foto: zavod za kulturu vojvođanskih rusina / фото: завод за културу войводянских руснацох
Koncept specijala „Manjinske zajednice u Srbiji“ jeste da se manjinske zajednice predstave u svetlu sadašnjeg trenutka, te da se stereotipni i folklorni pristupi zamene uvidima koliko toga imamo zajedničkog.
Često se događa da se etikete koje su pripisane određenoj manjinskoj zajednici prenose generacijama. Takođe, postoji sklonost u javnosti da „dežurni krivci“ bivaju izvučeni po potrebi, kao i da se sportski, naučni ili umetnički uspesi pripadnika manjinskih zajednica lako i brzo pripišu vlasništvu većinskog naroda.
Želimo da ovim projektom načinimo pre svega jedan antropološki uvid u kapacitete našeg društva u celini, sa pretenzijom da istaknemo modus življenja koji je utemeljen na međusobnom poznavanju, uvažavanju i razumevanju svih nacionalnih zajednica koje žive u Srbiji.
Urednica Nataša Heror
Zajednica Rusina je već skoro 270 godina prisutna na prostorima vojvođanske ravnice, nekadašnje močvarne teritorije. Poznata je po najmlađem slovenskom književnom jeziku, zvanično kodifikovanom 1923. godine gramatikom bačko-rusinskog govora dr Havrijila Kosteljnika, jednog od najobrazovanijih i najpoznatijih vojvođanskih Rusina, takođe po festivalu narodnih pesama „Červena ruža“, kao i po krsturskoj paprici. Zajednica Rusina je mnogo više od nabrojanih opštepoznatih činjenica.
Jer baš kao u slučaju svih nacionalnih zajednica u Srbiji, i Rusine najčešće gledamo kroz folklorne naočare, zaboravljajući na širi kulturni, obrazovni, socijalni, pa čak i politički doprinos koji su dali pojedinci ovom društvu, podsećaju Saša Sabadoš, master istoričar i istraživač Rusina, i religiolog i kulturolog Miroslav Keveždi, inače prvi direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina.
„Rusinski ‘ledeni breg’ je takav da je prvo vidljiv folklorni život kroz nekoliko festivala. Ono što je ispod površine jeste prisustvo duge tradicije obrazovanja i religioznosti – kada se ove dve karakteristike spoje, dobija se u kulturnom kodu određena urednost i spremnost, tako da su Rusini često priznati kao dobri majstori, pouzdani saradnici, verzirani stručnjaci“, kaže Miroslav Keveždi.
„S druge strane, biti obrazovan u ravnoj Vojvodini uglavnom znači da morate da se selite bar u prvi veći urbani centar, a često i van države. Obrazovani su zato izloženi melting–pot-u urbane sredine, i u drugom ili trećem kolenu se asimiluju, slično kao i drugi“, dodaje Keveždi.
„Kada bismo sakupili sve reportaže nacionalnog javnog servisa i elektronskih medija sa nacionalnom pokrivenošću o Rusinima, a nema ih malo, videli bismo da su svi ti prilozi zapravo isti. Svi se oni baziraju na predstavljanju narodne nošnje, pesama i igara“, kaže Saša Sabadoš, dodajući da tu, nažalost, nema mesta predstavljanju dostignuća iz oblasti nauke, književnosti ili savremenog umetničkog izraza.
Još je dvadesetih godina prošlog veka Havrijil Kosteljnik, rusinski lingvista i pisac, u jednom pismu istakao da za publikacije na rusinskom jeziku ne šalje svoja najbolja dela, jer su i takva za rusinski narod sasvim dovoljna.
„Danas se na rusinskom jeziku razvija postmoderna književnost, alternativno pozorište, a postoje i brojni savremeni vizuelni umetnici koji svoju inspiraciju traže i u svom rusinskom poreklu“, kaže Sabadoš. „Smatram da je upravo ta mogućnost prihvatanja modernosti od strane nove rusinske kulturne i intelektualne elite specifičnost koja bi se trebala više predstavljati i u medijima na srpskom jeziku, pa i van granica naše zemlje.“
Nagrada „Anasoft litera“, priznanje za najbolje prozno delo u Slovačkoj, koje se 2019. našlo u rukama Ivana Međešija, mladog pisca iz Vojvodine, mnoge ljubitelje knjige i književnosti (prijatno) je iznenadila. Pobednička zbirka priča Jedenie je, u stvari, rusinsko delo prevedeno na slovački jezik. Nagrađena zbirka predstavlja urbanu introspekciju zajednice Rusina, dijaspore ovog naroda koja živi u Vojvodini, ali svakako ne u „folklorizujućem“ maniru.
KRATKA ISTORIJA RUSINA U VOJVODINI
Krajem 17. i početkom 18. veka odvila su se dva značajna događaja u istoriji srednjeevropskog prostora. Prvi je zauzimanje teritorije današnje Vojvodine koja je do tada bila pod Osmanlijskim carstvom, što je Habzburška monarhija potvrdila Karlovačkim mirom iz 1699, a drugi je izbijanje ustanka kneza Ferenca Rakocija u Ugarskoj, koji je trajao od 1703. do 1711. godine.
„Prvi događaj je doveo do toga da jedan slabo naseljen i močvaran predeo bude planski osposobljen za život i kolonizaciju stanovništva koje će se baviti zemljoradnjom. Drugi događaj koji sam spomenuo doveo je do toga da je stanovništvo na prostorima koji su bili najteže zahvaćeni ratnim dešavanjima početkom 18. veka, a to je prostor tadašnje severoistočne Ugarske, lošim uslovima života bilo dovedeno do situacije da se naseli prvo na komorsko dobro Krstur, a zatim i u Kucuru u Bačkoj“, objašnjava Saša Sabadoš.
Inače, u rusinskoj zajednici se prepoznaju najmanje dve struje kao društveno-politički fenomen: ukrajinska i antiukrajinska.
„Ukrajinska struja odgovara shvatanju države Ukrajine da su Rusini ukrajinska dijaspora, a deo dijaspore to tako i prihvata. Antiukrajinska struja to ne prihvata i ima svoje podstruje koje umesto Ukrajine traže svoje poreklo u Rusiji ili (istočnoj) Slovačkoj, a nekad je, pre 1918, postojala i promađarska struja. Ukrajinska struja Rusine posmatra kao deo ukrajinskog naroda, a druga smatra da su Rusini poseban narod. Prva struja otuda ima matičnu državu, tj. nacionalnu većinu – u Ukrajini“, objašnjava Miroslav Keveždi dodajući da druga struja u nedostatku matične države najčešće ni ne zna da Rusinima zapravo ukida status nacionalne manjine (jer za nju rusinska nacionalna većina ne postoji), već joj nesvesno dodeljuje status manjinskog naroda – nekog ko se razlikuje od državotvornih Srba, Slovaka, Ukrajinaca, Poljaka – ali svoju državu nema.
„Skoro da se može izvesti pravilo kako su manjinski narodi redovno spremni na deljenje sudbine sa većinskim narodom, a da se nacionalne manjine, koje imaju svoju nacionalnu većinu u nekoj državi-naciji – matičnoj državi, orijentišu u odnosu na nju“, zaključuje Keveždi.
CENTRALNE LIČNOSTI ZAJEDNICE RUSINA – NEKAD I SAD
Zajednica Rusina ima zavidni broj intelektualaca i umetnika koji rade i stvaraju širom Srbije. Najistaknutiji među njima su članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, Nacionalne akademije nauka Ukrajine i Svetske akademije rusinske kulture.
Već pomenuti Havrijil Kosteljnik je svakako centralna ličnost u kontekstu nacionalnog preporoda Rusina na ovim prostorima. On je autor prve knjige umetničke poezije na jeziku bačko-sremskih Rusina, prve Gramatike, prvog originalnog dramskog teksta, prvih umetničkih pripovetki.
„Jedan od najplodnijih rusinskih pisaca Mihajlo Kovač se ostvario u svim književnim rodovima i prevođen je na više jezika. Đura Papharhaji je kao pesnik, prozaista, dramski pisac i kritičar bio istaknut i izvan rusinske zajednice kao dobitnik Vukove nagrade, a jedno kratko vreme bio je i direktor Drame novosadskog SNP-a“, smatra Saša Sabadoš.
„Retkost je da je neko istovremeno i otvoreno član manjinske zajednice, i prihvaćen od strane šireg društva“, kaže Miroslav Keveždi. „Postoje Rusini koji su stigli na visoke pozicije, ali i tu je česta pojava da uz takvu afirmaciju proporcionalno nestaje nacionalni predznak, tj. ti ljudi postaju deo neke šire zajednice – srpske, slovačke, američke ili neke druge.“
Rusini tako neretko spominju Endija Vorhola kao člana rusinske zajednice (iz SAD, a porodica je iz Slovačke), ali je on bio Rusin sasvim privatno, u krugu porodice, podseća Keveždi, i dodaje:
„U Srbiji postoji više Rusina koji su uspeli da se pozicioniraju na široj društvenoj sceni, a da nisu istovremeno i potisnuli svoju nacionalnu pripadnost – akademik Julijan Tamaš, novinar i pisac Mihal Ramač, na primer. Postoje i druga pozicionirana imena, ali smatram nepriličnim da u nekog uprem prstom, a on možda želi da to ostane privatna stvar, tj. ne želi da bude prepoznat kao pripadnik nacionalne manjine.“
Saša Sabadoš među uticajne ličnosti rusinske zajednice ubraja i lingvistu prof. dr Julijana Ramača, autora važeće Gramatike rusinskog jezika i urednika tri rusinska rečnika, njegovog sinovca, autora prvog celovitog prevoda Svetog pisma na rusinski, prof. dr Janka Ramača, trenutno najuglednijeg rusinskog istoričara. „Tu je lingvista prof. dr Mihajlo Fejsa, koji se trenutno bavi pitanjem novog rusinskog pravopisa, istoričar prof. dr Đura Hardi, novinar i pisac dr Boris Varga, književnik, publicista i kulturno-prosvetni radnik Đura Laćak, književnica Irina Hardi-Kovačević, Melanija Rimar i drugi“, zaključuje Saša Sabadoš.
Prvi Rusini na ovim prostorima pominju se 40-ih godina 18. veka, a prvo organizovano naseljavanje se odvilo 1751. godine. Naredni talasi naseljavanja Rusina u današnju Vojvodinu usledili su u narednim decenijama, a poslednji se dogodio polovinom 19. veka kada je jedan broj Rusina iz današnje istočne Slovačke naselio Šid i okolinu, gde su se pedesetak godina ranije već naselili Rusini poreklom iz Krstura i Kucure. Prema poslednjem popisu iz 2011, u Republici Srbiji i Vojvodini bilo je 14.246 pripadnika rusinske nacionalne zajednice, a najviše ih živi u Ruskom Krsturu, Kucuri, Šidu, Vrbasu, Novom Sadu i Đurđevu.
Projekat Manjinske zajednice u Srbiji podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
