Jednoga dana, pre dve godine, neko me je uvukao u kombi — pravac Niš.
VREME 321 14. DECEMBAR 1996.
Štrajkuju studenti. Usamljena zgrada na ledini kraj Niša govori o našem odnosu prema mladima, nauci i znanju. Vrata zaključana.
Sledi kontrola. Ulazimo unutra.
Glumci glume, neko peva, čuje se sjajni gitarista.
Pokušavajući da budem duhovit, trabunjam o osvajanju slobode. Naš estradni paket nije ništa naročito, ali mnogobrojna publika — studenti i njihovi takođe mladi profesori — zadovoljni su, nisu više tako usamljeni. Profesori zovu na kafu i razgovor. Idem ka zbornici. Dugački hodnik, staklenih zidova — pasarela koja spaja dva dela zgrade. U hodniku čudno komešanje.
Čujem jecaje. Neki mladić — ljudina od gotovo dva metra presamićen na pola grči se i hukće. Nekoliko devojaka priljubljenih uz stakleni zid — plaču. Pogledah kroz prozor. Dole, sprat niže, ispred zgrade desetak osoba. Roditelji. Nemi film. Jedni prete mlatarajući rukama, drugi cvile, neki obećavaju, nagovaraju sopstvenu decu da prekinu štrajk. Mladići i devojke zagrljeni jecaju tiho tražeći međusobno oslonac svojoj odlučnosti.
Niko ne izlazi, nada je produžena za još jednu noć, za još neku godinu.
***
Jedno od retkih preostalih zadovoljstava — putovanja polako gasne. Nema para, ni posla, pa samim tim ni razloga za putovanje, razgledanje terena i razgovor sa ljudima, što mi je ranije pričinjavalo veliku radost. Iskopah odnekud beleške nastale pre deceniju-dve na belosvetskim putovanjima i kao svaki skriboman naumih da pišem putopis, neku vrstu bedekera o tajanstvenim ljudima i predelima Afrike.
Srećom po čitaoce, u kratkom nastupu trezvenosti pobacah sve beleške. Kakva daleka Afrika! Kakve staze, lica, predeli, kad ja ne razumem i ne shvatam više ni prijatelje, ljude koji žive pored mene. A trudio sam se da upijem što više. Prošao sam sve Jugoslavije, posebno Srbiju i Crnu Goru uzduž i popreko. Retke su čuke na koje se nisam peo ili potok koji bih omašio, a o drumovima, kafanama i ljudima usput da i ne govorimo.
Zar je sva rakija koju sam popio bila lažna.
***
Čujem da je u Parizu na novoj Sorboni (Nouvell Sorbone) postavljen predmet sociologija naroda. Izučava se mentalitet, običaji, specifične karakteristike po kojima se narodi razlikuju ili nalikuju. Prikupljaju se mnogi podaci pa i one uzrečice uglavnom neprevodive koje nepogrešivo, plastično označe posebnost naroda. Bez konsultacije sa nadležnim organima (sa kojima gotovo deceniju ne komuniciram) odlučih da samoinicijativno pošaljem u Pariz kratak dopis koji sadrži jednu odrednicu, ako ukapiraju, pravilno prevedu jednu jedinu reč — istina o nama biće svima bliža. Krupnim slovima ispisah: jebivetar (a zbog mojih Crnogoraca i množina) — jebivetri.
Taman kovertirah i pljucnuh na državnu marku, kad mi stiže glasački listić i uputstvo za glasanje poslato borcima i članovima njihovih porodica. Odložih prepisku sa Sorbonom dok ne ispunim građansku obavezu. U Hatišerifu „drugar’ce i drugovi“ borcima se u vidu molbe naređuje da u poslednjoj ofanzivi jurišaju na neprijateljske partije i zauzmu pravilan odbrambeni stav prema jedinstvenoj listi na čelu sa vrh. komandantom i polit-kom suprugom. Znam kakvi kapitalci rukovode većinom naših društvenih organizacija, pa i boračkom, te me ovaj raspis — samoukidajući akt nije iznenadio već činjenica da nije bilo reakcije onih hrabrih ljudi koji nikada nisu bili vojnici vlasti već naroda; ili su i oni kao i većina njihovih vršnjaka i ovoga puta svoje prokockane, olaisane ideale okačili na rever umesto o klin.
***
Jednom, davno, negde u zapadnoj Srbiji, jureći po terenu nabasah na neku starinu. Zanimljivi čiča na kraju razgovora mi reče da je bio potajnik iz- 5 među dva svetska rata i kao 8< takav penzionisan. Priznah, da g ne znam šta je potajnik, a kada ￡ mi on objasni, ja sa zaprepašćenjem konstatovah da je bio doušnik. On se uvredi i odbi takvu primisao.
Potajnik je prisluškivao šta narod mrmori, kakav mu je stav prema ovom ili onom problemu i o tome obaveštavao sreskog načelnika — koji bi, pak, pošto bi sagledao situaciju na terenu, ponekad, preko potajnika, „puštao buve“ u narod. Starina, inače lokalni uglednik, očigledno je smatrao da obavlja posrednički posao u opštem interesu.
Za sve što radimo, pa i za krajnje lični, privatni čin, kao što je izjašnjavanje nama su potrebni posrednici, uputstva i smernice.
Zato, između ostalog, u nas nikada nije ni bilo stvarnih izbora, nego samo glasanja; a to nije isto. Zato što nije bilo izbora, nije bilo ni validnih skupština kao odraza narodne volje. I upravo zato (da nije to ona famozna dijalektika) što u SRJ nije bilo demokratskih izbora, ona će se raspasti.
Klonirana mašinerija nemoćne institucije za četiri godine nije pokrenula rešavanje nijednog suštinskog društvenog problema od ekonomske reforme, Kosova, Sandžaka, Vojvodine do odnosa federalnih jedinica. Sadašnji saziv savezne skupštine nezaobilazni je faktor, garant (u)Mira(nja).
Optimisti se teše da će se SRJ raspasti na Srbiju i Crnu Goru, a oni realniji, naslućuju krvave šavove četiri-pet protektorata.
Ostaje samo pitanje hoće li ovo skončati u velikom tresku ili cviljenju.
Zgađen nad domaćom, državnom ali i svetskom velikom politikom, naš se birač (prvi put) usredsredio na lokalne izbore.
Poželeo je da otvori prozore, počisti kuću i ispred nje, zameni slavine i sijalice – okupi porodicu, pa da onda vidi šta će i kako će.
Posle dugogodišnjeg lutanja po mitskim, praistorijskim predelima nacionalnih prašuma, panslovenskih bogaza i levih utrina — Srbija se vraća kući! Čeka je vruća kaša.
Kada jednoga dana kroz desetak godina neko, hladne glave, prikupi činjenice o onome što se desilo u ex-YU, siguran sam da će na kraju zaključiti „da sve bilo je pljačka“.
Ne samo da su krvavo opljačkani ljudi, gradovi, istorija, nego je opljačkan razum, vera i nada. Mi smo se prvi napotezali, ali kako je vreme odmicalo, ni drugi nisu ostali kratkih rukava. A sada, kada smo ostali sami, krug pljačke se zatvorio. Opljačkali smo sopstvenu budućnost (nije li to pljačka stoleća). Običan, glasački listić samo je tačka na našu jotu.
Bez pune istine o svemu što se ovde događalo, bez sagledavanja sopstvene odgovornosti za rat, bedu i izolaciju ne možemo dalje.
Građanska Srbija je toga, konačno, svesna.
Bljutavi, lažni konsenzus između gospodara i podanika raskinuli su hrabri i umni studenti, a ne lideri opozicionih partija.
A da je reč i o svesnom i o građanskom pokretu otpora, najbolje svedoče istovetna panična reagovanja zastupnika mitske Srbije — partije na vlasti i radikalnih prodavača nacionalne magle. Bez obzira na različitost političkih opcija — braća po palanci (a ovde je ta veza jača od krvne) — uzvraćaju udarac. Propala je nada da će se u njihovim redovima naći neko ko nije mangup da im dođe glave. Stoga se oslobođena energija druge Srbije mora s ulica što pre pretočiti u alternativne skupštine i parlamente uz potpuni bojkot ionako trulih institucija režima. Građanska neposlušnost je prvi odgovor beskrupuloznoj vlasti, ali i autoritarcima, nacošima — sivoj bratijaškoj masi koja je i do sada bolje od vlasti gasila svaku građansku inicijativu i svaku promenu — po cenu satiranja sopstvene dece.
LažNet — TV Srbija tu ovisničku bratiju priprema za građanski rat. TV ministarstvo zastrašivanja svako veče naoružava klonove koje je odgajila najubitačnijim oružjem — mržnjom.
Ako se dvoumite, izađite na ulicu bilo kog grada Srbije i dobro pogledajte mlada lica u koloni — na njima piše — istina. Ne podrže li svi misleći građani, bez obzira na partijska uverenja, probuđenu Srbiju, njena je Sudbina loša beskonačnost.■
