Ima li tu leka

Često se u javnim raspravama pokreće pitanje šta je primarni uzrok da jedno društvo zapadne u populizam. Jasno je da će populistička vlast raditi sve da „nahrani“ populističke silnice u društvu, ne bi li se održala na vlasti. Ali, da li je tzv. narod u tom slučaju jedna „nevina“ i „amorfna“ masa, od koje vlastodršci „mese“ šta požele, ili ima neke „odgovornosti“ i u tom tzv. narodu? I šta je tu presudnije, stanje u narodu ili sila vlasti? Ili se ovde ipak radi o onoj klasičnoj cirkularnoj uzročnosti tipa: šta je starije, kokoška ili jaje?

ŠTA JE PSIHOTRAUMA (TJ. TRAUMA ILI PTSP)

Psihotrauma je mentalni poremećaj, koji nastaje kao posledica izlaganja traumatizujućem događaju, koji je egzistencijalno ugrožavajući. Glavni simptomi su: opsesivno/nametljivo vraćanje traumatskih sećanja (flešbekovi), svesni napori da se sećanja potisnu i negiraju, kao i povišen opšti nivo napetosti i razdražljivost.

Pored jednostavnih trauma, postoje i kompleksne traume koje su posledica dugotrajnog traumatizovanja, tj. ponavljane i hronične izloženosti okolnostima koje nam ugrožavaju život i egzistenciju. Pored gore navedenih simptoma jednostavne traume, kod kompleksne traume, a zbog njenog hroničnog, tj. dugotrajnog i ponavljanog izlaganja „nenormalnim“ i „nezdravim“ okolnostima, dolazi do neke vrste „izvitoperenja“ ličnosti. Osoba se na patološki način prilagođava iskrivljenom, nenormalnom okruženju i počinje i sama da funkcioniše na patološki način.

Ako stalno dobijamo batine, bez nekog jasnog povoda, a ne možemo da pobegnemo iz te situacije, onda ćemo se, da bismo se sačuvali, toj nezdravoj situaciji na neki način prilagoditi. To prilagođavanje može ići do te mere da ubedimo sebe da smo te batine zaslužili, ili da naš zlostavljač zna bolje od nas šta je ispravno, a šta ne. Na taj način, kada beg nije moguć, barem uspevamo da obezbedimo sebi kakav-takav unutrašnji, duševni mir. U ovom primeru vidimo kako hronično traumatizovanje (ponavljano batinanje) dovodi do sržnih promena u ličnosti. Ono nam menja uverenja o nama samima i o drugim ljudima.

U psihodijagnostici, zvanično ne postoji tzv. kolektivna trauma. Psihopatologija se bavi pojedincem, a ne grupama. Ipak, deluje prilično uverljivo da ukoliko je jedna zajednica, bilo da je to mala zajednica, kao porodica, ili velika, kao npr. društvo, zajedno doživela izuzetno teške i egzistencijalno ugrožavajuće događaje, pa kada su ti događaji još i dugo trajali, da će takva zajednica (tj. većina članova te zajednice) podleći nekoj vrsti hroničnog traumatizovanja i razviti neku vrstu simptoma kompleksne traume.

O POPULIZMU

Pređimo sada na drugi ključni fenomen u ovom tekstu, na populizam. Populizam je oblik političkog delovanja kojim se ugađa tzv. „običnom“ čoveku i za njegove nevolje se osuđuje tzv. elita ili manjine (tj. oni „drugi i drugačiji“). Populisti se pozivaju na „narod“ i poistovećuju se sa voljom i željama naroda. Pritom, oni šalju poruke kao da je narod neka realna osoba, koja onda može da ima svoju jedinstvenu volju, želje, osećanja i slične psihološke karakteristike, koje u stvari može da ima samo pojedinac, ali ne i grupa. Populisti se po pravilu obraćaju onima koji se osećaju inferiorno ili povređeno, i za ta njihova bolna osećanja populisti onda krive one „druge“ (manjinske skupine). Populisti tako u svojoj borbi za vlast zaobilaze razum i fokusiraju se na emocije birača. Umesto da racionalno traže uzroke problema i pronalaze rešenja, populisti „zavode“ birače, govoreći ono što glasačima emocionalno godi i što ih umiruje.

Demokratski izbori liče na kupovinu frižidera. Ako planiramo da kupimo nov frižider, postavlja se pitanje da li je bolje da se rukovodimo emocijama i da kupimo frižider koji nam se na prvi pogled svidi, npr. po obliku ili boji, ili je bolje da proučimo tehničke specifikacije, garanciju, cenu i slično, pa da zatim racionalno odvagnemo koji od „kandidata“ će najbolje zadovoljiti naše potrebe u godinama koje dolaze. Naravno, ovo pitanje je retoričko: kada biramo frižider, po pravilu nam ne manjka zdravog razuma, pa skoro svi biramo na drugi od navedena dva načina.

Ipak, kada je reč o političkim izborima, svedoci smo da većina ljudi bira vodeći se svojim iracionalnim težnjama i emocijama.

TRAUMA I POPULIZAM

Kao što i osoba koja pati od kompleksne traume iskrivljuje sliku sebe i drugih, ne bi li se emocionalno smirila i nekako psihički „svarila“ tu nenormalnu stvarnost kojoj je izložena, tako i društvo koje je godinama opstajalo u suludim okolnostima, počinje da izvitoperuje svoje narative (javni diskurs), ne bi li očuvalo nekakvu prostu egzistenciju na dnevnoj bazi (kao i naša napred spomenuta žrtva porodičnog nasilja, koja pokušava samo da fizički preživi taj jedan dan). Takvo društvo (kao i takav pojedinac) gubi dugoročnu perspektivu svog života. Život, to znači preživeti dan za danom. Tu godine ne postoje. O njima se i ne razmišlja.

Kada u tim okolnostima i takvom traumatizovanom pojedincu ili društvu jedan populista, kao i, na primer, jedan savremeni trgovac robljem, obeća kule i gradove, to je „muzika za uši“ izmučenoj žrtvi nasilja. Jer žrtve hroničnog traumatizovanja su već izgubile aršin normalnosti i njima je nekakva suluda bajka o, na primer, poslu u inostranstvu koji se plaća 5000 evra, ili obećanje o hlebu od tri dinara, jednako ubedljiva kao i priča, koja će biti plasirana u nekom sledećem trenutku, da su oni „niko i ništa“, neradnici, neodgovorni, nezahvalni itd.

Žrtva hronične traume ima vrlo rastegljivu sliku realnosti. Realnost je ono što joj njen zlostavljač prezentira, jer su kod njega „i nož i pogača“, a žrtva traume je toliko senzitizovana za egzistencijalnu pretnju i toliko u strahu da će prihvatiti i poverovati u sve, samo da održi goli život.

TERAPIJA KOMPLEKSNE TRAUME

U lečenju svih trauma, kako jednostavnih tako i kompleksnih, da bi lečenje uopšte imalo šanse, mora najpre da prestane traumatizovanje. To znači da žrtva najpre mora da se izoluje od zlostavljača, da se fizički zaštiti. Jer ako traumatizovanje još uvek traje, onda je i strah žrtve realan i opravdan.

Treba, međutim, imati u vidu da o traumatičnoj situaciji govorimo onda kada je osobi ugrožen život, a ne kada, na primer, sa svojom platom ne može da priušti sebi letovanje i sl. Bez letovanja može da se preživi. Mada i materijalno siromaštvo često ima negativne posledice na naše mentalno zdravlje, to negativno iskustvo ipak nije takvo da bi ugrožavalo život i opstanak.

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP ili trauma) upravo i ima taj prefiks „post“, zato što se radi o posledicama koje ostaju kod pojedinca nakon što je traumatizovanje okončano.

Pojedinac, a može se pretpostaviti i zajednica (tj. većina pojedinaca u jednoj zajednici), zadržavaju, dakle, neki oblik neadaptivnog i psihopatološkog funkcionisanja i nakon što je traumatizovanje završeno.

U terapiji traume najpoznatije tehnike su tzv. EMDR, imaginarno izlaganje i imaginarni reskripting.

Imaginarni reskripting je tehnika koja posebno pomaže kada je osoba žrtva hroničnog traumatizovanja, tj. kada je razvila tzv. kompleksnu traumu. Suština ove tehnike je da se osoba u sećanju vrati na „mesto“ traume, doživi emocije koje je doživela tada, a da onda u imaginaciji „popravi“, tj „reskribuje“ ili ponovo „ispiše“ tok događaja, ali tako da događaj više nije traumatičan. Tada, mi terapeuti kažemo da je traumatično iskustvo „obrađeno“. Na kraju uspešne terapije traume, pacijent se, naravno, još uvek seća svega što je doživeo, ali to sećanje je sada „umireno“, ne izaziva bolne emocije kao ranije.

Logično je da se zapitamo da li ove terapijske tehnike namenjene pojedincu sa traumom mogu nekako da se primene i na grupe traumatizovanih ljudi, pa možda i na celo društvo? Direktno preslikavanje skoro sigurno ne bi bilo moguće. Ipak, moglo bi se očekivati da bi primena nekih ideja iz terapije pojedinaca mogla da pomogne i u „lečenju“ društva sa odlikama kompleksne traume.

Postupci koji bi verovatno pomogli društvu bili bi, pre svega, povećavanje svesnosti o traumatičnim iskustvima kroz javni govor o tome šta nam se desilo, šta smo sami radili, do čega je to dovelo, koje su posledice i šta osećamo u vezi s tim. Takođe, pomoglo bi i osvešćivanje onog ka čemu težimo. Šta bismo želeli da su nam ciljevi i uzori? Kako konkretno zamišljamo poželjno društvo? Ovi konkretni i pozitivni ciljevi su, na primer, osnova za spomenuti imaginarni reskripting.

Naravno da društvo, tj. bilo koja zajednica, nije jedan organizam kao što je to jedinka. Dodatni problem u društvu je to što razni pojedinci u njemu imaju različite stavove, interese, ciljeve. Međutim, treba naglasiti i da pojedinac, psihološki posmatrano, nije nekakav „monolit“. Svako od nas i unutar sebe vodi „rasprave“ sa samim sobom.

Jedan terapeutski postupak se naziva „defuzija“ i sastoji se od toga da svesno zauzmemo neku vrstu posmatračke pozicije prema sopstvenim mislima, stavovima, emocijama itd. Da pokušamo da ih sagledamo izvan sebe, sa distance. Kada to uradimo, onda je korisno da se zapitamo: da li mi ova moja misao, stav, ubeđenje i sl. dugoročno koristi u životu ili mi šteti? Ponavljanjem ovakvih i sličnih mentalnih vežbi, s vremenom postajemo sve više svesni toga šta nam je zaista bitno i korisno u životu, a koje misli, stavovi i ubeđenja su posledica okolnosti u kojima smo rasli, živeli i koje su nas oblikovale, ali koje nam nisu više od koristi i koje bi trebalo da napustimo ili promenimo.

Ono što psihoterapeut sa praktičnim iskustvom svakako može da potvrdi jeste da, ma koliko i kako da smo oblikovani našom prošlošću, to je nešto što može da se promeni. Čovek može da nauči da postane svesniji sebe, ali i drugih ljudi, da shvati odakle potiču njegova uverenja i osećanja, kao i da otkrije šta mu je suštinski važno u životu.

Neosvešćen čovek je kao „slamka među vihorove“, koju okolnosti nose i guraju na onu stranu na koju duvaju vetrovi. Za razliku od toga, pojedinac i društvo koji su spoznali sebe i svoje vrednosti su kao usidren brod. Ako se podigne oluja, takav brod neće biti odnesen u nepovrat, već će se sačuvati tu gde je usidren.