Igra datuma i senki

Vladimir Velebit se 11. decembra 1950. sastao sa zamenikom načelnika Odeljenja za planiranje u Stejt departmentu Robertom Džojsom, preneo mu svoje razgovore sa zamenikom šefa CIA Frenkom Viznerom i obavestio ga da će 13. decembra otputovati za Beograd na konsultacije sa državnim vrhom. Velebit je tom prilikom rekao da Odeljenje za političku koordinaciju, odnosno CIA, „savršeno jasno shvata da postoje dva aspekta u ovim razgovorima“. Prvi je mogućni radni odnosi između OPC i nadležnih jugoslovenskih zvaničnika o nivou usluga, a drugi pitanje kako Jugoslavija može da dobije posebnu pomoć i opremu koja bi se koristila za jačanje jugoslovenskih odbrambenih sposobnosti. Velebit je dalje izjavio „da mu je sasvim jasno da, što se tiče drugog aspekta njihovih razgovora, Viznerova organizacija treba da deluje jednostavno kao kanal za komunikaciju u oblasti bezbednosti“. On je dodao „da ne shvata potpuno kapacitete Viznerove organizacije i njene ograničenosti kada je reč o izvoru snabdevanja i pružanja pomoći“.

Velebit je zatim izjavio da će razgovarati o oba aspekta ovih razgovora sa Viznerom kada se sretne sa Maršalom Titom i sa druga dva ili tri člana vlade u Beogradu. U Beogradu se Velebit sreo sa Titom uz koga su bili Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj, Ivan Gošnjak i Koča Popović. Nije mogao da se seti da li je tom sastanku prisustvovao i Milovan Đilas.

INSISTIRANJE NA TAJNOSTI

Velebit se iz Beograda vratio u Vašington 28. decembra i posetio Džojsa u Stejt departmentu već narednog jutra. Njihovom sastanku je prisustvovao Frenk Rajnhart iz Odeljenja za istočnoevropska pitanja. U ovom razgovoru opet je istaknuta želja jugoslovenske strane za potpunom tajnošću. Džojs je 2. januara 1951. o tom susretu već sačinio belešku.

Velebit je rekao da maršal Tito želi da se program američkog snabdevanja vojnom opremom Jugoslavije drži u tajnosti koliko god je to mogućno pošto bi se Rusi i njihovi sateliti rado dočepali takve informacije i smatrali to činom „nepodnošljive provokacije“. On je zatim naglasio da se nada da bi, ukoliko bi se SAD složile da isporuče oružje i opremu Jugoslaviji, takav program mogao biti sproveden brzo, da bi traženi materijal stigao linijama snabdevanja pre nego što bi neizbežno procurile informacije o tome.

Lista zahteva koju je Velebit doneo iz Beograda predata je admiralu Stivensu iz združenog štaba načelnika štabova radi preliminarnog proučavanja i analize po ovlašćenju gospodina Loveta. Američka armija imala je drugačiji stav o veoma važnom aspektu čitave operacije. Združeni štab načelnika štabova smatrao je, naime, da će u „sadašnjim uslovima biti nemogućno ispuniti jugoslovenske zahteve“, naročito kad je reč o „značajnom elementu“ kakav je „čuvanje programa u potpunoj tajnosti“, kako to traži jugoslovenska strana, „pošto je to skopčano sa nepremostivim teškoćama“.

Kada je sutradan Velebit došao u Stejt department da se raspita za odgovor američke strane, Rajnhart i Džojs uručili su mu spisak raspoloživog materijala. Za to vreme, američki ambasador Alen je zaključio da „Tito još nije spreman na zapadnu vojnu pomoć“, pa u svom izveštaju Stejt departmentu 29. decembra 1950. savetuje da „puste da Tito dva puta zatraži, pre nego što mu se odgovori“.

Velebit se vratio i sa vestima za Frenka Viznera. On ga je obavestio da Tito prihvata „u načelu“ saradnju sa CIA koja je ponuđena i ovlastio Velebita da nastavi razgovore o ovom pitanju sa Viznerom u Vašingtonu. Vizner je istakao da CIA poseduje izvozne licence za 12.000 svećica za avionske motore, radarska postrojenja za obuku, kao i prioritetne radio predajnike i odašiljače, 2000 tona roto papira po tadašnjim tržišnim cenama i spremna je da organizuje upućivanje eksploziva za miniranje kao i male količine pušaka i puškomitraljeza iz zaliha CIA.

Jugoslovenska strana je razmatrala predlog CIA da primi manju grupu osoblja za vezu kao i da uputi u Jugoslaviju izvestan broj obaveštajnih oficira.

Tito je vešto krio svoju diplomatsku operaciju. Kada je 20. decembra 1950. primio u oproštajnu posetu britanskog vojnog atašea, pukovnika Djuhersta, na pitanje da li Jugoslavija ima dovoljno vojne opreme, Tito je odgovorio: „Ne mogu tražiti oružje od Zapada, čak i kada bih to hteo. Moj je cilj da Jugoslavija ostane neutralna – bar dok ne izbije svetski rat. Moram delovati neutralno jer ne mogu da dozvolim da ljudi kažu: ovo je američki tenk, ovo su britanski topovi, Jugoslavija je angloamerička baza.“ Ovaj odgovor mora da je do suza nasmejao onoga ko je u Vašingtonu čitao njegove izveštaje o tom susretu.

foto: muzej jugoslavije

NUKLEARNA PRETNJA ZBOG JUGOSLAVIJE

Robert Džojs je 1. februara 1951. poslao poruku podsekretaru Vebu da se Jugoslaviji pošalje „impresivna količina oružja“ (impressive stockpile). Ideja je bila da se ta zaliha u tajnosti sakupi u Trstu i skladišti u britanskim i američkim vojnim skladištima. Najvažniji događaj toga dana bio je referisanje predsedniku Trumanu upravo imenovanog američkog vojnog zapovednika savezničkih snaga u Evropi generala Ajzenhauera, koji tek što se vratio sa obilaska terena.

Ajzenhauer je ocenio da je Evropa iscrpljena ratom, opustošena i siromašna, te da ona nema snage za novi rat. U vojnostrateškom smislu on nije bio pesimista. Svoju koncepciju „periferne odbrane“ je temeljio na slici Evrope kao „izduženog grlića flaše“. Široki deo flaše je Rusija, a grlić je zapadna Evropa koja se na kraju završava Španijom. Ova strategija je podrazumevala naoružavanje „Jugića“, kako je on zvao Jugoslovene.

Tih dana američka štampa je naslutila da se nešto krupno dešava jer su čuveni kolumnisti „Njujork tajmsa“ braća Olsop tražili da SAD oštro upozore Moskvu u vezi s najnovijim zaoštravanjem situacije prema Jugoslaviji i da će SAD „na eventualni napad odgovoriti upotrebom atomske bombe“. Išlo se tako daleko da je ovaj radikalni zahtev otvorio debatu u američkom spoljnopolitičkom establišmentu o tome koga u tom slučaju gađati atomskom bombom. Ako bi se projektili uputili ka Sovjetskom Savezu, usledio bi odgovor, što bi imalo katastrofalne posledice po obe supersile. To je bila nerazrešiva dilema. Slična opcija razrađivana je i na sovjetskoj strani. Zaključilo se da bi bilo najpametnije bombardovati protivničke satelitske zemlje – Amerikanci, recimo, Bugarsku, a Sovjeti Italiju.

Pošto se u medijima razvila debata u kojoj su učestvovali najviđeniji američki novinari kakvi su bili Volter Lipman ili Džo Preston, objašnjenje Stejt departmenta zatražile su vlade Norveške, Grčke, Danske, Švedske i Italije. Na zahtev Italijana predstavnik Stejt departmenta Bedžington upoznao je italijanskog ambasadora Lučolija o strategiji NATO-a u Evropi, o mestu i ulozi Jugoslavije u njoj.

Tada je odlučeno da se kao vođa delegacije u Vašington uputi Koča Popović, a Velebit mu je bio dodeljen kao ekonomski savetnik i prevodilac. Velebit je dobio još jedan poseban zadatak – da lično i najtajnije što može otkuca spiskove i liste potrebnog naoružanja.

STRATEGIJA „ODRŽAVANJA TITA“

Velebit se vratio u Vašington u četvrtak 5. aprila 1951. i odmah sledećeg dana ujutru telefonom pozvao svog starog prijatelja Roberta Džojsa, sada već naslednika Džordža Kenana na mestu direktora Odeljenja za planiranje Stejt departmenta.

„Zatražio sam da se odmah sretnem s njim i Frenkom Rajnhardom. Tada sam ih obavestio o daljem toku ‘strateških razgovora’, kako su ih oni zvali. To je bila šifra za predstojeći put Koče Popovića. Taj predlog je došao od naše strane, jer su Amerikanci bili oprezni, a Titu je smetala neizvesnost oko vojne pomoći koja je vladala. Tito me je stoga ovlastio da ja predložim da Koča poseti Vašington. Tito je, osim toga, tražio da Koča tokom te posete u programu ima pojedina strateški važna pitanja, a ne neku rigidnu agendu. Predočio sam im i našu želju da se taj susret što je moguće više drži u tajnosti. Pošto je Popović najčešće prezime u Jugoslaviji, putovao bi pod svojim imenom Konstantin, a na to ime bi dobio i ostale tranzitne vize“, objasnio je Velebit.

Početak aprila biće obeležen usvajanjem zajedničke američko-britansko-francuske strategije keeping Tito afloat – „održavanja Tita“. Na sastanku koji je održan 11. aprila u Londonu, zapadne države su prihvatile američke predloge o sadržaju opšte politike Zapada prema Titu i Jugoslaviji.

Suština te strategija je sledeća: U životnom je političkom i vojnom interesu SAD, UK, Francuske i sveta uopšte da održava prednosti koje postojanje nezavisne Jugoslavije, van sovjetske orbite, donosi Zapadu; da se izbegnu posledice koje bi doneo kolaps Titovog režima i jugoslovenskog otpora Kremlju.

Pred Kočin put u Vašington, ministar spoljnih poslova Edvard Kardelj sreo se 5. maja sa britanskim ambasadorom Pikom koga je obavestio da će Koča Popović da putuje u Ameriku, i naglasio tajnovitost tog putovanja. Kardelj je predložio da se zdravlje i lečenje navedu kao razlozi za Kočin put. Pik, koji je bio savetnik generala Ajzenhauera od 1943. do 1945, preneo je da je nedavno dobio od Ajzenhauera pismo u kojem on pokazuje veliko interesovanje za Jugoslaviju i maršala Tita. Pik je napomenuo da postoji mogućnost da se uspostavi „poverljiv kontakt“ sa generalom Ajzenhauerom. Kardelj je bio otvoren prema ovoj ideji, ali kada je Pik predložio da se Koča Popović vidi sa Ajzenhauerom, Kardelj se usprotivio rekavši da bi nemoguće bilo da se taj susret drži u tajnosti. Pik je našao rešenje da se Koča i Ajzenhauer sretnu na povratku iz Vašingtona, s čime se Kardelj saglasio, ali je predložio da prethodno o tome razgovara s Titom.

KOLIKO DALEKO JE TITO SPREMAN DA IDE

Koča Popović je stigao u Ameriku 15. maja, i sve do 8. juna njegov boravak je bio tajna. Tada je Kardelj na zasedanju skupštinskog Odbora za spoljnu politiku obelodanio da se on nalazi u SAD „gde sa predstavnicima SAD i drugim zapadnim vladama vodi pregovore o nabavci velike količine modernog oružja i druge vojne opreme“. Od tada, njegovu posetu pomno prati i američka štampa. Kardelj je rekao da neko hoće od Jugoslavije da stvori „drugu Koreju“.

Pitanje posete američkog načelnika Generalštaba Džozefa Lotona Kolinsa Beogradu pokrenuo je Averel Hariman na večeri u jugoslovenskoj ambasadi 10. juna pred Kočom Popovićem, a u prisustvu Džojsa i Velebita. Hariman je rekao da bi se tako procedura isporuke pomoći znatno ubrzala. Upitao je jugoslovensku stranu šta misli o poseti generala Kolinsa Beogradu?

Koča Popović se usprotivio, rekao da bi to „u ovom momentu moglo više da škodi nego da koristi“ i da se taj isti cilj može postići na drugi način bez negativnog efekta koji bi takva poseta u sadašnjem času mogla da izazove. Hariman je uzvratio da bi Kolinsova poseta imala značajan efekat na sovjetske satelite i pokazala koliki je interes SAD za Jugoslaviju. Hariman je naglasio da je njemu veoma stalo do toga da Kolins dođe u Jugoslaviju, jer veruje da bi njegovi razgovori mogli raščistiti mnoge nejasnoće u pogledu osnovnog pitanja, tj. „koliko daleko maršal Tito želi da ide u razvijanju odnosa između naše dve zemlje“.