurir“ osvrnula se vrlo direktno na sve što je o famoznom tvitu do tada rečeno: „Dosta je trošenja reči na ono što je napisala Šešeljeva poslanica. Svi smo to osudili, zgražavali se nad napisanim, čudili se kako neko može da urušava naše vrednosti. Puno reči, ali jako malo dela, konkretnih dela, i nema smene Radete s mesta potpredsednice parlamenta. Volela bih da grešim, ali čini mi se da od te smene neće biti ništa.“

Po njenim rečima, „prostakluk radikala predugo se toleriše“, zbog čega i ne očekuje Radetinu smenu. „Toliko je bilo pretnji, kletvi, uvreda, čak i pretnji smrću meni i ostalim poslanicama, upućenih od strane Šešelja i ostalih radikala, koje su prošle bez ikakve kazne. I onda se pitam zašto bi sad bilo drugačije. Zato mi se čini da je uticaj Šešelja u Skupštini još dovoljno jak da spreči smenu Vjerice Radete“, rekla je Mihajlović.

Događaji koji su usledili bili su sasvim očekivani, a ovaj ministarkin istup bio je doživljen i označen kao bogohuljenje. Ulogu slobodnog strelca zaduženog za početak odmazde preuzeo je predsednik IO naprednjaka Darko Glišić koji je na početku istakao da je Mihajlović ovaj put „prevršila meru“ i da je vreme da se zvanično pridruži „Šolaku i Đilasu“. Istakao je da ona spada među one koje je „opila funkcija“ i koji su od te funkcije „počeli lepo da žive“, a zatim nastavio priču protiv svoje stranačke koleginice, a zapravo odličan prikaz partokratije, kulta ličnosti i Srbije danas: „I Zorana Mihajlović i neki drugi treba da zahvale Aleksandru Vučiću, pre svega za sve što su uradili u svojim karijerama i mestima i pozicijama koje su dobili, jer su ih dobili isključivo zahvaljujući njemu. Smatram da je njen komentar vrlo neprimeren, ali danas ljudi u Srbiji daju sebi za pravo da budu bolji teniseri od Novaka Đokovića, bolji košarkaši od Lebrona Džejmsa i bolji političari od Aleksandra Vučića“.

U trenutku pisanja ovog teksta, utorak 7. avgust, španska serija i dalje traje: ministarka je 6. avgusta iznenada otkazala planirani obilazak radova na saobraćajnicama iz nepoznatih razloga, ali se njena PR služba nije baš najbolje snašla u objašnjavanju razloga za to. Najpre je rečeno da je dobila poziv od Aleksandra Vučića, zatim da je s terena čekala neke informacije koje nisu stigle, da bi konačno na kraju sama demantovala da je išla na „ribanje“ kod predsednika. Zahvaljujući svemu tome, još se ne zna šta će biti sa Zoranom Mihajlović, ali je sasvim jasno da je samo ona, ovako ili onako (i vođena ovim ili onim razlozima), osvetlala obraz naprednjaka u ovom slučaju.

Isto toliko očekivano koliko i reakcija Srpske napredne stranke na tvit Vjerice Radete bilo je i reagovanje Radetinog političkog oca i lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.

Dokazujući tvrdnju Zorane Mihajlović da je Šešelj i dalje „dovoljno jak“, on je jasno poručio da je Radeta „ugledni funkcioner SRS-a, i to će ostati, kao što će ostati i poslanik i potpredsednik Skupštine“. On je još obećao da će se „žestoko boriti protiv njenog opoziva“, da joj se zapravo nema šta zameriti i da se ona samo „nespretno izrazila“. „Postoji sumnja da su muž i sinovi Hatidže Mehmedović živi i otuda ona spekulacija na Tviteru. Priča se da je jedan sin dolazio iz inostranstva njoj u posetu“, kaže Šešelj, dodajući da „nema razloga da žalimo“ Hatidžu Mehmedović. „Kad su me oslobodili u Hagu, ona je otišla kod sudije Teodora Merona i napala ga zbog te presude i tražila smenu sudskog veća. Kakve ja veze imam sa Srebrenicom? Da me Slobodan Milošević u to vreme nije uhapsio i držao u zatvoru u Gnjilanu, možda bi me i za to optužili. A kad su me u Hagu osudili, išli su kod Merona da mu zahvaljuju.“ Reklo bi se, dakle – Radetin tvit u opširnijoj formi.

VOJIN ŠINJEL: Vjerica Radeta veteranka je Srpske radikalne stranke, a Vojislava Šešelja poznaje još iz Sarajeva, gde su zajedno studirali prava. „To je bilo vreme kada smo bili članovi Saveza komunista. Sećam se kad je bio zadužen za ceo Pravni fakultet i držao sastanke, a morao je da nađe nekoga za sekretara. Javljali su mu se razni, ali ja sam više puta, pa me je zapamtio i jednom prilikom rekao: ‘Aha, ova ima tri grama mozga, ova bi mogla da bude’“, iskreno je ispričala u intervjuu za „Kurir“ 3. jula 2016.

Istom prilikom, prisetila se i kako su se ponovo sreli, a verovatno i započeli novu saradnju. „Inače imam tamnu kosu, ali kada je Šešelj došao u opštinu Zemun za predsednika, tada sam bila ofarbana u crveno. Nismo se videli 19 godina. On je stajao sa odbornicima, prišla sam mu, stala ispred njega i rekla: ‘Zdravo’, a on je rekao ‘Da li si ti normalna, šta si radila od te kose, ta crvena ti uopšte ne stoji.’“

Kao već istaknuta radikalka, Radeta je u vladi Mirka Marjanovića od 1998. do 2000. bila zamenica ministra pravde, a bila je i sekretarka Skupštine opštine Zemun. Poslanica SRS-a bila je od 2003. do 2012, i potom opet u aktuelnom mandatu.

Krajem 2015, Haški tribunal izdao je nalog za hapšenje Radete, Jove Ostojića i Petra Jojića zbog navodnih pretnji, podmićivanja i uticaja na dva svedoka u slučaju protiv Šešelja. Veće za ratne zločine Višeg suda u Beogradu odlučilo je 2016. da nema zakonskih osnova za hapšenje i izručenje viđenih radikala – to je objašnjeno time što zakon o saradnji s Tribunalom predviđa obavezu samo optuženih za ratne zločine, ali ne i osoba optuženih za nepoštovanje suda. Pravni naslednik Tribunala, Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, potom je odlučio da se slučaj ustupi pravosudnim organima Srbije, na šta je Haško tužilaštvo uložilo žalbu.

No, uprkos ovako zavidnoj biografiji, Vjerica Radeta je u anale srpske politike došla ne zbog ove ili one pozicije, pa čak ni zbog toga što su je tražili iz Haga, već zbog oštrog jezika koji ne mari za norme, pristojnost, obzire.

Kada je 2008. Tomislav Nikolić napustio radikale da bi napravio SNS, Radeta i njena koleginica Gordana Pop Lazić proklele su njemu i Borisu Tadiću „i rod i porod“, i to usred Skupštine – što je bila samo jedna epizoda u nizu njenih skupštinskih ispada.

Tehnološka revolucija u vidu društvenih mreža išla joj je naruku, pa se ona na Tviteru potpuno oslobodila i prikazala u punom sjaju. Novinarku Oliveru Kovačević nazvala je „profuknjačom“, Aleksandru Jerkov „ustaškom kurvom“, neistomišljenike „gmazovima“, „izdajničkim ološem“ ili „izdajničkom stokom“, itd.

S vremenom, prevazišla je puke uvrede, pa je u maju ove godine, nakon incidenata tokom festivala „Mirdita – dobar dan“ pozdravila napad na organizatorku Anitu Mitić i pohvalila aktivistu stranke koji ju je pljunuo: „Ona šiptarska profuknjača Anita Mitić krenula kroz kordon policije ka srpskim radikalima. I onda se naš Peđa proslavio. Uspeo je da je pljune posred čela. Kako je samo poskočila. Mislila jadnica da je metak pogodila“.

Da je tada na ovakve ispade bilo ko reagovao, teško da bismo došli u situaciju u kojoj jedna žena bruka čitavu državu, doprinosi urušavanju i ono malo preostale pristojnosti u javnom govoru i otvoreno širi netrpeljivost i pospešuje mržnju svega i svakoga ko je na bilo koji način „drugačiji“ od onoga što su radikali proklamovali kao „svoje“ i „normalno“. S druge strane, teško je bilo i očekivati neku konkretniju i značajniju reakciju.

Na ispade Vjerice Radete i ostalih radikala redovno reaguju opozicione stranke, mediji koji nisu pod kontrolom države, nevladine organizacije, nezavisni analitičari. Reaguju zapravo tako i toliko, da su te reakcije postale nešto što se podrazumeva i na šta se niko preterano ne obazire: doživele su sopstvenu inflaciju i izgubile svaku vrednost i uticaj.

S druge strane, praktično svi oni koji u ovoj državi imaju ikakvu moć, izašli su ispod Šešeljevog šinjela i sledbenici su njegove škole mišljenja i izražavanja. Štaviše, sama Vjerica jedan je od „lošijih đaka“: tome u prilog govori i činjenica da u vreme najvećeg sjaja radikala niko praktično nije ni znao za nju. Pored stranačkih vedeta – Vučića, Nikolića, Martinovića ili Maje Gojković – nije ni mogla da zasija. Oni su u međuvremenu napredovali, Šešeljevu retoriku uvili u evropske oblande, naizgled se upristojili i upeglali, a ona je – eto – ostala tamo gde je i bila: u svetu „profuknjača“, „kurvi“, „izdajnika“, u kojem se proklinju i seme i pleme, pljuje po tuđim grobovima; u kojem se pokojnici blate, a živima se preti.

I ko bi u toj situaciji mogao da upozori ili sankcioniše Vjericu Radetu? Oni koji zapravo misle isto kao ona, samo to ne smeju da kažu? Oni koji o Bošnjacima, Majkama Srebrenice, pokojnoj Hatidži, pa i Srebrenici kao takvoj – misle identično kao Šešelj i Radeta, samo pred novim prijateljima iz Evrope neće to da izgovore? Oni koji suštinski i ne razumeju u čemu je problem sa tvitom potpredsednice Skupštine, a ipak su prinuđeni da ga javno osude?

To, naravno, ne biva.

Vjericu Radetu i one koji mrze, mogu iskreno da osude i smene samo oni koji su od nje drugačiji, koji poštuju i Skupštinu, i državu, i ljude koji su ih birali, i ljude uopšte. A takvi se na domaćoj političkoj sceni mogu na prste jedne ruke prebrojati; lišeni su političke moći, odsečeni od kanala komunikacije s javnošću, totalno nemoćni. S druge strane, vreme Vjerice Radete i njoj sličnih kadrova nije prošlo. Niti će, kako izgleda. Jer, dok aktuelni vladari izgovaraju fraze i ne čine ništa, bukvalno ništa, da utišaju glasove mržnje i netrpeljivosti (već ih, naprotiv, još i ohrabruju), rastu nove generacije, novi „mladi vukovi“ koji će izaći iz Šešeljeve škole. Kako god se ona sada zvala i kakvo god odelo nosila.