Instruktor pozitivne normalnosti

Opus Momčila Bajagića Bajage danas je već klasična vrednost kad je reč o savremenoj popularnoj muzici u regionu bivše Jugoslavije i šire. Na nekih desetak albuma rasprostrlo se mnogo numera koje svi znamo i volimo, jer je ovaj autor tokom proteklih četrdeset godina stvorio definiciju kako gradska pop-rok pesma na našem jeziku treba da zvuči. Ali, to nije sve – sa svojim dosledno tolerantnim stavovima, Bajaga je postao primer kako je, čak i ovde, uvek moguće saslušati drugu stranu. S obzirom na to šta nam se sve dešavalo i još uvek se dešava na ovim prostorima – njegova plemenita čovečnost postala je jednako snažna poruka, baš kao i njegova muzika. U tome je tajna Bajagine dugovečnosti i stalne relevantnosti: on govori o jednoj normalnosti koja nam svima nedostaje. I to već dugo.

Na početku ove priče stoji debi album Pozitivna geografija (PGP RTS, januar 1984). Bilo je to retko uzbudljivo izdanje koje je širokoj publici prvi put predstavilo njegov veliki talenat u čistom obliku unevši mini-revoluciju u ondašnju muziku. Zato će 2024. biti godina velikog jubileja kad su u pitanju ova ploča i Bajagina solo karijera sa Instruktorima.

“VREME”: Kakva je bila društvena klima u vreme kad izlazi Pozitivna geografija – to je orvelovska godina 1984, već su počele prve restrikcije i ekonomska nestabilnost posle Titove smrti?

MOMČILO BAJAGIĆ BAJAGA: Ja sam tad imao 24 godine i ne pamtim da je bila neobična klima. Već sam završio jedno šest godina svirki u Čorbi i to je bilo jako puno koncerata: u to vreme se nisu svirale turneje kao danas – na preskok – nego kreneš lepo odozgo, iz Subotice, pa onda idu Zrenjanin, Novi Sad, Beograd, Svetozarevo, Niš, Leskovac, Vranje. Onda isto u Bosni, pođeš od Bijeljine, pa ka Sarajevu i dalje redom. Tako da sam već imao 400 do 500 nastupa iza sebe pre nego što sam uzeo nešto sam da radim.

U vreme kad smo pravili Pozitivnu geografiju, ja sam još uvek bio član Riblje čorbe, koja je upravo otišla u London da miksuje album Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju pošto smo prethodno proveli dva meseca u Ljubljani gde smo ga snimili. Ostao sam u Beogradu da napravim koncert povodom izlaska mog albuma na kome je pisalo Bajaga – Pozitivna geografija, pošto tad još nisam imao Instruktore. Onda me je pozvao Dražen Vrdoljak iz Zagreba, rok kritičar i u to vreme muzički urednik programa u klubu Kulušić, da predloži da odsviramo desetak dana pre Beograda kod njih, čisto da probamo sve, i tako sam tamo imao prvi koncert kao “Bajaga (ex-Riblja čorba) i bend”. Tu je bilo možda 300 ljudi, ali je sve ispalo legendarno i već sledeći put smo u Zagrebu rasprodali dva Kulušića (smeh). A onda sam počeo sâm da organizujem koncert u Domu sindikata u Beogradu, planiran da se održi desetak dana kasnije (21. april 1984) – što je bilo jako stresno iskustvo za mene jer nismo imali nikakve sponzore i nikog da nam pomogne, osim lista “Rock”. Kad je došlo do toga da se štampaju plakati, što je bila njihova donacija, mene je pozvao njihov urednik Peca Popović da me pita šta treba da piše na njima – ali ja nisam imao ime benda, pa je na kraju on sam stavio Bajaga i Instruktori pozitivne geografije. Posle smo skratili samo na Bajaga i Instruktori.

Taj koncert inače hoćemo sad da ponovimo, i to je ekskluzivna informacija – jer on nije bio običan nastup. Nismo mi ni imali tako puno stvari: izveli smo ceo prvi album i još par nekih mojih pesama za Čorbu, kao što je Kad hodaš, i nešto što sam pravio za Čolu, a Žika je imao pank verziju tada popularne i smešne kompozicije Ljupke Dimitrovske Ćibu Ćiba – on je to pevao u ženskom licu. Mi smo stajali na vratima, što ćemo i sad da uradimo, i rukovali smo se sa kompletnom publikom, tad je moglo da stane 1.500 ljudi, a Žika je bio ceremonijal majstor u fraku, sa licem prevučenim belim puderom, koji je išao po holu sa megafonom i govorio ljudima: “Hajde, vreme je da uđete!”. Onda su oni ušli unutra, a mi smo svi na scenu izlazili kroz publiku. Prva pesma je bila Pustite me, druže, a od specijalnih efekata imali smo 10-15 velikih meteoroloških balona, koje smo kupili za sitnu lovu i na pesmi Mali slonovi dali zadatak tehničarima da ih sa loža odozgo bacaju u publiku – pa se ona malo igrala. Koncert je, inače, bio krcat i mislim da je stvarno čitava tadašnja beogradska rok scena bila na njemu. To imamo nameru da ponovimo i sad: otprilike, onako kako smo pričali sa Ganetom Pecikozom, biće to rekonstrukcija čitavog hepeninga i prilika da odsviramo ceo album Pozitivna geografija. Time počinje obeležavanje 40 godina Bajage i Instruktora.

Nešto slično ćemo uraditi i u Zagrebu, verovatno u nekoj od ovih novih sala, pošto Kulušić više ne postoji, ali ćemo na ulazu zalepiti oznaku Kulušić (smeh). Program će trajati oko sat i biće – isto kao i beogradski – prilika da se najave veliki koncerti u tim gradovima kasnije tokom godine. Gledaćemo da sve to i snimimo.

Kako si u to vreme znao koje su pesme za Riblju čorbu, a koje nisu – nego za Bajagu i buduće Instruktore?

Te pesme su bile potpuno drugačije od onog što je Riblja čorba tad radila i nekako se samo nametnulo drugačije rešenje. Ja sam napisao muziku i tekst za pesme Kad hodaš i Muzičari koji piju za njihov poslednji album na kome sam učestvovao, ali one i jesu nekako odgovarale Čorbi. Ove ostale nekako nisu. Bora je znao šta ja imam, kakve su to stvari. Bilo je logično da se pojave na posebnom albumu, a mene je najviše iznenadilo na kakav je on dobar prijem naišao, isto kao i prvi koncert.

Omot je apsolutno genijalan, radila ga je Goranka Matić. Kako je izgledala ta saradnja?

Pošto je Pozitivna geografija moj album – ona je slikala samo mene, solo, u raznim pozama, sa gitarom i tako dalje, pa je napravila iza neku izmišljenu kartu. Svaka saradnja sa Gorankom bila je uspeh. Za omot ploče Sa druge strane jastuka napravila je duplu ekspoziciju, ono kad kao da spavam i budan sam istovremeno. Ukratko, sarađivali smo na prva dva i na četvrtom albumu, kao i na onom uživo Neka svemir čuje nemir, a uradila nam je takođe i mnogo lepih fotografija sa koncerata. Goranka je stvarno genije.

Kako se čovek oseća kad – posle jedne tako duge i uspešne priče kao što je bila ona sa Ribljom čorbom – ode i počne nešto drugo, svoje? To nije moglo biti jednostavno.

Nije, naravno. Ja sam odsvirao još nekoliko koncerata sa Čorbom, posle ovog mog prvog solo u Domu sindikata. Imali smo dogovor da odemo na letovanje i ja sam otišao na Mljet. Onda su me oni pozvali da dođem hitno nazad pošto su iznenada uletele neke svirke u Grčkoj u avgustu – a ja nisam mogao, pošto sam u to vreme sa Instruktorima već imao ugovorene nastupe na nekih petnaestak Omladinskih radnih akcija. Inače, to su bili partizanski uslovi, mi smo spavali sa brigadirima, u šatorima, sve po redu, naputovali se po Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Znam da smo bili na nekoj ORA Pešter i da sam se iznenadio što je preko dana bilo 38 stepeni, a noću samo 5 – tu smo spavali u nekim vojničkim krevetima, pa su nam donosili ekstra ćebad jer je baš bilo hladno. Ipak, tih 15 koncerata zgodno nam je došlo. Što se tiče love, ja sam više zarađivao na jednom koncertu Riblje čorbe nego na celoj toj turneji, ali mislim da je to bila dobra proba za ceo bend, malo da se momci kale, jer nisu imali toliko iskustva kao ja već tada. Za mene kao klinca to je ipak bio rizik, da se razumemo – ja sam iznajmljivao jedan stan u Kosovskoj i tu sam živeo dotad, a kad sam krenuo sa Instruktorima, nisam imao love da ga više iznajmljujem, tako da sam se vratio kod keve i ćaleta u Zemun. I tamo sam ostao dok nismo uradili Sa druge strane jastuka i onaj veliki koncert na Tašmajdanu.

U Kosovskoj si i napravio Pozitivnu geografiju?

Da, imao sam mali Portastudio, sa kojim si mogao na kaseti da napraviš četiri odvojena kanala, što je za mene bilo fenomenalno. Mogao si da snimiš odvojeno gitaru, bubanj, glas, prateći vokal i to je bilo to. Tu je veliku ulogu odigrao pokojni Kornelije Bata Kovač, sa kojim sam već sarađivao oko nekih pesama za Zdravka Čolića. On je čuo te moje demo snimke i rekao mi odmah: “Dolazim kod tebe sutra u 8 ujutru” – što je meni bilo grozno jer nisam tako rano ustajao – sa idejom da odemo u PGP i zakažemo termine za snimanje albuma. Odemo tamo i Bata im stvarno kaže: “Ovo moramo da snimimo”. Njemu se, inače, najviše dopala pesma Papaline, mada je na kraju Berlin bio prvi hit. U PGP-u je tad snimalo mnogo narodnjaka, svi u Studiju 5, a mi smo onda uletali u termine vikendom kad su narodnjaci išli da sviraju negde. Tako smo ga nekako završili, a Bata nam je i svirao na prvom albumu, kao i na pomenutom prvom koncertu, jer je Saša Lokner tada bio u vojsci.

Naša teza je da Pozitivna geografija predstavlja neku vrstu izgubljenog new–wave–pop albuma, kakav dotad nije snimljen u Beogradu. Bez obzira kako je na njega gledala new wave ekipa, taj album je bio potpuno na idejnoj liniji da se nešto u popularnoj muzici kod nas menja i doneo je nove, vrlo sveže ideje, koje su unele revoluciju u ovdašnji mejnstrim.

Jeste, ja sam odavno kod Enca Lesića u studiju Druga maca bio napravio pesmu Pustite me, druže, koju smo potpisali kao grupa Frka – ona je postojala samo za tu priliku. Tad se kod njega upravo snimao Paket aranžman i bila je neko vreme priča da bi i ona trebalo da uđe na tu kompilaciju. E, pošto sam ja ipak bio iz hard-rok benda, ovi ostali su rekli da to možda nije to (smeh), pa moja pesma nije ušla u Paket aranžman. Ali je zato ušla u TV emisiju Rokenroler posvećenu albumu Paket aranžman, koju su napravili Boris Miljković i Tucko Dimitrijević – to je ona legendarna epizoda u kojoj su i Niko kao ja i Maljčiki i Krokodili dolaze, dakle, Šarlo Akrobata, Idoli i Električni orgazam. I tu je uvršten i video-spot za Pustite me, druže.

Kakav je uopšte bio tvoj odnos sa “novotalasnom” scenom?

Sve sam to slušao i voleo – ja jesam proveo nekoliko godina u hard-rok bendu, ali svi ovi iz pomenutih grupa su bili moja generacija, posebno Koja i Gile. Bio sam pod uticajem new wave-a, apsolutno. Slušao sam inače sve, a to je bila dominantna struja u to vreme. Pritom, ja nisam bio u fazonu da budem “novi talas”, zato što sam bio na drugačijem sviračkom nivou, jer sam već imao 500 velikih koncerata iza sebe. Ako izuzmemo neke od novotalasnih muzičara – naročito grupu Šarlo Akrobata – u tom trenutku ostali su bili prilični amateri u smislu svirke. Koja, Milan i Vd su to ozbiljno radili, ali kod Idola si imao samo Divljana i Kolara, dok je Gile bio poznat pre svega kao dobar bubnjar u Hipnotisanom piletu, koji je tek u Električnom orgazmu počeo da uči gitaru, gde je samo Ljuba imao neko muzičko obrazovanje. Takvo je bilo vreme. Sid Višiz iz Sex Pistolsa nije umeo da ubode jedan ton, ali je izgledao fenomenalno i ponašao se dobro na bini. Ideje su bile važnije, a na toj sceni je bio i jedan Dragan Papić, koji je kao čovek iz senke pomogao da se one izraze. Fotografije su mu bile sjajne, bio je jako talentovan alternativni umetnik, važan za to doba. Oni su bili ekipa, a ja sam bio dobar sa svima njima mada im nisam bio toliko blizak.

Ko je tebi bio najinteresantniji sa zagrebačke novotalasne scene, ali i onih drugih po Jugoslaviji?

Definitivno Džoni Štulić, odnosno Azra – bio je autor velikih pesama i pisao je ubedljivo najbolju poeziju za njih. Onda nepravedno zapostavljeni Jura Stublić, koji je isto napravio mnogo baš dobrih pesama, i tekstova i muzike. Bila je tu još gomila bendova, ali njih dvojica su mi bili daleko najjači.

U Sloveniji smo znali Zorana Predina, odnosno grupu Lačni Franz, u kojoj je razbijao onaj džez gitarista Oto Rimele. Peru Lovšina smo takođe upoznali, Pankrti su bili klasičan pank bend. U Makedoniji i nije bilo nekog new wave-a – dobro, to je verovatno zato što su oni svi dobri svirači (smeh).

Pozitivna geografija je karakteristična po tome što su nekako sve pesme sa tog albuma zaživele na radio–talasima. I vole ih ljudi.

To se često dešavalo kasnije sa mojim albumima. Ja sam ih pažljivo radio i namerno se nikad nisam opredelio ni za jedan određen stil. Bavio sam se rokom, džezom, pa čak i tadašnjom elektronikom, i sve je to našlo mesto na njima. Ne znam u čemu je tajna, ali mi je drago da je tako i da na mojim pločama ima svega, pa svako može da nađe nešto svoje.

Nisi bio stilski skučen, uvek si vešto operisao žanrovima.

Jesam. (smeh)

To je redak primer kod nas kako talentovan muzičar ne mora da ode u žanrovski fah idiotizam, nego da sve oblike muzike uspešno ubaci u neku svoju priču.

Zato što sam slušao različite vrste muzike i nisam imao predrasude – sve sam jednako poštovao i uvažavao. Ako već uzimam neki žanr, onda sam poštovao njegove osnovne karakteristike, ali tako da uvek dodam nešto svoje. I druga stvar – meni je u suštini bilo dosadno da uvek pravim pesme na istu foru. To mi je baš bio bedak. Tako je nastala Dobro jutro, džezeri.

A ta pesma je inače stvorena najviše zbog Doma omladine Beograda, jer smo vežbali u Klubu, tamo nam je stajala oprema. U to vreme su u sklopu Beogradskog džez festivala organizovane džem-sešn svirke, i to baš u Klubu DOB, celu noć, što je tad bilo retkost – pa smo i mi, hteli-ne hteli, visili sa beogradskim džezerima, sve smo ih poznavali i družili smo se. Tako je došlo do toga da na prvom albumu u pesmi Znam čoveka svira Ivan Švager, naš najpoznatiji džez klarinetista, dok su kasnije na Džezerima svirali Stjepko Gut i Mića Marković. To je išlo tako što smo znali da je Stjepko najbolji trubač u gradu, pa smo ga zamolili da odsvira jednu deonicu kao Majls Dejvis, a njega sam pitao: “Dobro, koga da zovem da odsvira kao Koltrejn?”, na šta mi on kaže: “Pa, Miću Markovića zovu Mića Koltrejn”. (smeh) Oni su bili mnogo velika fora za nas, a kad su čuli pesmu, bilo im je mnogo drago što pominjemo Majlsa, Koltrejna i sve to, i onda su svi pristali da sviraju.

U Domu omladine je inače i Žika imao nastupe sa Teatrom levo, neke pozorišne maratone koji su trajali po tri dana – mi dođemo kao Čorba noću sa svirke, a oni još rade one Rastibuđilizovane klejbezable (smeh).

Tvoj izgled je jednako bio važan i unosio je nešto moderno u stajling na našoj sceni.

Dobro, ja sam na početku u Čorbi imao dugu kosu kao Jan Gilan. A tad su ljudi već počeli da se šišaju, sa pojavom novog talasa. I onda sam imao nekog frizera, blizu Cetinjske, koji mi je rekao: “Hajde da ti napravim frizuru tako da gore bude kratko, a dole da ide rep”. Ja sam probao, slučajno – nije bio nikakav stilista iza te odluke – i ljudima se onda dopalo.

Mi smo inače i kao Čorba i sa Instruktorima, odlazili u London da kupujemo instrumente, ali i garderobu. Tad je počeo pank, tako da sam bio i u butiku Malkolma Meklarena, u King’s Roadu, zvao se World’s End – tu je bilo svašta stvarno, ali nikad nisam ništa kupio, jer ti uzmeš da pogledaš majicu, a ona ima sedam rukava. To mi je stvarno bilo previše (smeh). Ali, u Londonu si mogao da nađeš rokersku garderobu u svakom stilu – Riblja čorba se oblačila kao Iron Maiden i slične grupe.

A kako ti je uopšte izgledao Beograd u to doba? Nije bilo ovoliko mesta za izlaženje, niti su bila otvorena duboko u noć.

Izgledao mi je odlično. Bolje nego sad. To je zapravo bio post-socijalizam i nas niko nije drndao nizašta. Nismo ni mi bili nešto izrazito buntovni, ali je nekako sve i funkcionisalo oko nas. Odemo mi tad u Niš i pitamo ko je ovde svirao prošlog meseca – kažu Parni valjak, Leb i sol. Odeš sad i pitaš, oni ne mogu da se sete kad je neko uopšte svirao, u nekoj hali skupljaju paučinu, jer niko nije igrao ni rukomet. SKC je bio sto puta bolji nego sad, u Domu omladine se stalno sviralo, non-stop se nešto dešavalo i neko je nešto radio. Kad se pojavio naš prvi album, nije bilo ničeg što si mogao da primetiš da preti raspadom, ali već oko četvrtog Prodavnica tajni, jeste – izgledalo je da će možda biti sranja. Tako da trenutak kad izlazi Pozitivna geografija pamtim kao jedno benigno vreme u Beogradu, baš – pozitivno.

Šta je danas suštinski drugačije?

Promenio se način života i pre svega tehnologija. Mi sviramo u nekom klubu sa 500 ljudi, a u prvom redu stoji pet klinaca i snima ceo koncert. Ja im kažem: “Alo, hajde spusti malo telefon, kad ćeš to da gledaš – nikad. Hajde malo gledaj koncert”. I oni stvarno stanu, izdrže dve pesme i onda opet krenu da snimaju. Sad smo bili u Zagrebu na Sajmu, gde je bilo sve prepuno, i došle su nam, hvala bogu, sve generacije – ali onda sam u prvim redovima video i ovu najmlađu ekipu koja čak i ne slika, nego na Guglu nađe tekst pesme, pa peva sa nama! Dalje, klinci manje komuniciraju među sobom nego nekad, manje kontakata imaju – drug mi je sad ispričao stvarnu situaciju sa neka dva momka koji sede u kafiću u gomili drugih klinaca i dopisuju se sa dve devojke, a one sede u istom kafiću – dva stola od njih. I on pita dečake: “Pa što im ne priđete?”, a oni će: “Ma ne, to je blam”. E, to sigurno nije bilo u ono vreme.

Kako ste stajali sa koncertima u inostranstvu u to doba?

Mi smo jednom svirali u Tuluzu na nekom velikom festivalu gde nas je poslao RTS i tu smo bili šokirani, jer nismo nikad videli takvu scenu, opremu i ketering. Ali, mi smo ‘preko’ išli da pogledamo neki koncert, kupimo ploču, instrument i garderobu, a tamo su svirke radili narodnjaci. Sa nastupima smo ozbiljnije počeli tek 1990-ih, kad je jedan deo naše publike zbog ratnih okolnosti otišao da živi u inostranstvu. Prvo sam putovao sam sa gitarom, onda sa Žikom i Lokijem, a onda i sa celim bendom: mi smo grupa koja je svirala Ameriku i Kanadu 10 puta, a Australiju 7 puta, u svim većim gradovima smo nastupali. U Evropi takođe, tu smo redovni, posebno u Nemačkoj. Mi smo toliko svirali van Srbije da nam se jedne godine desilo da smo nastupali pet puta u Mariboru, a nijednom u Nišu. Ili smo svirali tri puta u Sidneju, a nijednom u Beogradu. Današnji gastarbajteri ne slušaju samo narodnjake ili ih ne slušaju uopšte, ima ih koji su odrasli uz rok muziku – oni žele da čuju ono što ih podseća na njihovu zemlju, a interesantno je da sad ima dosta mesta i za rok u tom njihovom sećanju.

Njima onda Moji drugovi dođe kao šlag na tortu, pesma koja ih sve okuplja.

Kako ne. Ja sam to radio za film Ni na nebu ni na zemlji Miše Radivojevića, koji mi je poslao scenario u kome neki tip ide daleko, pa treba da ga prati neka melodija. Sticajem okolnosti, ja sam baš u tom periodu svirao turneju po inostranstvu i sve ih sretnem: Vladu Divljana u Sidneju, Koju u Londonu, Lošu iz Plavog orkestra u Torontu – tako da je to vrlo istinita pesma, jer su svi oni bili moji drugovi koje sam sretao svuda po svetu. Imao sam veliki uticaj na njih, moram da kažem, jer sam im svima pričao da mogu da se vrate kući. Niko od njih nije tamo nešto fenomenalno živeo. Lošu sam video kad se vratio u Ljubljanu, mi negde seli u klub da se ispričamo, kad ono tamo bend svira njegove pesme. Kažem mu: “Eto, sad će oni da uzmu kintu, a ti nećeš ništa jer nećeš da sviraš, evo već četiri godine”, i onda je počeo ponovo da komponuje i radi.

A druga pesma po kojoj si mlađoj generaciji poznat jeste Pada vlada…

To je na tekst Duška Kovačevića, a ta njegova pesma uopšte nije bila toliko zgodna da se ubaci u muziku. Srećom, nađem jednu poznatu rusku cigansku kompoziciju Ja srećil vas, odnosno “Sreo sam vas” – i da vidiš šta se desilo: metrika se tako dobro složila kao da je melodija pravljena za Duškov tekst ili obrnuto! Ništa nisam menjao, čak sam i neki originalni solo samo odsvirao na gitari i to se lepo uklopilo. U filmu je lepo proradilo, a zaživelo je i ovako.

Da li misliš da je uloga politike u našim životima precenjena?

Ja mislim da jeste, zato što je mnogo više medijski prisutna nego realno. Mnogo se ljudi pali na to, ali stvarno te teme nisam nikad voleo, jer u njima retko ima nečeg konkretnog, što se tiče onoga kako običan čovek stvarno živi. Možda u mladim godinama još i nekako ide da te interesuje, svirao sam za studentske demonstracije, pa i oko 5. oktobra. Ali, definitivno mislim da je politika žestoko precenjena.

Koja će tvoja pesma ostati za sva vremena?

Teško je reći, ali prvo što mi pada na pamet jeste Dobro jutro, džezeri. Glupo mi je da sam kažem, ali to mi je rekla ova mlada garda džezera – da je to jedini naš pravi džez standard, koji svi znaju, mada ja ne znam da sviram džez (smeh).

Naravno, ukusi su različiti: mi imamo repertoar od 80 numera koje možemo da odsviramo, a na koncertu možeš najviše 25 da izvedeš, plus par na bis. Ima 15 pesama koje moramo da odsviramo jer će ljudi da se naljute ako ih ne čuju. I onda kombinuješ ove ostale. Nedavno sam skupio sve pesme koje sam napisao, a sa onima za pozorište i film ima ih 170. Želja mi je da ih objavim kao knjigu stihova, povodom 40 godina solo rada, sa objašnjenjima kad je i kako pesma nastala i ko je na njoj svirao.

U kojoj pesmi si ti najviše ti?

Pa, u mnogim. Na svakom albumu imam bar dve omiljene. Od 170 bar 120 je važno za mene. Na Pozitivnoj geografiji su to Poljubi me, Znam čoveka i Pustite me, druže.

Pa, da te pustimo, druže! (smeh).