Igra detekcije

Sasvim je moguće da autori nekog od TV kvizova pozovu uskoro u goste Ivicu Dačića, Branislava Ivkovića i Bogoljuba Bjelicu, posade ih pred kamere i kao nekada organizuju „igru detekcije“. Svako od njih mogao bi, na primer, da izgovori istu rečenicu – „ja sam jedini pravi socijalista i predsednik moje stranke je Slobodan Milošević“. A takmičari bi onda pogađali koji je od njih zaista „pravi“.

U onim nekadašnjim „igrama detekcije“ dva učesnika bi uvek na kraju priznala da su se u kvizu lažno predstavljala, sa ovima bi to išlo malo teže. Svi naime tvrde da su „pravi“, „jedini“ i „majke mi“ socijalisti i svima im je zaista predsednik Slobodan Milošević (Ivkoviću doduše, samo počasni). Milošević koji je svojevremeno jedva pristao da se u Srbiji uvede višepartijski sistem, postao je mnogo godina kasnije predsednik čak tri stranke – Dačićevog SPS-a, Bjeličinog SPS-a (tvrdo julsko krilo) i Ivkovićevog SNS-a. A kada ga pitaju za podršku, on iz haškog zatvora obično podržava lidera četvrte partije, Vojislava Šešelja.

„ČITAJ TO MIRI„: Prošle subote na šestom vanrednom kongresu SPS-a (drugom vanrednom od kada su izgubli vlast), oni koji su se tamo zatekli kao posmatrači mogli su da se uvere u kojoj se meri Miloševićevi politički potomci guše i grče u pokušajima da stranku koja već godinama klizi niz strminu najzad negde zaustave. Poređenje je možda pomalo prejako, ali ovaj šesti kongres najveće frakcije SPS-a mogao bi se po nekim iracionalnim slikama porediti sa onim petim KPJ (iz 1948. godine) kada su se tadašnji jugoslovenski komunisti polako i teška srca rastajali sa Staljinom. „Brkina“ slika stajala je sve vreme u sali, govornici su ga ubeđivali da ga vole, da greši kada u pismu traži da se smeni rukovodstvo KPJ u zemlji, tvrdili da drug Staljin ima sasvim pogrešne informacije o tome šta se stvarno zbiva u Beogradu. Istorijske knjige kažu da su mnogi tada zbog zabluda i dezinformisanosti druga Staljina i zaplakali jer su im teško pale optužbe da su postali „peta kolona“.

Na vanrednom kongresu SPS-a bilo je naravno, neuporedivo manje drame, jer reč je ipak o opozicionoj partiji koja je pre dve godine prestala da bude državna i koja, ni u zemlji, ni u okruženju, nema ideoloških saveznika već se uglavnom bavi sama sobom i krpi od poraza i „sećanja na bezobzirnost“ kojom je godinama vladala. Kongres je inače počeo tako što je u veliku salu Centra Sava unet poster (veličine vrata) odsutnog predsednika stranke Slobodana Miloševića i postavljen u sredinu prvog reda, tamo gde bi on sigurno sedeo da nije u haškom zatvoru. („Sve je isto, samo njega nema“). Onda su po video-bimu krenule da se vrte scene – Milošević u narodu, Milošević među radnicima, Milošević na kongresu u vreme dok su socijalisti još bili na vlasti… Na kraju Milošević u haškoj sudnici kako „brani“ državu i narod. Oko dve hiljade prisutnih skočilo je u tom trenutku na noge i skandiralo „Slobo, Slobo“, a bilo je i onih koji nisu mogli da sakriju suze.

Koji minut kasnije kada su maramice vraćene u džepove, sekretar SPS-a Zoran Anđelković Baki zvanično je otvorio kongres i reč odmah dao Bogoljubu Bjelici, vođi partijske frakcije koja tvrdi da najvernije zastupa ideje utamničenog predsednika. Bjelica je nameravao da okupljenima pročita pismo Slobodana Miloševića koji je iz Haga poručivao da je reč o nelegalno zakazanom kongresu, da su ga sazvali „izdajnici i petokolonaši“, oni koji zapravo sarađuju sa „marionetskim režimom“ i glume da su neka opozicija DOS-u. Predhodno, govornica u Centru Sava „dekorisana“ je tako što je neko iz prvog reda izneo na binu onaj Miloševićev poster veličine vrata, zaklonio njime govornicu i postavio ga na način da pomalo „otporaški“ („samo vas gledam“) motri na delegate kongresa.

Isti oni koji su pet minuta ranije skandirali „Slobo, Slobo“ i brisali suze, dočekali su Bjelicu i njegovu nameru da pročita Slobino pismo ponovo na nogama – dvoranom su se orili zvižduci i povici „bitango“, „izdajniče“, „čitaj to Miri“. Bogoljub Bjelica je odustao od čitanja u trenutku kada više nije mogao da čuje ni samog sebe, ali to izgleda i nije bilo previše važno. I on, i oni koji nisu želeli da ga slušaju, ionako su napamet znali šta piše u Miloševićevom haškom pismu. Većina u sali rezonovala je izgleda kao i jedan visoki funkcioner SPS-a koji je nekoliko dana ranije, posle dugog zagledanja spornog Miloševićevog pisma zaključio – „rukopis jeste njegov, ali misao nije“.

Bjelica je zatim u pratnji četrdesetak delegata napustio kongres. Oni koji su organizovali ovaj skup računali su da će Bjeličinih sledbenika biti bar duplo više – zato su unapred (preventivno) odlučili da diskusiju ograniče na samo pet minuta, uz dozvolu predsedavajućem da svakoga prekine i ranije i kaže „sledeći“. Bojali su se da im protivnici kongresa tzv. opstrukcijom ne okupiraju govornicu, a salu su ionako morali da plate na sat. Iza Bjelice i njegove frakcije u sali je ostao samo onaj ogromni Miloševićev poster. Niko od organizatora nije se do kraja usudio da ukloni ovu neplaniranu izmenu kongresne scenografije. Uostalom, bio je to kongres na kome je Slobodan Milošević još jednom (ovoga puta izgleda protiv svoje volje) izabran za predsednika SPS.

„PRUŽI NAM ŠANSU„: Već sutradan svi socijalisti tvrdili su da su posle ovog kongresa pobedili i da su iz svega izašli mnogo jači. Uz komentar „ni veće slike Miloševića, ni manje poštovanja“, Branislav Ivković je konstatovao da SPS više ne postoji, a da su Ivica Dačić i ostali organizovali puč kako bi stranku predali u ruke Nebojše Čovića. Frakcija Bogoljuba Bjelice pominjala je farsu i fijasko, obećala novi kongres SPS-a i odlučne korake koji će slediti u narednih nekoliko dana. Organizatori kongresa pak tvrde da je ovo bio najuspešniji skup SPS-a od osnivanja stranke. Nameravaju da zamole Miloševića da im ponovo „pruži šansu“. Ako odbije, probaće da nastave sami.

Najznačajnija kongresna odluka je svakako promena partijskog statuta po kojoj predsednik Glavnog odbora stranke (izabran Ivica Dačić) „zamenjuje predsednika SPS-a u poslovima iz njegove nadležnosti u slučaju kada je predsednik SPS-a sprečen“. To praktično znači da Milošević ubuduće gubi pravo da preko pisama koje šalje iz Haga ili poruka koje donose njegovi glasnici, smenjuje i postavlja partijske kadrove. Navodno, više niko neće da nagađa čiji je „rukopis“, a čije su „misli“ u njegovim haškim pismima.

Jedna od tačnijih konstatacija koja se čula na minulom kongresu SPS-a bila je svakako ona da je politički prostor na levici (ako ta stara podela još važi), i dalje upražnjen, da Srbiji u ova tranziciona vremena očajnički nedostaje politička snaga koja bi brinula o gubitnicima tranzicije i da su nove vlasti pokupile mnoge manire starih – pre svih aroganciju, ponešto bezobzirnosti i sistematsko potcenjivanje i ponižavanje institucija. Iz svega toga nikako ne sledi zaključak da je to bio „reformistički“ kongres jedne stranke koja je najzad, eto, napravila pošten saldo sopstvene katastrofalne politike, pronašla „svežu krv“ i rešila da bude istinska opozicija. To što je Miloševiću oduzet daljinski upravljač za upravljanje strankom, a Mira Marković najzad isključena iz SPS-a, nedovoljno je da se jedan skup olako proglasi kao „reformski“. Socijalisti zapravo pokušavaju da naprave novo odelo od starih restlova jer nemaju ništa bolje, „rastaju“ se od Miloševića tako što i dalje viču „Slobo mi te volimo“, a za reformiste proglašavaju one koji su ne tako davno u holu istog Centra Sava, gledajući u hiljadu, do hiljadu i po promrzlih ljudi, Miloševiću predavali potemkinovski kongresni raport – „Srbija je mala zemlja sa velikim predsednikom, što potvrđuje i ovih nekoliko desetina hiljada građana okupljenih da vas pozdrave“.

Neko bi naravno, mogao da pomisli da oni u DOS-u toliko vole ovakav SPS i takvu opoziciju da su radosni što ih ima čak tri. Ali ruku na srce, teško da bi se Đinđić mogao tako lako optužiti što se socijalisti ovako brzo množe (nisu baš svi njegovi), iako je ta računska operacija „množina deljenja“ opozicije nekada bila upravo omiljena matematička radnja onih iz vlasti. Milošević barem zna kako se to radi.