Imali smo Mladića u šaci

„Tužilaštvo će i dalje da zastupa stavove da je Ilija Jurišić kriv za masakr koji se dogodio prilikom povlačenja vojne kolone iz Tuzle, i nećemo odustati od navoda iz optužnice“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević nakon što je Apelacioni sud ukinuo Jurišiću prvostepenu presudu od 12 godina zatvora i predmet vratio na novo suđenje.

„VREME„: Zar tokom procesa za izručenje Ejupa Ganića Srbiji u Londonu nije utvrđeno da nije bilo sporazuma o mirnom povlačenju JNA iz Bosne, na čemu se temeljila vaša optužnica protiv Jurišića?

VLADIMIR VUKČEVIĆ: To nije tačno. Sporazum je potpisan.

Ali vaš zamenik Milan Petrović je tokom unakrsnog ispitivanja u Londonu priznao da takav sporazum ne postoji?

Rekao je da sada ne postoji pisani tekst sporazuma, pošto je uništen.

Kako uništen?

U NATO bombardovanju Generalštaba Vojske Jugoslavije.

Imate li neki dokaz za to?

Imamo. Posedujemo izveštaj Vojnobezbednosne agencije da je sporazum potpisan u Skoplju 26. aprila 1992. godine između Alije Izetbegovića i načelnika Generalštaba JNA Božidara Adžića u prisustvu tadašnjeg potpredsednika Predsedništva SFRJ Branka Kostića. Ovaj dokaz je izveden i cenjen od strane prvostepenog i drugostepenog suda.

Ali to uvodi Srbiju u nove sukobe sa susedima i to u trenutku kada glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc govori u holandskom parlamentu da na operativnom nivou i dalje ima prepreka da se uhapse Ratko Mladić i Goran Hadžić?

Zaista sam bio začuđen kada sam čuo tu izjavu jer je to politička tvrdnja bez pokrića, tim pre što u našem Akcionom timu sedi i šef Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu Dejan Mihov koji ima uvid u sve akcije koje preduzimamo. On zna šta se radi, kako se radi i koje prepreke postoje da se uhapse preostala dvojica haških begunaca.

Bramerc je rekao da su uslovljavanje i pritisak ključni za hapšenje optuženih begunaca, a naročito Ratka Mladića?

To je čista politizacija.

Ali i oni koji su uključeni u potrage za haškim beguncima priznaju da postoje određeni problemi?

Ne znam koji su to problemi. Bramerc tim kritikama dovodi u sumnju i rad svojih saradnika koji su uključeni u naše timove. Neka on umesto svog saradnika dođe u Beograd, pa neka nam pokaže šta to treba tačno da uradimo, i kako da uhapsimo Mladića i Hadžića.

Kako možete da kažete da nema problema ako haški begunci nakon deset godina potrage imaju jaku mrežu za podršku?

Nisam na ovom položaju deset godina, odgovaram za ono što radimo od 2006. godine kada sam došao na čelo Akcionog tima.

… dobro, za četiri godine.

… i ne kažem da Mladić i Hadžić imaju, niti da nemaju mrežu podrške.

Ali predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom Rasim Ljajić kaže da Mladićeva mreža nikada nije bila manja, što znači da ona postoji?

Ljajić kaže šta kaže, ja tvrdim ovo što sam rekao. Za četiri godine smo uhapsili Vlastimira Đorđevića, Zdravka Tolimira, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića, i to su ljudi koji su se skrivali veoma efikasno. To dovoljno govori o našem radu. A pre toga smo im neko vreme bili na tragu, što znači da ta hapšenja nisu bila slučajna. Pre nego što smo uhapsili Župljanina, ušli smo u njegov stan u Nišu i zatekli džezvu na šporetu u kojoj se kuvala kafa, otvorenu beležnicu na stolu i upaljen kompjuter. Ili je Župljanin imao jako mnogo sreće da u tom trenutku slučajno izađe napolje, ili mu je neko u poslednjem trenutku dojavio šta se sprema.

Pa, je li mu dojavio?

Očigledno jeste, i on je navrat-nanos izjurio iz kuće.

To znači da iz Akcionog tima cure informacije?

Teško mi je da poverujem u tako nešto. Tada je bila drugačija politička klima. Danas definitivno isključujem takvu mogućnost.

Pa kako je Župljanin saznao za hapšenje?

Zato što su curile informacije na terenu, što može da se vidi i iz drugih slučajeva.

Kojih?

Pa kada se vrše neki delikatni pretresi, na četiri mesta zateknemo stanje kakvo jeste, dok je na petom sve u besprekornom redu, što znači da je tim licima očigledno dojavljeno šta se sprema.

Jeste li sproveli istragu o tome ko je, na primer, Stojanu Župljaninu javio da pobegne iz stana?

Naravno da jesmo.

I šta ste otkrili?

Ništa, nismo saznali ko je to učinio. Nijednom do sada nismo utvrdili kako informacije cure.

Pa zar vas to ne brine?

Kako da ne brine. Često razgovaramo o tome na sastancima Akcionog tima. Analiza tog vremena je jedna od stvari koju uporno istražujemo.

Pa gde je tu problem? U ljudima iz Bezbednosno–informativne agencije, Vojnobezbednosne agencije ili Službe za otkrivanje ratnih zločina MUP–a Srbije?

Zaista ne mogu da ukažem prstom na bilo koga. Vojnobezbednosna agencija sigurno nije bila umešana, jer su to bili slučajevi kada smo se bavili civilnim licima.

Pomenuli ste Župljanina, rekli ste da je u njegovom stanu pronađena sveska. Na osnovu beleški saznalo se za imena trideset ljudi koji su mu pružali utočište. Šta ste preduzeli protiv tih lica?

Šestoro je pod istragom.

Da li je neko optužen?

Za sada nije.

Je li to ona efikasnost o kojoj govorite u obračunu sa onima koji su povezani sa počiniocima ratnih zločina?

Takva je politika krivičnog gonjenja. Možda postoji objašnjenje i za tu sporost, ali Župljaninovi pomagači u svakom slučaju nisu abolirani, što je najvažnije.

Nema optužnica ni protiv onih koji su upozorili Gorana Hadžića da će biti uhapšen?

To je bilo pre nego što sam stupio na dužnost. Slažem se da je to bio veliki bezobrazluk i ruganje pravdi i Hagu.

Bez obzira, da li je neko odgovarao zbog toga?

Nije.

Zašto?

Zato što nije otkriveno ko mu je pomogao da pobegne.

Ali pogledajte kako to izgleda: neko je dojavio Župljaninu da je lociran, ne zna se ko; Hadžić je upozoren da će biti uhapšen, ne zna se ko mu je javio. Vršite pretrage, ljudi vas spremno dočekuju sa zastrtim stolom…

Pa, šta da radimo? To je stvar policije koja bi trebalo da otkrije kako se to dešava.

Postoji li opasnost da cure informacije i o akcijama koje sprovodite prilikom potraga za Mladićem?

Naravno da postoji.

I šta preduzimate da se to ne dešava?

Sve što možemo da se preseku takvi tokovi.

Koliko uspevate u tome?

To ne znam. Očigledno je da rezultata nema.

Ali i kada ne cure informacije stvari ne izgledaju mnogo bolje. Mladićeva kuća je pretresana bezbroj puta, a tek nedavno je na tavanu otkrivena gomila svezaka sa njegovim dnevnicima, i kutije magnetofonskih i video traka.

Vidite da je i to moguće.

Kako to objašnjavate?

U međuvremenu smo usavršili neke tehnike, a dobili smo i pomoć od raznih relevantnih faktora, što nam je omogućilo da otkrijemo ono što prethodno nismo mogli.

Da, ali te tehnike sigurno nisu bile neophodne da se vidi da se u Mladićevim ormanima nalazi čitav arsenal oružja, od heklera do „dugih cevi„?

To oružje se nije ni krilo.

Mislite da je uobičajeno da se u kući lica koja su optužena za najteže zločine ostavlja oružje?

Naravno da nije uobičajeno, ali ja nisam adresa na koju treba kucati oko tog pitanja. To je stvar policije koja bi trebalo da podnese prijavu.

Zašto bar ne istražuje sa kim je Radovan Karadžić bio u kontaktu tokom višegodišnjeg skrivanja u Beogradu? U njegovoj knjizi Ima čuda, nema čuda iz 2002. godine imate ilustraciju Mome Kapora na osnovu koje je jasno da je on znao za Dragana Dabića.

Vidim, očigledno je da je autor viđao Karadžića u prerušenom izdanju.

I da li treba procesuirati javne ličnosti sa kojima je Karadžić bio u kontaktu?

Treba. Svako ko je davao podršku haškim beguncima doći će pod udar zakona, mada je Karadžić svoj lažni identitet dobio pre 5. oktobra. I Ratku Mladiću je mimo svih procedura pokojni Vlajko Stojiljković izdao ličnu kartu, bez uzimanja otiska prsta, što je osnovna procedura. Isto tako je i Župljanin imao lažni identitet sa originalnom ličnom kartom izdatom u Srbiji.

Ko mu je to omogućio?

Sve smo istražili, pojedini ljudi iz MUP-a.

Postoji li mogućnost da Mladić živi pod lažnim identitetom?

Mislim da ne, Mladić je previše prepoznatljiv, mada je nakon onoga što smo videli sa Karadžićem, sve moguće. Karadžićeva transformacija je bila na nivou holivudskih režija.

A Hadžić?

Pre Hadžić nego Mladić.

Pa kako se onda Mladić trenutno skriva?

Očigledno vrlo vešto.

Šta to znači?

Znači da ne možemo da dođemo do njega.

Znate li bar sa kim se skriva?

Kada bismo to znali, već bismo mu duvali za vrat.

Pa nije baš tako, s obzirom na to da je očigledno u Mladićevoj neposrednoj blizini njegov bivši vozač Dragomir Rajak, zbog koga je svojevremeno pretresan vojni hotel u Deligradskoj ulici?

Ako bih to potvrdio, rekao bih više nego što treba.

Pa gde je Rajak?

Ne znam, nema ga.

Dobro, ne možete da uhapsite Mladića, ali zašto se bar ne pokrene pitanje krivične odgovornosti ljudi koji su dozvolili da on koristi vojne objekte do 1. juna 2002. godine, s obzirom na to da je Okružni sud u Beogradu raspisao poternicu 9. maja 2002?

Razmatrali smo to na sastancima Akcionog tima, ali ima mnogo drastičnijih stvari koje su se dešavale kasnije.

Mislite na početak 2006. godine?

Da, to je mnogo dramatičnije od onoga kako su pokušavali da ga isteraju iz vojnih objekata 2002.

Kako?

Mladić nije hteo da izađe, jer se tu osećao sigurno, ali se patološki plašio helikopterskog desanta, tako da je bilo dovoljno da par helikoptera proleti iznad kasarne u Krčmarima kod Valjeva.

Pretpostavljam da 2006. niste nadletali helikopterima jedan salaš u blizini Sremske Mitrovice?

Nismo, ali je bilo drugih stvari koje su osujetile Mladićevo hapšenje.

Kojih?

To što je šef BIA Rade Bulatović uhapsio Stanka Ristića koji je skrivao Ratka Mladića, što je bio katastrofalan potez koji je omogućio Mladiću da pobegne.

To je bila najveća šansa za hapšenje Mladića?

Jeste. Imali smo Ratka Mladića u šaci. Bilo je čisto tehničko pitanje kako da se obavi hapšenje.

Zašto je propuštena ta prilika?

Zato što je izvršena opstrukcija.

Čija?

Onih koji su to mogli da vrše, i to sa jasnim planom da se omogući da Mladić pobegne, što se i dogodilo.

Gde je pobegao?

Još uvek smo u domenu istraživanja šta se tada tačno desilo. Znamo da nam je Ratko Mladić bio na dohvat ruke, znamo da nam je pobegao, ali ne znamo tačno ko je za to kriv.

Znali ste tačno gde se nalazi?

Jesmo. Mladić je tada bio precizno lociran. Karla del Ponte je to nazvala „nedostatkom političke volje“.

A posle toga?

Bilo je indicija i sumnji, ali nikada više tako čvrstih dokaza.

Dobro, Mladića nema, ali su negde oko nas oni ljudi iz Arkanovih „Tigrova“ čija se lica vrlo jasno vide na fotografijama Rona Haviva pored ubijenih civila u Bijeljini. Da li je problem da se oni nađu?

Pretkrivični postupak je u toku. Velik broj ljudi sa ovih fotografija nije više među živima. Arkan kao komandant je takođe mrtav. Mi u devedeset posto slučajeva radimo posao policije. Iste te fotografije i oni imaju, neka malo i policija radi ono što je u njenoj nadležnosti. Ne može tužilac da učini sve, mi smo toliko stvari uradili, toliko najtežih zločina procesuirali, toliko istraga inicirali, toliko zločinaca otkrili…

Ali i dalje imate gomilu pripadnika paravojnih jedinica koji su činili zločine, a sada mirno žive u Srbiji.

To je tačno. Uporno ćemo raditi na tome da sve njih izvedemo pred sudsko veće. Evo, sada smo uhapsili devet pripadnika „Šakala“ zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u selu Ćuška na Kosovu, ali su nam i tu iscurile informacije i dvojica su pobegla, i to oni koji su bili policajci.

A šta se dešava sa zločinima počinjenim u dolini Drenice gde su pripadnici Jedinice za specijalne operacije ubili osamdeset tri osobe, od čega najmanje dvadeset četvoro žena i dece?

Tu za sada nismo radili ništa. Trideset pretkrivičnih postupaka je u toku. Trenutno su nam prioriteti Ćuška, Dubrava i Srebrenica.

Bivši visoki policijski oficir Dragan Karleuša tvrdi da u Srbiji postoji više masovnih grobnica koje nisu ekshumirane? Da li je to tačno?

Jeste.

Onda se možda i mogu razumeti kritike da se bavite zločinima bosanskih čelnika Ganića, Divjaka ili Efendića, umesto da sređujete ono što se nalazi u vašem dvorištu?

Zločin za nas nema etnički predznak, svi zločinci su isti.

I kako je raditi taj posao kojim se bavite uz stalne kritike ?

Kako? Pa teško, jako teško i nezahvalno. Pogotovu kada se na svakom koraku srećete sa opstrukcijama. Prvo imate opstrukcije policije, pa istražnih organa, pa sudova… Vrhovni sud je bio sedište antihaškog lobija.

Pa koji je vaš motiv da to sve trpite?

Možda ličim na to, ali nisam mazohista. Ja sam jednostavno tužilac, a posao tužioca je da bude uporan i istrajan, i da one koji su izvršili zločine dovede do osuđujuće presude.

Hoćete li uspeti u tome?

Da ne verujem u to, odavno bih pokupio ove lične sitnice, nagrade i fotografije koje me podsećaju na to šta smo uradili proteklih godina, i zauvek zalupio vrata svog kabineta.