Imovina kao opijum za državu

Nacionalizacija 2.0 – svedenim, kompjuterskim rečnikom mogao bi se opisati Zakon o slobodi vjeroispovijesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica, koji je usvojen u Skupštini Crne Gore drugog dana Božića po gregorijanskom kalendaru, poznatijem u anglosaksonskom svetu kao Boxing Day. Najspornije odredbe zakona su one kojima se predviđa da ukoliko verske zajednice ne mogu da dokažu vlasništvo nad imovinom koja je u njihovom posedu od pre 1918. godine kada je Kraljevina Crna Gora ušla u sastav nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ta će imovina biti podržavljena. Najviše imovine ima najzastupljenija verska zajednica u Crnoj Gori – Srpska pravoslavna crkva (SPC) odnosno njena Mitropolija Crnogorsko-primorska, a dokazivanje vlasništva bi za nju bila skoro nedostižna misija. Zagovornici nacionalizacije tvrde da su crkve i manastire podizali i obnavljali crnogorski vladari i država, dok protivnici navode niz primera kako su razni državnici zidali crkve u Srbiji, ali i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji, pa ta imovina i dalje pripada verskim zajednicama a ne državi. Međutim, bez obzira na bilo čija religiozna ili ateistička osećanja, teško je odupreti se utisku da se ovim zakonom urušava jedan od osnovnih stubova ljudskih prava – pravo na imovinu i njeno neometano uživanje.

PREDSEDNICI I MITROPOLIT

Sporni zakon je dugo pripreman, Venecijanska komisija je 2015. godine iznela niz kritika posle čega je nacrt povučen. U maju 2019. godine poslat je novi predlog zakona Venecijanskoj komisiji, koja je pohvalila izmene, ali i preporučila da se pre usvajanja konsultuju i verske zajednice. Dok je trajala rasprava o predlogu zakona, crnogorski premijer Duško Marković dva sata je razgovarao sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i naglasio da je to potvrda da Vlada želi dijalog sa SPC o ključnim problemima, a zatim i dao garancije i dodatna uveravanja da zakon „nema skrivenu agendu i zlokobnu misiju za Mitropoliju“. Mitropolit Amfilohije je, s druge strane, izjavio kako crkva ne želi da se zakon ukine, već da se donese kroz dijalog sa verskim zajednicama dodajući da „sve što je gradila i gradi Mitropolija crnogorsko-primorska gradi za Crnu Goru“.

Uprkos svemu, vladajuća koalicija okupljena oko Demokratske partije socijalista (DPS) predsednika Mila Đukanovića zajedno sa Socijaldemokratskom partijom (SDP) stavila je 26. decembra zakon na raspravu u parlamentu. Istog dana Pravni savjet Mitropolije crnogorsko-primorska dostavio je svoje primedbe na čak 102 strane.

„Do današnjeg dana, Vlada Crne Gore nije odgovorila ni na jednu od dostavljenih primjedbi. Osim toga, Primjedbe su na engleskom jeziku dostavljene relevantnim međunarodnim adresama, kao i poslanicima u poslaničkim klubovima Skupštine Crne Gore“, upozorava Mitropolija i dodaje: „Prvenstveno ukazujemo na to da se u ovom slučaju radi o jedinom zakonu iz oblasti ljudskih prava i sloboda u čijoj pripremi nisu učestvovali predstavnici Crkve, vjerskih zajednica i drugih zainteresovanih strana, eksperata i nevladinog sektora, tj. svi su bili lišeni tog prava koje im pripada i na taj način diskriminisani. Iz tog razloga, može se konstatovati da je Prijedlog zakona, zapravo, jednostrani, unilateralni tekst Vlade Crne Gore“.

Ključne stvari kojima se upozorava na kršenje ljudskih prava sročene su u svega tri rečenice: „Pitanje državne imovine u Crnoj Gori je regulisano Ustavom Crne Gore i Zakonom o državnoj imovini. Nije teško naći odgovor na pitanje da li se Zakonom o slobodi vjeroispovijesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica može, kršenjem Ustava, Zakona o državnoj imovini i ratifikovanih međunarodno-pravnih sporazuma, regulisati pitanje državne imovine.“

Dan ranije predsednik Crne Gore Milo Đukanović rekao je da zakon neće biti povučen, da je temeljno razmatran, kao i da je o njemu razgovarano sa svim zainteresovanim stranama uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića: „Njegovo interesovanje sam prijateljski i dobronamjerno razumio, kao interesovanje čovjeka koji vodi susjednu državu o tome šta se događa u Crnoj Gori. Kazao sam mu šta je poenta tog zakona i šta su normativne procedure koje taj zakon pokušava da utemelji.“

Govoreći o svojim utiscima posle razgovora sa Đukanovićem, Vučić je rekao: „Da su za sve u pravu, a ne mislim da jesu, ne možete posle 100 godina države, u kojoj su ljudi imali pravo korišćenja i raspolaganja, da vi kažete – e, mi sad imamo druga pravila.“ Zatim se izjavom na TV O2 da i crnogorska autokefalna crkva, defakto i dejure, postoji još i pre uspostavljanja nezavisnosti Crne Gore 2006. namestio mitropolitu Amfilohiju, koji Vučića ni nacrtanog ne može da vidi, na „penal“. „Nisam gledao, ali sam čuo. Time Vučić pokazuje da je velika neznalica“, izjavio je mitropolit.

Vučić je potom tužnim glasom rekao da neće uvredama odgovarati na uvrede jer to njemu ne priliči. Da li je izgledao melanholično i kada je razgovarao sa Đukanovićem ne znamo, ali je srpski predsednik crnogorskom kolegi delovao kao neko ko „vjerovatno ima određenih rezervi i nedoumica“, ali i da se nada da tenzije u vezi sa zakonom „ne mogu da odu daleko“. Da su stvari otišle nepristojno daleko, bar za sada, videlo se kada je većina u crnogorskom parlamentu odbila 103 amandmana opozicionog Demokratskog fronta i usvojila zakon sa 45 glasova od mogućih 81.

KOME SVE OVO TREBA

Glasanje je izazvalo incidente i u crnogorskom i u srpskom parlamentu. U Crnoj Gori su opozicioni poslanici gađali flašama kolege pokušavajući da spreče glasanje. Intervenisala je policija i uhapsila 22 osobe, među njima 18 poslanika Demokratskog fronta. U Srbiji je Boško Obradović prekinuo sednicu noseći transparent sa natpisom „Vučić – Milo, braća blizanci“, a potom se odgurivao sa šefom poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandrom Martinovićem. U mnogim crnogorskim gradovima održani su protesti, služeni su molebani, organizovane litije. Većih sukoba sa policijom nije bilo.

Probuđen iz zimskog sna, Vučić se uoči dočeka Nove godine 31. decembra sastao sa patrijarhom Irinejom i razgoropađeno najavio da će na Badnji dan otputovati u Pljevlja da bi bio sa „svojim narodom“ i dodao: „Nadam se da nije nečija ideja da dođe i zauzme manastir Ostrog. Naša je ideja da stručno, pravno, branimo svetinje i da pokažemo jasnu poruku srpskom narodu da smo mi jedinstveni.“ S druge strane, patrijarh je smirivao tenzije: „U Crnoj Gori se događaju krupni događaji, tamo su Srbi u velikom problemu. Gledali smo kako i na koji način mi da se odnosimo prema tim problemima. Moje lično mišljenje je da treba stvari smirivati. Treba naći način da se tome odupremo.“

Zatim su se pojavila dva apela intelektualaca. Apel 88 je pružio podršku crnogorskoj vlasti čiju državu ugrožava zvanični Beograd. „Reč je o još jednom u nizu pokušaja zvaničnog Beograda da se Crna Gora vrati u državni okvir sa Srbijom i da se na taj način spreči njena konsolidacija kao samostalne i suverene države“, piše između ostalog u apelu koji su potpisali od Stjepana Mesića i Milana Kučana do Čedomira Jovanovića i Filipa Davida, uglavnom mnogi od onih koji se sećaju početka raspada SFRJ, a činjenica jeste da sadašnje crnogorske tenzije liče na jugoslovensku krizu. Problem je što ni onda nije Slobodan Milošević bio za sve kriv, kao što ni Aleksandar Vučić nije danas. Nasuprot njima pojavio se drugi apel sa više od 9000 potpisa onih koji se takođe sećaju ratova devedesetih, počevši od Vasilija Krestića i Gojka Đoga do Ljiljane Habjanović Đurović, pojačani mladim snagama u vidu glumaca Miloša Bikovića i Viktora Savića. Šta oni kažu? Pa, otprilike sve suprotno onima iz Apela 88, samo su i oni zaboravili da za raspad Jugoslavije nisu isključivo bili zaslužni Franjo Tuđman i Alija Izetbegović.

U međuvremenu, u Crnoj Gori ne prestaju protesti, a zabrinutost javnosti u celom regionu postaje sve veća uoči Božića koji SPC slavi po julijanskom kalendaru. Ostaje nejasno zašto je donet ovakav zakon za koji je jasno da neće proći pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu kad jednom počnu da stižu tužbe. Još je manje jasno kada se zna da je Crna Gora članica NATO i sasvim izvesno opredeljena za ulazak u Evropsku uniju. Jedni kažu da je to način da Crnogorska pravoslavna crkva, koju nije priznala ni jedna sestrinska pravoslavna crkva, dođe do crkava, hramova i imovine. Drugi tvrde da hramovi nisu bitni, ali da lukrativno crkveno zemljište, pogotovo ono u blizini Svetog Stefana i Miločera jeste.

Politikolog Boban Stojanović ide korak dalje i tvrdi na TV N1 da je sve ovo ujdurma Vladimira Bebe Popovića, koji blisko sarađuje sa dvojicom predsednika: Aleksandrom Vučićem i Milom Đukanovićem. Stojanović tvrdi da je ova veoma opasna igra smišljena za pridobijanje političkih poena jer se bliže izbori u obema državama. Ako je u pravu i ako je od Bebe – mnogo je. Mnogo je i od sina najpoznatijeg crnogorskog biznismena Brana Mićunovića Đorđa, koji poziva na Komitski marš na Cetinje na Badnji dan aludirajući na Božićni ustanak 1919.

Pet dana posle prvog susreta Aleksandar Vučić se ponovo sastao sa patrijarhom Irinejom kada je objavio da odustaje od putovanja u Crnu Goru rečima: „Doneo sam tu odluku zato što sam siguran da bi bilo izazivanja sukoba, a ja neću sukobe. Ne zbog toga što ih se ja plašim, za sebe se ničega ne plašim. E, sad vam ne dam, svim vama hohštaplerima belosvetskim, ne dam vam priliku da optužujete Srbiju. Evo, neću da idem.“

Budi Bog s nama.