Investicioni fondovi u zemlji čuda

Nakon transformacije bankarskog sektora Srbije početkom ovog veka, nešto kasnijeg osnivanja Agencije za hartije od vrednosti i uspostavljanjem pravila trgovanja na Beogradskoj berzi kakva važe svuda u svetu, te starta dobrovoljnih penzionih fondova krajem prošle godine, ovogodišnjim početkom rada otvorenih investicionih fondova finansijski sistem Srbije je zaokružen: preko tri milijarde evra u vlasništvu građana deponovane u komercijalnim bankama ili „šteknute“ u poslovične slamarice sada mogu biti investirane i uz izvestan rizik oplođene, dakle uvećane, na radost svojih vlasnika i novca gladnog srpskog tržišta.

Investicioni fondovi posluju po sličnim principima kao i dobrovoljni penzioni fondovi, s tim što, za razliku od penzionih fondova u kojima članovi svojom imovinom mogu raspolagati samo ako su navršili 53 godine života, iz investicionog fonda ulog se može povući bilo kad. Ulaganjem u investicioni fond može se ostvariti veći prinos nego u penzionom, ali i rizik je proporcionalno veći: dok su penzioni fondovi pod stalnom paskom Narodne banke Srbije, na investicione fondove motri Agencija za hartije od vrednosti.

Trenutno, dozvolu za rad poseduju samo dva društva za upravljanje otvorenim investicionim fondovima: Delta investments i fima Invest. Prvi je tek/već dva meseca aktivan, dok drugi još prikuplja sredstva članova. Takođe, još desetak društava najavljuje da će uskoro početi sa radom.

Šta su investicioni fondovi, kako rade, šta potencijalni mali investitor može očekivati i od čega bi eventualno trebalo da strepi, za „Vreme“ je objasnila Radmila Bajević, generalna direktorka Društva za upravljanje otvorenim investicionim fondovima Delta investments: „Investicioni fondovi su organizovan oblik ulaganja na tržištu kapitala i okosnica su finansijskog tržišta, koji su kod nas, nažalost, tek počeli da se razvijaju. Ukoliko neko ima kapital, koliki god, koji je spreman da investira i da tako zaradi, a nema dovoljno znanja ili hradbrosti da donese odluke vezane za investiranje na tržištu kapitala, treba da pristupi investicionom fondu, gde postoje ljudi koji to znaju i mogu to da učine umesto njega. Onog momenta kad član fonda kupi investicione jedinice, njegova sredstva se ulažu na tržištu kapitala, a efekat je vidljiv već sutradan.

„VREME„: Pristupanje ivesticionom fondu je takođe odluka. Kako je potencijalni mali investitor donosi, kom fondu da se prikloni?

RADMILA BAJEVIĆ: S obzirom na to da smo na samom početku, kad se vlasnik sredstava opredeljuje u koji fond će da uloži sredstva, pre svega će pogledati ko je osnivač, kakva je njegova prošlost, da li je do sada radio kako treba, da li je uspešno završavao svoje projekte, kakav je preduzetnik itd. Ali isto tako, kad jedan fond počne da radi gleda se na njegove rezultate. To je nešto što ga opredeljuje i naravno da će svako odabrati onaj koji je uspešniji. Jer, novac se ulaže u investicioni fond zbog potencijalne zarade. Osnivač ovog fonda je više od deset godina u bankarstvu, što je dokaz znanja i iskustva. Ne mislimo, međutim, da smo se naučeni rodili i da znamo baš sve pa u timu imamo i strance, stručnjake koji su ovaj zanat ispekli u razvijenim zemljama. Očekujemo da budemo bolji i brži od konkurencije.

Kad smo kod konkurencije: trenutno je i nemate, ali u najavi je osnivanje još desetak investicionih fondova. Da li će to napraviti gužvu na tržištu?

Mi smo na samom početku. U Sloveniji investicioni fondovi postoje već 15 godina, u Hrvatskoj nešto kraće, u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, pa i u Albaniji fondovi godinama rade. Danas je u Sloveniji aktivno oko 150 fondova, u Hrvatskoj otprilike isto, u Mađarskoj preko 300… Jedno društvo za upravljanje nudi i po deset proizvoda – različito strukturiranih fondova, koji ulažu u određene privredne grane: u farmaciju, u građevinarstvo, u proizvodnju hrane, ali i regionalno. Kod nas je Zakon o investicionim fondovima stupio na snagu početkom decembra prošle godine i od tada se čuju najave osnivanja fondova. I tako već pet meseci, a u ovom trenutku imamo samo dva, od kojih jedan, koliko znam, još nije počeo da investira. Ja bih volela da pitam te pametne i uspešne ljude šta čekaju: gde je tih desetak fondova koji „samo što nisu“. Znate, brzina donošenja odluka je takođe pokazatelj uspeha. S druge strane, mi imamo već nekoliko ponuda za preuzimanje: hoće da nas kupe. Nama, međutim, ne pada na pamet da to učinimo.

Zamislimo da ima više aktivnih fondova. Kako izabrati onaj pravi?

Važan segment odluke je nivo rizika koji je ulagač spreman da prihvati. Generalno, postoje četiri vrste investicionih fondova: očuvanja vrednosti, rasta, nekretnina i balansirani. Prvi poput penzionih fodova najviše ulaže u državne obveznice, drugi u akcije na berzi, treći u nekretnine. Fond rasta može doneti najveći prinos, ali nosi i najveći rizik. Svi oni, naravno, investiraju i u bankarske depozite: jedna od bitnih činjenica koja utiče na opredeljenje ulagača je likvidnost fonda, jer reč je o otvorenim fondovima kojima možete pristupiti kad god hoćete, ali i iz njih istupiti. Ulaganje u bankarske depozite omogućava likvidnost tako da istupanje iz fonda nije vezano za prodaju hartija od vrednosti. Četvrta vrsta, balansirani investicioni fond, kakav je ovaj kojim upravljam jeste kombinacija prethodna tri. Kao što naziv kaže, balansirani su prinos i rizik. Za balansirani fond smo se opredelili jer kod nas tržište još nije zaokruženo, mada se ne može reći da je nelikvidno. Nemamo dovoljno hartija na tržištu da bismo, kao neko ko vodi investicije, mogli sa sigurnošću da odlučujemo u šta ćemo da uložimo sredstva naših članova i da iza tih odluka stojimo.

Fond kojim vi upravljate postoji tek dva meseca. U tom periodu vrednost investicione jedinice je porasla za više od 30 odsto. Prostim množenjem dobio bi se godišnji prinos više od 180 odsto.

Ne bih tako lako množila mesece i procente, jer ne može se očekivati da se dnevno ponavlja ono što je bilo juče: nije svakog dana ponuda i potražnja akcija ista. Možda bi naš rast bio i veći da smo se opredelili da u neke hartije uložimo više nego što smo uložili. Mi smo zbog diversifikacije kapitala, da bi rizik bio manji, odlučili da uložimo u 30 različitih hartija od pedesetak koliko trenutno na tržištu ima likvidnih hartija.

Koji prinos mali investitor može očekivati?

Mi ne obećavamo sigurnu zaradu: pored našeg znanja i umešnosti, ona zavisi od stanja na tržištu, ali i od veličine kapitala kojim upravljamo. Nije, naime, isto ako se na berzi pojavite sa hiljadu, milion ili sto miliona… dinara ili evra, za ovo poređenje je svejedno. Vrednost imovine fonda se menja dnevno. S jedne strane povećanjem broja ulagača, s druge kao posledica dobrog plasiranja. Pojedinačni ulagači raspolažu manjim sumama, a fond objedinjenim sredstvima malih ulagača – što ih je više, to je pozicija svakog od njih bolja.

Kakav će prinos biti, ali i kolika je sigurnost ulagača, ne zavisi samo od prirode fonda, već i od portfolio menadžera: koje će akcije kupovati, na koji rok, kako će rasporediti investicije. Zbog sigurnosti investicije, iako Zakon nalaže da najviše deset odsto imovine može biti investirano u jednu hartiju, mi smo odlučili da to može biti najviše pet odsto, da bi imovina članova fonda bila maksimalno zaštićena od potresa na tržištu, koji se neminovno događaju: vrednost nekih hartija pada, a nekih raste… Da bismo održali dnevnu likvidnost fonda, 15 odsto kapitala ulažemo u bankarske depozite.

Ako su rast i rizik proporcionalni, nameće se majka svih pitanja: da li ulog može da propadne?

Teorijski gledano, može. To bi značilo da prethodno propadnu svi emiteri hartija od vrednosti u koje smo sredstva uložili. U praksi, do toga teško može da dođe. Zato, ne bih upotrebljavala reč „propadanje“: loše ulaganje može da ima neprijatne posledice, može da se dogodi da fond bude nelikvidan, da ne može da isplati ono što ulagači traže, ali fond u celosti, faktički ne može da propadne. Reč je o imovini koja možda može promeniti oblik, ali ne i da nestane. To se, doduše, može dogoditi sa zatvorenim fondovima, čije se poslovanje i politika ulaganja ne kontrolišu tako strogo kao poslovanje otvorenih fondova. Naš rad, naime, kontroliše Agencija za hartije od vrednosti, „kastodi“ banka preko koje obavljamo transakcije, ali i članovi fonda koji dva puta godišnje imaju potpuni uvid u naše poslovanje: gde i kako je uložena imovina naših članova.

Mnogi u Srbiji se sećaju „sposobnih“ ljudi koji su nudili deset i više odsto mesečne „zarade“ na deponovane devize i tu sposobnost dokazivali slikanjem pored otvorenih sefova krcatih novčanicama. Sećamo se kako se to završilo: kad je došlo vreme da se „zarađeno“ isplati…

Nekoliko naših članova je isprobalo mehanizam izlaska iz fonda: svoj ulog su povukli pa, kad su se uverili da su svoj novac dobili u zakonskom roku od pet dana, opet su uložili. Za razliku od ranijih vremena, povlačenje sredstava je sistemski rešeno.

Investicione fondove zakonodavac obavezuje da 70 odsto kapitala investira u tržište Srbije, što znači da uspešnost fonda zavisi od uspešnosti domaće privrede…

Tačno tako.

To je ono što potencijalne ulagače može i da brine. Evo, izbor predsednika novog saziva srpskog parlamenta osetio se na berzi: akcije beleže pad, doduše ne dramatičan, ali ipak pad. Formiranje neke nove vlade sa patriotskim predznakom nesumnjivo bi se osetilo na berzi, da i ne govorimo o eventualnom prekidu diplomatskih odnosa sa zemljama koje po mišljenju stranaka koje bi takvu vladu obrazovale „rade“ protiv Srbije. Šta u tom slučaju mogu očekivati mali investitori, članovi investicionog fonda, koliko je njihov ulog siguran?

U poslednja dva dana akcije su u padu. Međutim, to se nije bitno odrazilo na vrednost investicione jedinice. Današnji pad od pet odsto na vrednosti investicione jedinice ovog fonda očitava se tek u drugoj decimali. To znači da dobar portfolio menadžer neće ulagati u firme čije poslovanje zavisi od ove ili one vlade, već u one koje imaju „brend“ proizvode i koje loša politika možda može da ošteti, da joj oteža poziciju, ali ne i da je uništi. Ako uložite u trideset takvih firmi, propast jedne ili dve neće ugroziti bilans fonda. To, u stvari, i jeste prednost ulaganja preko fonda, a ne direktno u akcije na berzi. Fondovi, zbog veličine kapitala kojim raspolažu, mogu da ga kvalitetnije diversifikuju, da ga ulože u više hartija na više strana.

Ustavni zakon podrazumeva ponovni izbor guvernera Narodne banke. Šta ako se neki novi guverner „zaigra“ sa mašinom za štampanje para, kao što je bio slučaj devedesetih? Vrednost investicionih jedinica se izražava u dinarima, zar ne?

Baš zbog toga 30 odsto kapitala plasiramo u bankarske depozite, odnosno obveznice devizne štednje i na taj način održavamo realnu vrednost uloženog. Iz istog razloga deo imovine fonda ulažemo u inostranstvu.

Srbija je zemlja čuda: pored toga što je poslednja u okruženju u kojoj su počeli sa radom investicioni fondovi, jedina je u kojoj je dobit od ulaganja oporezovana. Kako taj porez utiče na rast fondova, odnosno da li su zbog toga potencijalni ulagači možda demotivisani?

I u drugim zemljama je postojao porez na kapitalnu dobit koji je u početku bio visok, pa je vremenom stopa smanjivana, da bi na kraju ponegde bio i ukinut. U tim istim zemljama prosečan ulagač svakog meseca odvaja deo svojih primanja i investira u fondove, obično u nekoliko različitih. U Srbiji je to retka pojava i verovatno je zakonodavac mišljenja da je stopa od 20 odsto primerena za one koji raspolažu viškom novca za investiranje. Naravno da bi mali investitori bili više motivisani da svoj kapital plasiraju preko investicionog fonda kad porez na kapitalnu dobit ne bi postojao, ali kod nas se taj porez zaračunava i na kamatu od bankarskih depozita kao i u prometu nekretnina. Tako, ko razmišlja o investiranju u Srbiji, kad je reč o porezu na kapitalnu dobit potpuno je svejedno gde će uložiti. Ali, za razliku od nekretnina i oročene štednje gde porez plaćate svaki put kad ostvarite promet, ako novac uložite u investicioni fond, porez na kapitalnu dobit se ne zaračunava pri reinvestiranju, već samo kad ulagač svoje investicione jedinice ustupi fondu i naplati njihovu vrednost.

Na kraju: koji je motiv Društva za upravljanje investicionim fondovima da uvećava tuđu imovinu, odnosno zašto to ne čini sa svojom?

Društvo za upravljanje investicionim fondovima za svoje usluge naplaćuje dva odsto od ukupne imovine fonda na godišnjem nivou. Imovina fonda kojim mi upravljamo trenutno iznosi 11 miliona evra, a očekujemo da će do kraja godine narasti na 50 miliona. Motiv je, dakle, dva odsto od 50 miliona evra, što nije zanemarljiva suma.