Individualni otpori su jalovi i samodopadni

Postoji na Vikipediji spisak javnih ličnosti koje se izjašnjavaju kao Jugosloveni i tu, u rubrici “književnost i pesništvo” piše i sledeće: “Ivan Ergić, pesnik, ranije fudbaler”. U tri reči sažeta je složena biografija u kojoj preispitivanje, otpor i nepripadanje igraju veoma bitnu ulogu.

Ivan Ergić je rođen u Šibeniku 1981. godine; njegova porodica je izbegla kada je 1991. počeo rat – otišli su u Srbiju, a odatle 1996. u Australiju. Tamo je igrao fudbal, a zatim su ga primetili u italijanskom Juventusu. Usledio je direktni transfer, a potom igranje za švajcarski Bazel i turski Bursaspor; bio je član reprezentacije Srbije i Crne Gore, kasnije Srbije. Van tog sveta – koji duboko preispituje i kritikuje – već je 13 godina.
U međuvremenu, izdao je tri zapažane knjige poezije. Trenutno u Zagrebu radi pozorišnu predstavu Jezik kopačke, čiji su autori on i Filip Grujić, a koja, u najkraćem, preispituje odnose savremenog fudbala, kapitalizma i depresije. Odnosno ogoljava tamnu senku – ali i tabue – vrhunskog sporta.

“VREME”: Da počnemo od onog ličnijeg. Šta za mladu osobu znači iskustvo izbeglištva? Na koji vas je način to iskustvo obeležilo?

IVAN ERGIĆ: Ono nije ništa drugačije od iskustva miliona izbeglica na našem području, ali i u celom svetu. Kad pogledaš Gazu, postidiš se nad svojim kukanjem. Bilo je teško, ali nemam nikog bližnjeg ko je nastradao – i to je najvažnije. Unutar familije, sve peripetije su često bile prebacivane na komiku. Život ide dalje i drago mi je da ne gajim te sentimente samosažaljenja i viktimizacije, što je jako popularna disciplina na ovim prostorima. Ne samo individualna, već se i kolektivna stradanja politički brendiraju i eksploatišu.

Naročito mnogi među kolegama sportistima vole da istaknu svoje stradalničke biografije i usput da pomenu nekoliko toponima kolektivnog stradanja kako bi se dodvorili nacionalnom delu javnosti, što mediji jedva čekaju jer im to obogaćuje senzacionalističku ponudu. Švajcarska nacionalna televizija je, još dok sam igrao, htela da uradi reportažu o meni i mom rodnom selu koje je u ratu dosta stradalo i, valjda, trebalo je da ja idem tamo i po difoltu govorim – evo pogledajte šta su ti i ti uradili. Naravno da mi to nije padalo na pamet, jer je već sve viđeno i predvidljivo.

A šta je za vas pripadanje?

Ako bih bio ciničan i osećaj pripadnosti sveo na minimum, onda bih rekao ono što i Zagajevski: “Ja sam patriota svoje sobe”. I to se donekle uklapa u ovo malopre rečeno: kad pričamo o izbeglištvu, kada sam sa sestrom delio sobu, jedino materijalno o čemu sam sanjao bilo je da imam svoju sobu i svoju biblioteku sa merdevinicama. Generalno, osećaj pripadnosti je nešto od čega patiš kada si mlađi i nemaš emocionalnu zrelost da to sebi racionalno posložiš. To me je donekle mučilo i išlo je do tipično mladalačkih kriza identiteta. Međutim, s vremenom se sve relativizuje. Ako mislite na nacionalnu pripadnost, nisam nimalo anacionalan. Konačno, između Australije i Srbije ipak sam odabrao srpsku reprezentaciju, što jeste mali dokaz ljubavi prema zemlji. Rodoljubivost držim za plemenito osećanje, ali mislim da je ono pre svega pitanje stanja svesti, a ne isključivo emocija: biti svestan sebe, svog naroda i njegovog mesta u složenom poretku globalnih stvari. Baš zato što je rodoljublje na ovim prostorima često površno, ostrašćeno, inadžijsko i, na kraju, samodestruktivno, voleo bih u prvoj liniji da je ono racionalno. Naročito nakon svih nedavnih iskustava na ovom podneblju. Uvek mi padne na pamet Gavrilović iz Rodoljubaca, koji poziva na razum i prokazuje srljatorski, ali i lažni patriotizam, kojeg je kod nas uvek bilo u izobilju. Ako pričamo o tome da li postoji neko suštinsko patriotsko osećanje, onda je to duboka zabrinutost.

Ne znam da li je to baš bila svesna i racionalna odluka, ali odbili ste da pripadate industriji sporta i da budete šraf u tom ozbiljnom sistemu. Zašto mislite da niste mogli da se pomirite sa takvim svetom (industrijom sporta, zabave…) koji melje, ali pruža i velike pogodnosti onima koji uspeju, a uz to, postavlja se i percipira često kao neupitan? Šta se u vama pobunilo?

Nisam odbio da pripadam, već nisam pripadao na način koji se očekuje od tebe. To je više bila neka jalova individualna, antikonformistička pobuna, gde sam zloupotrebljavao dati mi prostor da malo “zviždim”, duboko svestan da se ništa suštinski ne može promeniti, jer si u jednom okruženju u kojem nemaš sagovornika, a kamoli saborca. To je više bila intimna i intuitivna pobuna, a tada nisam bio ni sposoban za više. Ona je nastala u napetosti, između naivnog odgoja i onoga sa čim si se suočio već na početku profesionalne karijere, odnosno onoga za šta te roditelji i škola nisu pripremali.

Govorili ste o tome kako je profesionalizacija od najmlađih selekcija učinila da se kod igrača ne razvija kreativnost, već samo žeđ za pobedom uz novac koji je za to vezan. Koje su po pojedinca i društva sve posledice “stvaranja funkcionalnih idiota”?

Mlađe selekcije uglavnom služe tome da se naučiš disciplini i napornom radu, a ne razvoju želje za igrom, kreativnosti i tehnike. Na taj način su treneri, recimo, već uništili driblere, što je oduvek bio izraz virtuoznosti. To je kao da u baletu uništite piruetu ili monolog u teatru. Igra se funkcionalistički, pod imperativom pobede i uspeha, a mnogi klubovi forsiraju da i njihove mlađe selekcije igraju na isti način kao prvi tim. Treba samo otići na utakmice klinaca i videćete koliko ima želje za igrom i uživanja u njoj, a koliko izgaranja za pobedom – sve to propraćeno navijanjem patološki ambicioznih roditelja. Toliko se sve izopačilo da klubovi, skauti i agenti polulegalno pikiraju klince u sve ranijem dobu, gotovo kad prohodaju. Što se mene tiče, deca ne bi trebalo da treniraju pre 13, 14. godine – do tad bi trebalo samo da se igraju. Na ovom evropskom prvenstvu senzacija je – naravno – dečko koji ima 16 godina i koji obara sve rekorde. Za mene je to maloletnički fudbal koji pomera psihološke granice normalizacije gorepomenutog.

Pored toga, postoji još nešto, a to je rana specijalizacija koja u globalnoj konkurenciji postaje komparativna prednost. Ako se tvoje kreativne potrebe šire, to znači da se rasplinjuje jedan talenat, dok neko na drugom kraju sveta, često iz nužde, ulaže od najranije dobi sve u jednu aktivnost. Samo školstvo, uključujući i visoko, prati ovakav razvoj koji uništava ljudske potrebe, a one su celovite i višestruke. Za ovo bi vam realisti i cinici rekli da je utopija. I u ovakvom vrednosnom sistemu naravno da jeste. Međutim, bolji svet nisu stvarali realisti, nego vizionari i idealisti.

Šta bi bio vrhunski čin otpora takvim društvenim imperativima i postavkama?

Fudbal samo prati razvoj društva i njegovog vrednosnog poretka. Ali ne samo to – on je trenutno njegovo najeksponiranije propagandno krilo; njegove vrednosti, politika, estetika i etika su oni na kojima je zasnovan poredak u kojem živimo, samo proširen do krajnjih granica. Zbog toga je važna globalizacija fudbala, jer ništa efikasnije ne može da prodre u najdalje krajeve sveta i da širi svoju filozofiju i način života. Fudbal se neće humanizovati ako se ne humanizuje samo društvo. Možda zvuči kao da sam ja sada protiv fudbala, ali naprotiv, zaista ne mogu zamisliti njegovo ukidanje ili bojkot. Samo što je ovaj fudbal danas na toliko nivoa antifudbal. Isto je i sa društvom. Potrebno je njegovo prevrednovanje – i kao celine i samih institucija.

Otpor mora biti organizovan, održiv, osmišljen, kolektivan i to iz baze, od običnog naroda. Ili ako se radi samo o određenoj sferi, od svih njegovih stejkholdera koji treba da se politizuju u pozitivnom smislu reči. Individualni otpori su jalovi, samodopadni i romantični.

Nedavno je Mbape pozvao Francuze da ne glasaju za krajnju desnicu. A onda su se analitičari na našoj televiziji koja je prenosila prvenstvo obrušili na njega jer, kako rekoše, meša sport i politiku pa im je to strašno zasmetalo. Kako ste vi tu poruku doživeli?

Verovatno se više niko ne seća one slavne Zidanove generacije i kako su upravo oni 2002. istupili protiv oca iz desničarske dinastije Le Pen. Bilo je među njima i francuskih igrača koji nemaju migrantsko poreklo. Oni su išli toliko daleko da su rekli da će bojkotovati Svetsko prvenstvo i reprezentaciju ako Le Pen pobedi na izborima. Zidan je to još jednom ponovio pred izbore 2017. Kamo sreće da više sportista kritički promišlja i istupa u javnosti. Odnosno, kamo sreće da su se pred ovo Evropsko prvenstvo skupili i rekli – bojkotujemo sve dok se ne zaustavi rat u Ukrajini i u Gazi. Već je dovoljno perverzno da se uopšte održava ivent dok traje rat na pragu Evrope. A posebno ironična – kada govorimo o “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” – jeste činjenica da bi takvo nešto, mnogo više nego bilo šta drugo, alarmiralo javnost i izvršilo pritisak na vlade da potaknu održiv mirovni proces. Tu se radi gotovo o civilizacijskim pitanjima, a da i ne pričamo o političkim.

Inače, uspeo sam da upratim te komentare i vidljivo je da sportski komentar postaje polako senzacionalistički žanr za sebe unutar šireg rijalitija. Zastrašujuće je da to govore upravo igrači koji su i sami bili manjina ili stranci u zemljama u kojima su igrali i gde je ksenofobija itekako vidljiva. Komentatori na televiziji uglavnom su tu dovedeni iz populističkih razloga – vrti se nekolicina istih, onih što se popularno zovu media whores. Prostakluk i primitivizam se predstavljaju kao autentičnost, a oni su tu da još više zaglupljuju javnost, već sluđenu medijskim sadržajima. Samo imitiraju manir naše političke elite. Nije slučajno da se pominje “glas iz naroda”, a upravo na to se Pulicer, pionir tabloida, pozivao.

A da se vratimo na odnos politike i sporta, odnosno na te jadikovke o politizaciji?

Upravo to pogoduje stavu svetskih fudbalskih tela koja promovišu neutralnost, pa gotovo i nevinost fudbala, koji treba držati podalje od politike. U stvari, apolitičnost je suštinski politički stav, jer danas politika i ideologija optimalno deluju kada nisu upadljive. A sport, kao i svaka druga pojava, zasnovan je na određenim vrednostima i pogledu na svet, što je sfera političkog, i kao takav ga reprodukuje.

Viđamo svakodnevno, a najsvežiji primer je i ovo Evropsko prvenstvo, spregu između nacionalizma i fudbala. S jedne strane, sportisti vrlo mladi počnu da putuju i upoznaju svet i druge, a opet, takmičenja i utakmice prečesto su pozornice za agresivni nacionalizam, gde publika (nekad im se pridruže i igrači) više navija protiv nekog – vukući sa sobom čitav bagaž istorijskih sukoba – nego za. Kako to povezati?

Što se tiče nacionalnih selekcija, tu postoji pre svega jedan drugi problem. A to je – da li igranje za nacionalni tim uopšte ima još veze sa patriotizmom. Danas fudbalski savezi širom sveta daju novac kao podstrek igračima sa dva pasoša da odaberu njihovu selekciju, dobijaju se ogromne premije za uspehe nacionalnog tima, igrači igraju za reprezentacije jer im to uvećava ili održava tržišnu vrednost, njihovi sponzori to i uslovljavaju, tu su ogromni sponzorski ugovori saveza, koji su korporacije za sebe… Dakle, sve je vođeno isključivo ekonomskom logikom. I FIFA i UEFA znaju da će sa nacionalnim timom prikovati za televizore dodatne konzumente, jer onda navijaju i oni koji inače ne prate fudbal i time odlaze čak i korak dalje od klupskog fudbala. Zbog toga je njima važan nacionalni element. Na delu je neka vrsta komercijalizacije patriotskog naboja.

Dakle, i po pitanju nacionalnih selekcija, desila se određena evolucija fudbala u masovni spektakl koju je jedan deo ljubitelja prespavao. Na primer, zanimljivo je kada navijači nazivaju igrače razmaženim manekenima, šminkerima, splavarima, ili kako već… Više se komentariše njihov privatan život i izgled nego igra. To donekle pokazuje da oni intuitivno osećaju da je to sve samo industrija zabave, gotovo šou biznis. Kada se tome doda sva ozbiljnost takmičenja, pa i igranja protiv “tradicionalnih neprijatelja”, što pominjete, utakmice se neretko proglašavaju za istorijske, nastaje groteskna smesa zabave i smrtne zbilje.

Gde su tu igrači?

Svest o imidžu – koji često vodi PR agencija – narasla je, tako da se sportisti često ponašaju oportunistički. Ili jednostavno podlegnu opštem štimungu. Neretko je to alibi patriotizam, jer si kao igrač uvek na tankom ledu, tako da, ako ne dobiješ neku “istorijsku utakmicu”, barem si demonstrirao svoj patriotizam, što jako dobro prolazi kod publike.
Još ovo moram da istaknem: što se tiče navijanja i nacionalizma na ovakvim događajima, to nije naš balkanski specifikum. Kod mnogih drugih navijača isplivavaju takođe tradicionalni animoziteti i frustracije, samo je kod nas to izraženije jer smo u stalnom procesu potvrđivanja i krize identiteta, nedovršene državotvornosti, izgradnje nacije…

Ako pratite domaći fudbal, kako vam deluju dešavanja u našem fudbalu, klupskom ali i reprezentativnom?

Iako navijam za jedan od njih, naši najveći klubovi su državni projekti, neki manje, neki više, taman toliko da se održi ravnoteža međusobnog animoziteta, u čemu jedan te isti zavađa i vlada. Osim što imaju snobovski odnos prema ostatku zemlje i manjim klubovima, ti klubovi su polukriminalne i parapolitčke organizacije. Tako je otprilike u čitavom regionu. U pozadini svega ima toliko prljavštine da gotovo niko od onih komentatora i takozvanih sportskih radnika to više i ne pominje, valjda se normalizovalo. Toga ima i u najrazvijenijim zemljama: lično sam doživeo i video iste ili još gore stvari, samo je kod nas pojavni oblik dosta ogoljeniji i rudimentarniji. U poslednjih tridesetak godina klubove i saveze vode ljudi sa poternica, upravama defiluju menadžeri i navijači iz kriminalnog miljea, a igrači jedva čekaju da pobegnu iz zemlje. A nažalost, veliki deo njih je gotovo prinuđen da posadi tikve sa đavolom. Što se tiče nameštanja utakmica, to postaje skoro pa trivijalno pitanje u odnosu na čitav sistem koji je nameštaljka po sebi.

U stvari, prethodno pitanje je moglo i da glasi – koliko ste srećni što niste deo toga?

Što se tiče mog iskustva sa Savezom i reprezentacijom, koliko mogu da primetim iako površno pratim, malo se toga promenilo. Sa nekoliko kvalitetnih iznimaka, Savez i dalje služi za uhljebljenje isluženih funkcionera i bivših igrača, uglavnom po klanovsko-kumovskoj liniji, a sada i po poslušničkoj jer sve zavisi od dekreta “odozgo”. Odluke koje se donose, pogotovo što se tiče izbora kadrova i selektora, uglavnom su nelogične i nekompetentne.

Kada je reč o igračima, cenim da tu ima i dobrih momaka, kao što ih je uvek i bilo. Međutim, i dalje je upadljiv nedostatak osnovne kulture ponašanja, raskalašnost, nesposobnost kontrole emocija na terenu, folklorni nacionalizam i kič, kleroljubivost, intrige, menadžersko mešetarenje… Novi nivo čitave priče jeste promocija kockanja i klađenja, pa i alkoholnih pića. To može samo neko ko ne razume prirodu psihičkih bolesti i društvenih patologija.

Kod mene se uvek radilo o tome da li dostojanstveno predstavljaš svoju zemlju i kao fudbaler i kao čovek. Rezultat je sekundaran. To je jedan od razloga što sam diskretno zamolio da me više ne pozivaju. Jednostavno, nemaš za šta da se uhvatiš a da ti deluje smisleno. Jedino što te pokreće u tim momentima, valjda, jeste što veruješ da ako napraviš neki uspeh, donećeš ljudima barem nekakvu radost. Nisam ni sam načisto. Sa ove distance mi se čini da je mnogo patriotskiji čin posaditi drvo ili okrečiti zgradu nego sto godina igrati za reprezentaciju.

Konačno, primećujem da fudbalska javnost očekuje čarobni štapić koji može da promeni naš fudbal i sport, kao da je on odvojen od čitavog korumpiranog sistema koji je metastazirao u svaku poru društva. A problemi u našem fudbalu velikom su većinom u stvari vanfudbalski, što može samo država da reši. Tako da ti vapaji za Nemanjom Vidićem, za kojeg nemam nijednu lošu reč, ili nekim drugim ko ima verodostojnost samo pokazuje očaj javnosti i našu, već opevanu, veru u mesiju. A cela caka i jeste u tome da bi neki uspeh reprezentacije prekrio sav taj mulj, kao što je slučaj sa hrvatskim fudbalom.

Kada govorimo o mladim ljudima koji odrastaju u društvima – koja mirne duše možemo nazvati postkonfliktnim iako su prošle sad već decenije od sukoba – kako vam deluje njihovo viđenje sveta? Čemu mogu da se okrenu i koliko je njima teško da naprave iskorak iz dominantnih, neretko destruktivnih obrazaca?

U svim tim objašnjenjima i dijagnozama društva uvek se vrtimo ukrug. Na kraju se sve svede na kuknjavu i druge izraze frustracije. Mislim da mladi nemaju perspektivu i da je to više nego vidljivo. To što mladi postaju apatični s jedne ili samodestruktivni s druge strane, proizvod je teških okolnosti u kojima žive. Pa i okretanje nacionalizmu i navijačkim pokretima – koji ne traže nikakav velik napor – takođe dolazi iz osujećenosti i očaja. Upravo zbog svega toga izostanak uspeha u sportu, koji ima narkotičko dejstvo, dovodi do veće razdražljivosti nego ponižavanja koja doživljavaju na svakodnevnom nivou.

I koja je onda, u ovakvom društvu i svetu, uloga poezija i uopšte umetnosti?

Nemam iluzija da poezija može promeniti svet. Umetnost u širem smislu donekle i može, ukoliko je angažovana. Nekada su unutar određenog pokreta nastajale i političke ideje ili su se one artikulisale kroz umetnost i imale ne samo moć da popravljaju društvo nego gotovo revolucionarnu snagu. Toga danas gotovo da nema i to je takozvano postpolitičko vreme, kraj istorije, kako već… Međutim, kultura i umetnost su ipak deo istorijske samosvesti naroda. Mislim da još nismo izgubili svest o tome, iako se jako malo ulaže u kulturu. Kako poslednjih nekoliko godina dosta cirkulišem u tim krugovima, uvek me ozari kada vidim koliko u Srbiji ima ljudi koji se – uprkos svim okolnostima – i dalje bave kulturom.

Da li vas iznenadi prepoznavanje, bliskost koji drugi osećaju čitajući ono šta ste vi napisali ili način na koji ih to dotakne? Ili vam je to ipak očekivano? “Čitamo da bismo znali da nismo sami”, kaže Kerol.

Mislim da je to prepoznavanje ili poistovećivanje jako važno. Uostalom, verovatno zbog toga i pišemo, ali i objavljujemo. Ne verujem onima koji kažu – ja pišem za sebe. Naravno, ali ako pišeš za sebe, onda ne objavljuješ. Poezija ne bi smela biti otuđena, pa čak i kad je hermetična, iako donekle razumem i estetsku “mističnost” takve poezije. Ona treba da živi zajedno sa drugima. Što se tiče poezije generalno, mislim da ne smeš biti previše ambiciozan – ona ili zaživi ili ne. Ako iole pomisliš da svet jedva čeka tvoju zbirku, tvoju diplomu, tvoj naučni rad, tvoje umetničko delo ili nekakvo drugo počinstvo za koje očekuješ priznanje, onda ćeš biti u problemu. Mislim da, šta god da radiš, treba da stvaraš pod pretpostavkom da nikog nije briga.

Govorili ste otvoreno o svojoj depresiji. I u poeziji se na izvestan način ogoljujete. Jeste li imali strah od tog ogoljavanja?

Nemam strah jedino kada govorim iskreno. Strah osećam samo kada u nešto nisam uveren, kada kalkulišem i vrdam. Zbog toga nemam problem da pričam i pišem o tome. Nažalost, danas ljudi osećaju strah ili stid od bolesti ili osećanja, a ne od nekog nepočinstva na primer, jer time dokazuješ snalažljivost, surovost, nadmoć… Kada sam krenuo javno da pričam o tome, naročito u zemljama u kojima sam igrao, dobijao sam gomile pisama i mejlova ljudi koji su tvrdili da sam im pomogao ili makar pripomogao u osvešćivanju i ohrabrenju. Mnoge od njih sam i upoznao. Drago mi je baš zbog toga što sam uspeo da se povežem sa običnim ljudima na jednom drugom, ljudskom nivou, van tog otuđenog obrasca igrač–navijač ili zvezda – običan čovek. To mi je bilo važno da bih opstao u donekle veštačkom svetu profesionalnog sporta.

Konačno, kada gledate Srbiju danas, način na koji društvo funkcioniše, vrednosti koje su postavljene na pijedestal i one koje su skrajnute, šta vam je najupečatljivije? Šta vam pruža najviše nade, a šta vas duboko plaši?

Srbija je tipična zemlja periferije, u stalnoj tranziciji ka nekom zamišljenom uređenju koje kao takvo i ne postoji. Ljudi jako loše žive i zapravo je pravo čudo da nema pobuna odozdo. Sve što imamo su građanske pobune koje se bave površinom. Mi zaista jesmo kolonija, naravno, primerena ekonomskom neokolonijalizmu. I mislim da je to počelo već osamdesetih. Pored naše kleptokratske elite, tu je kapital sa svih strana – od onih direktnih sa istoka i zapada, do onog kojem se u kafkijanskom svetskom finansijskom sistemu često i ne zna pravi vlasnik. Uvek mi je zabavno kada neko iz razvijenijih zemalja kritikuje tzv. poslovni ambijent, naročito po pitanju korupcije, i pitam se – pa čekaj, zar sve te kompanije ne sklapaju poslove upravo sa korumpiranom elitom u tim polurazvijenim zemljama sveta? A te kompradroske elite pripremaju zakonodavni i antiradnički ambijent koji pogoduje tom tipu ekonomije. Mislim da Srbiji nedostaje jaka autentična levica, dovoljno nacionalno osvešćena, ali socijalno orijentisana, sa realnim geopolitičkim pregledom na stvari. Do tada ćemo imati nešto što liči pomalo na Nedićevu Srbiju, gde nikad nije bilo više priče o rodoljublju, a nikad manje suvereniteta, dok su unutrašnji represivni mehanizmi i medijska kontrola javnosti sve jači.