Kako se postaje kivan? Tako što se danima jede kivi? Onda se kiselina i oporost prošire po celom telu. Umesto da na usta krene pena, pojavi se samo mali ojed u uglu donje usne. Sve se čuva unutra, daleko od svih.
A možda se može postati kivan i tako što se sve vreme jede i pije potpuno sam. Kada se stanje usamljenosti pretvori u ogorčenost i prezir prema svemu što je spolja ništa prirodnije nego promeniti svoj socijalni metabolizam. Centralno pitanje, međutim, nije kako je biti kivan već kako se takav postaje. Mora da postoji nešto u samom karakteru što je tako moćno i unapred zadato da može sa lakoćom da menja ćelijsku razmenu.
Neki analitičari nazivaju stanje kivnosti dugotrajnom traumom koja deluje podjednako razorno na osobu koja je njome zahvaćena kao i na njenu okolinu. U istoriji filozofije, cinici su kivnost prema prirodi i društvu pretvorili u jedinstven filozofski sistem. Kivnost je, uopšte, veoma rašireno osećanje među filozofima, mada će malo ko od njih to da prizna. (Kivne osobe, većinom, vrlo teško i nerado priznaju da nisu takve. Mnogo češće su kritički orijentisane!) Neki stručnjaci za psihosomatsku medicinu smatraju da je kivnost posledica poremećenog odnosa između primljenih nadražaja i refleksne reakcije. A Gugleta smatra da „kivan čovek nosi u sebi karcinom karakter“.
Nisam sasvim siguran koliko je kivnost razorna i bolna za onoga koga je obuzela. Ima neke čudne, perverzne privlačnosti između onoga što se dešava napolju i onoga šta se odvija unutra: kao da se međusobno podstiču. Uhvatio sam bezbroj puta kivne ljude kako naprosto uživaju što im stvarnost daje za pravo. Ipak, ta ista, strašna stvarnost, kao da njih najmanje ugrožava. Kada im to saopštite osećaju se veoma povređeno. Očigledno je da kivne osobe moraju da izgrade poseban sistem moralnih vrednosti u kome je njihov položaj zapravo – neizdržljiv. Tako, na primer, ukoliko žive u uslovima opšte ekonomske krize, nasilja i državnog terora, oni stalno pokušavaju da dokažu da su upravo oni najveće žrtve. Činjenica da ne gladuju, da slobodno putuju po svetu, da ih ne hapse, niti prebijaju po mračnim ulicama, kao da je nešto što nema nikakve veze sa opštim prilikama. (Oni su, u stvari, toliko izuzetni da je normalno da nemaju veze sa opštim prilikama.)
U antičkoj Atini kivni su osnovali svoje udruženje Kynesargos gde su se podučavali da žive kao njihov učitelj Diogen, poznat i kao pseto (kyon). Bila je to prva škola koja se formirala polazeći od jedne karakterne osobine. Kasniji događaji su pokazali da se škola vrlo lako pretvara u ideologiju i politički sistem. Staljin je bio pseto po rođenju mada to nikada nije ušlo u ustav SSSR-a. Kao i mnogi kivni ljudi, i on je samo sebi dozvoljavao da bude kivan. Kad bi osetio da neko od njegovih najbližih saradnika postaje zbog nečega kivan, odmah bi ga likvidirao. Velike čistke i nisu bile ništa drugo do odbrana ekskluzivne, lične kivnosti, od pokušaja da se kivnost omasovi i demokratizuje. No, sa kivnim ljudima nikada niste načisto. Mnogi su u stanju da svoju kivnost kriju i razvijaju godinama, a da o tome njihovi najbliži ništa ne slute. Napadi agresivnosti ili depresije, nezainteresovanosti, ljubomore ili ambicioznosti, sve su to uobičajena stanja. Kako otkriti da se iza toga, kao iza maske, krije ličnost koja je kivna na sve – pol, rasnu ili nacionalnu pripadnost, socijalno poreklo, na pretke, potomke, geografski položaj, tradiciju, kulturu, seksualni život ili imovno stanje? Ima, verovatno, nešto u samom fizisu što očiglednije nego reči izražava suštinu osećanja kivnosti. To su veoma dobro uočili Staljinovi islednici i tužioci: Jagoda, Višinski i ini. Umeli su precizno da prepoznaju unutrašnje nezadovoljstvo koje se spontano razvijalo kod pojedinih ljudi. S druge strane, još bolje su umeli da ocene one metafizičke cinike koji su bili najbolji saradnici. Jedno je jasno: ako je sve sranje – do metafizičkih razmera – onda je sasvim svejedno da li ćeš postati doušnik ili raspeti heroj.
Jadni Diogen, naravno, nije bio nikakav doušnik ali nije pokazivao ni interesovanje da pomaže heroje. Za njega je sve bilo: ravno. Prezirao je društvene konvencije, javno mišljenje i javni moral. Bio je zadovoljan malim – što znači sobom i svojim skromnim životom. Njegove minimalne lične potrebe kasnije su postale uzor za generacije onih koji su bili sušta negacija njegovog duhovnog stava – za isposnike i kaluđere raznih religija. Kivni su često nekonvencionalni jednostavno zato jer se osećaju superiorno. Prema njima su ljudi od vere i uverenja niža klasa. Ispunjenost verom i misijom u stvari je: praznina. Pa ipak, i kivni imaju neku misiju. Njihova misija je da zgade svaki napor oko popravljanja sveta, tačnije oko popravljanja njihovog dela sveta. Za razliku od Diogena i njegovih učenika, moderni cinici ne smatraju da je sve sranje. Oni veoma lako donose zaključke o postojanju idealnih zemalja i svetova. Jednom je to Rusija, sutra Amerika, prekosutra Švedska, onda Novi Zeland… I tako redom. Kad jednom utvrde gde je Utopija, stalno mogu da ponavljaju: Tamo je to drukčije. Ili: Nikada mi nećemo biti kao…
Obožavanje Onoga Tamo i prezir prema Ovome Ovde deluje sasvim prirodno. Ko nikada nije pizdeo zbog toga kakvo je Ovo Ovde, taj verovatno ili laže ili nije normalan. Isto je i sa pogledom prema Onome Tamo. Činjenica je da tamo ljudi bogatije, lakše i duže žive. Dovoljno je pročitati statističke izveštaje. Nisam sasvim siguran kako se te prirodne reakcije pretvaraju u globalnu kivnost. Da li je to posledica ličnih ili kolektivnih frustracija? Kakva je fizička i psihološka osnova? Do koje mere ekonomski položaj to podstiče ili destimuliše? Kakva je uloga porodice, ljubavnog života, obrazovanja, tradicije…? Joška Skoblar se, na primer, protivio jednostranim ocenama da kivnost proističe iz analnog karaktera.
Ponekad čovek postane kivan i zbog toga jer nije dovoljno plaćen. Kad okolina ne ume da prepozna i na pravi način vrednuje i nagradi nekog čoveka, onda se često u njemu javljaju ogorčenje i bes. Novac, odnosno njegov nedostatak, zaista, može da izazove osećaj poniženosti i potrebu za osvetom. Pošto ovako poniženi najčešće nema mogućnosti da direktno uzvrati onome ko je direktno odgovoran (direktor, gazda, žiri, donator), počinje da se sveti celom društvu. Ovo Ovde tako postaje izvor svih zala, gluposti i nepravdi, a Ono Tamo izvor opšteg Dobra. Ovo raspoloženje se, nesumnjivo, najbolje pakuje u političke i nacionalne poruke. Vizantija, Rusija, Amerika, Island, Mongolija, Grčka, Italija, Nemačka, Srednji vek, 19. vek, početak veka, period između dva rata, posleratni period, vreme postmoderne, informatička revolucija, globalizam, nacionalizam, regionalizam… koliko mnogo mogućnosti za prezir i obožavanje. Ipak ne mogu da uhvatim sistem kojim je tako mnogo raznorodnih događaja i ideja obuhvaćeno i spojeno. Kada bi kivnost bila samo zavist, ljubomora ili osećanje opšteg razočaranja, bilo bi mnogo jednostavnije napraviti jedinstven svetski program lečenja. Ovako, izgleda da to prevazilazi mogućnosti svetske zdravstvene organizacije.
Paja Samardžić se, na primer, zalagao za human odnos prema kivnim ljudima jer su oni „sebi sami najveći teret i bol“. Ovakav humanistički odnos prema problemu kivnosti nije, nažalost, dovoljno specifikovan. Šta uopšte znači „human odnos“? Ako to pretpostavlja da se kivni ljudi ne izlažu bilo kakvim društvenim represijama (izolaciji u bolnicama, zatvorima, logorima), ili da se ne dozvoli bilo kakva društvena diskriminacija, onda je to nešto što se podrazumeva. Dokle bismo dogurali kada bi ljudi trpeli zbog svojih karaktera ili osećanja? Ali, ako „human odnos“ znači pokretanje posebnog programa socijalne zaštite kivnih ljudi, onda sam prilično zbunjen. Da li bi taj program u našim, društvenim uslovima značio da kivni ljudi imaju posebne beneficije, naročito u sferi zapošljavanja i ekonomske sigurnosti, u odnosu na druge ljude? Postoji, uoči donatorske konferencije, predlog da se obezbedi specijalni fond namenjen najkivnijim ljudima u Srbiji koji bi bio korišćen u cilju ispravljanja velikih nepravdi počinjenih prema njima u poslednjih desetak godina. Ocenjeno je, naime, da bi zbog opšteg društvenog mira i konstruktivne atmosfere bilo mnogo važnije podmiriti kivne nego direktne žrtve. Žrtvama bi bila dovoljna puna istina. Lično sam protiv ovakvog pristupa ne samo iz moralnih nego i čisto praktičnih razloga. Kako bi se, recimo, dokazivala istrajnost u kivnosti? Ako je neko kivan deset godina a neko to postao tek pre četiri-pet godina, onda to menja situaciju. A možda je u pitanju intenzitet kivnosti? Takođe, da li postoje institucionalni okviri ove kivnosti? Sigurno da nije isto biti kivan sam za sebe, jer tada najviše trpi porodica, kao biti „povezan“ u neku organizaciju koja se profesionalno bavi kivnošću. Uostalom, ko je u tom slučaju bio veća žrtva: porodica ili cela zajednica?
Nije mi poznato šta o svemu ovome misle braća Čebinac. Bilo bi dobro da i njih uključimo u ovu važnu raspravu.
