Ideja teška 20 miliona evra

Nakon izuzetnog uspeha Sofije Stefanović, koja je početkom ove zime osvojila prvi ERC grant među srpskim naučnicima, iz Brisela je na samom kraju januara stigla vest da je Srbija dobila i prvi Teaming projekat. O tome je počelo da se govori pre dve nedelje, onom brzinom

kojom se novosti u naučnoj, kao i u svakoj drugoj zajednici u Srbiji očas prošire. Teaming, za razliku od ERC-a, nije program finansiranja za najizvrsnije pojedince i njihove timove među naučnicima, ali je jedan od finansijski najubedljivijih. Predstavlja jedan od najmoćnijih finansijskih instrumenata u evropskom fondu za finansiranje nauke, Horizontu 2020, teškom 79 milijardi evra. Zato je, dok ta vest nije pristigla, trebalo zaista biti optimista i očekivati da bi Srbija, koja jeste u Horizontu, ali nije članica Evropske unije, mogla uz ERC da dobije jedan Teaming projekat.

Predlozi projekata koji uspeju da se izbore ne sa pojedinačnim naučnicima, nego sa najmoćnijim akademskim i istraživačkim kućama u Evropi, dobijaju astronomska sredstva da podignu potpuno novu naučnu ustanovu koja će rešavati vodeće naučne probleme i tako podstaći i razvoj privrede. Ovi projekti se odobravaju i realizuju u dve faze. Kandidatima iz prve faze odobravaju se sredstva do 500.000 evra za izradu detaljnog biznis plana, dok se u okviru druge faze dodeljuju sredstva u visini od 15 ili čak 20 miliona evra.

Tokom prethodne jeseni više istraživačkih grupa je okušalo sreću, ali malo ko je mogao očekivati da bi među 169 kandidata iz cele Evrope ijedan srpski tim mogao da uzme tako velika sredstva za Srbiju. Međutim, kad je Evropska komisija 30. januara objavila rezultate i kada je postalo jasno ko je dobio prvi Teaming u Srbiji, niko zapravo nije bio iznenađen. Grupa istraživača iz BioSense centra sa Univerziteta u Novom Sadu, koje predvode profesori Vesna Crnojević-Bengin i Vladimir Crnojević, postigla je prethodnih godina takve rezultate u primeni informacionih tehnologija u poljoprivredi i proizvodnji hrane da nema mnogo mesta čuđenju. Broj evropskih projekata koje su uz to dobili čini ih pravim evropskim pionirima u srpskoj nauci. Sada su postali i prvi naučnici koji će u Srbiji osnovati institut novcem iz Evrope.

Postojeći BioSense centar sada ima 68 istraživača. Projekat pod nazivom ANTARES (skr. Centre of Excellence for Advanced Technologies in Sustainable Agriculture and Food Security) ima za cilj da ga pretvori u Evropski centar izvrsnosti za napredne tehnologije u oblasti održive poljoprivrede i bezbednosti hrane. Partneri na projektu su i DLO (Stichting Dienst Landbouwkundig Onderzoek) iz Holandije, kao i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Očekuje se da nova ustanova koja će biti izgrađena u Novom Sadu i koja bi mogla da dramatično podstakne i razvoj poljoprivrede u Srbiji, zaposli još 80 do 100 vrhunskih istraživača iz celog sveta. „Kada zapošljavate ljude visokog profila, vi onda pregovarate o plati, tako da ne možemo da znamo tačan broj“, kaže za „Vreme“ Vesna Crnojević-Bengin, koordinatorka projekta ANTARES. „Zahvaljujući evropskim sredstvima, mi sada imamo izuzetno dobro opremljenu laboratoriju. Dok nismo imali opremu, mislili smo da je to najvažnije. Sada kada je imamo, shvatamo da su najvažniji – ljudi. Oprema je samo gomila metala i plastike, koja posle nekoliko godina prestane da bude bitna u naučnom smislu. Ljudi su ti koji čine naučna istraživanja“, kaže Crnojević-Bengin, dodajući da to i Evropa shvata i na tome insistira.

„VREME„: Iza vas je, osim evropskih projekata i naučnih rezultata, mnogo ideja koje ste doneli u Srbiju. Ipak, da li ste očekivali da ćete Srbiji doneti i ceo nov naučni institut?

VESNA CRNOJEVIĆ–BENGIN: Naš tim, Vladimir Crnojević, moj kolega i suprug, kolega Boris Antić i ja, nas troje osnivača BioSense centra, kao naučnici smo odrastali u najteže vreme, tokom devedesetih. U to doba ne da nije bilo međunarodne saradnje, nego nije bilo ni međunarodnih časopisa. Sećam se, mada to danas deluje kao fantastika, da sam išla u Holandiju da fotokopiram radove iz časopisa. I to radim u tajnosti, da me ne vidi bibliotekarka. To je bilo pre samo deset, petnaest godina. Ali, čovek treba da se fokusira na ono što najbolje radi. Izloženi smo kao profesori mladim generacijama i prirodno je da želimo da prvo njima olakšamo. Pošto je naša struka takva, to nije vezano samo za časopise, nego i za skupu laboratorijsku opremu, putovanja, materijale… Da li smo očekivali da će nam želja biti ostvarena u obliku novog naučnog instituta? Nismo. Međutim, u nekoliko poslednjih godina, ova ideja je počela da se kristališe.

Nezavisno od ovog uspeha, vaša grupa je po broju pojedinačno osvojenih projekata iz Evrope rekorder u Srbiji i mnogi bi mogli da vam pozavide i oponašaju vas. Kako ste vi počeli?

U vreme kad je Srbija postala deo Evropskog istraživačkog prostora, pre deset godina, sadašnji državni sekretar Aleksandar Belić je bio veliki promoter međunarodnih projekata. On je išao po Srbiji i držao predavanja, motivisao ljude da se prijavljuju. To je radio vrlo vatreno i sa puno entuzijazma. Mnogi mu nisu poverovali. Međutim, mi smo ga slušali i verovali smo mu. Prvo smo postojali kao mala neformalna grupa ljudi koja piše projekte. Pošto dolazimo sa Fakulteta tehničkih nauka, koji je jedan od najvećih fakulteta u zemlji, pojavila se čisto tehnička potreba da osnujemo poseban BioSense centar. Jer da biste učestvovali na evropskim projektima, a naročito na velikim evropskim projektima u kakvima mi sad učestvujemo, morate imati efikasnu administraciju. Tako smo počeli, i sada je naš zadatak da ideju promovišemo drugima. Zaista je priča o evropskim projektima dobra. To je zato što je zasnovana na kvalitetu – vaš projekat će proći ako je najbolji. Neće proći zato što je iz Srbije ili zato što poznajete recenzente ili po bilo kom drugom parametru osim izvrsnosti.

Složićete se ipak da je tu potrebna i neka dodatna vrednost. Zar je dovoljno biti samo naučno izvrstan ili je važno i znati kako napisati projekat?

Naravno. Mi smo to naučili s godinama. Naučili smo to kao jezik. Na kraju krajeva, postoji i takozvani briselski engleski koji treba da koristite. U suštini, kad nas ljudi pitaju kako da napišu uspešan evropski projekat, naš recept je da o tome prvo jako dobro razmisle. Mi nikad nismo seli i rekli hajde da pišemo projekat, nego smo uvek prvo dobro pročitali poziv koji upućuje Evropska komisija, razmislili šta se traži i ono što je posebno važno – zašto uopšte Evropa hoće da finansira tu temu. To ne može biti iz altruizma ili zato što Evropa voli našu Srbiju, nego Evropa ima neke svoje politike, želi da zabeleži industrijski rast i želi da ojača nauku u granama koje su perspektivne. Uvek na početku treba videti šta je iza poziva. Kada to shvatite, sledeći korak je da smislite kako vi možete da uradite to što Evropa traži i šta je to novo što nudite svojim naučnim pristupom i mrežom partnera. I tek onda možete da počnete da pišete projekat.

Pokazalo se da je Univerzitet u Novom Sadu na ovom planu bio izuzetno uspešan, kao i da je poslednjih godina napravio neočekivane iskorake. Šta mislite, zašto su u Beogradu toliko iznenađeni Novim Sadom?

Ako su Beograđani iznenađeni, onda retko dolaze kod nas i nisu videli šta se dešava. I mi u šali kažemo za Beograd: „Lepa varoš, ali malo zabačena.“ Ali, ozbiljno, to je velika šteta. Naša dva univerziteta su dva vrlo jaka univerziteta. U nekim oblastima jedan je više razvijen, u nekima drugi, ali ono što smo naučili kroz evropske projekte jeste da smo zajedno – jači.

U redu, ali kako ste vi konkretno ubedili druge u to?

Nama je u BioSense centru u prvih par godina zaista bilo teško da ubedimo istraživače iz tako različitih oblasti da treba da sarađujemo. Mi naučnici ipak svoju oblast nauke doživljavamo kao svoje dvorište, i to dvorište u kome samo mi imamo ekskluzivno pravo da se igramo. Međutim, postoji i sasvim drugo razmišljanje, na primer da su monodisciplinarne nauke dostigle svoj maksimum. I da se pravi proboj u nauci može očekivati u multidisciplinarnim istraživanjima. Na kraju, tu je famozni slučaj leka protiv raka koji sigurno neće naći jedan čovek ili jedna nauka – do tog rešenja može doći samo multidsiciplinarni tim sačinjen od stručnjaka iz više oblasti. To je bila i naša ideja u BioSense centru. I onda smo polako uspeli da ubedimo i naučnike iz drugih oblasti da rade s nama. Ali, samo na jedan način – pravljenjem rezultata.

BioSense centar ste osnovali kao uspešni novosadski IT inženjeri i profesori, ali je neobično da ste odlučili da ga usmerite na primenu IT u poljoprivredi.

Sve je počelo pre osam godina, kada smo nas troje shvatili da imamo velika znanja, kako mi kao pojedinci tako i naučne oblasti kojima se bavimo, ali da nas kao inženjere ne ispunjavaju dovoljno zadaci koje radimo i koje objavljujemo u naučnim časopisima. Inženjer uvek želi da vidi kako se ono što radi negde i koristi. Međutim, rešenje nam se samo nametnulo. U Vojvodini, svuda oko nas je ravnica, polja, tako da smo došli na ideju da radimo primene informaciono-komunikacionih tehnologija u poljoprivredi. Danas to zvuči potpuno logično. To smo videli i kroz plan FARM 2050, koji je direktor Googlea promovisao u novembru prošle godine. Prošle nedelje je objavljeno da se Silikonska dolina, ona prava, ne beogradska, okreće investicijama u poljoprivredu. Prošla je moda takozvanog cloud computinga, nova stvar je IT u poljoprivredi. Međutim, pre osam godina to je zvučalo neobično. Mnogi to nisu ni razumeli, ali mi smo verovali u tu ideju od početka. Počeli smo i onda smo napravili prvi kvantni skok. Za projekat na osnovu ove ideje dobili smo prvi FP7 u Srbiji i to je bio baš prvi poziv prvog kruga FP7 (FP7 je okvirni program 7, mehanizam finansiranja nauke u Evropi koji je prethodio Horizontu 2020). Nakon toga je naš BioSense centar počeo da živi. Kupili smo prvu opremu i zaposlili istraživače, od kojih su neki bili iz inostranstva.

Zadržimo se na istraživačima koji nisu iz Srbije. Njih ima ne samo u BioSense centru, nego i na još par mesta u Srbiji, ali je to i dalje vrlo retka pojava.

Mi naše istraživače zapošljavamo na otvorenom evropskom ili svetskom konkursu. To je zato što želimo najbolje. Zahvaljujući samo jednom evropskom projektu, mi smo zaposlili 11 ljudi, 11 vrhunskih istraživača. Neki od njih su naši ljudi koji su se vratili iz inostranstva, a neki su pravi stranci koji su radili na prestižnim institucijama.

Kako možete da ih platite?

Evropskim novcem.

Da li je takva migracija naučnika zaista korisna za Srbiju ili se tako sredstva opet vraćaju u Evropu, a to su „izgubljena“ mesta za domaće naučnike?

Naši istraživači su produkt našeg edukativnog sistema. Oni se bave onim oblastima kojima smo mi kao profesori mogli da ih naučimo. Nauke, a posebno multidisciplinarne, danas su izuzetno široke, a naš obrazovni sistem jednostavno ne proizvodi ljude svih tih profila. To je jedan od razloga zbog kojih je nama veoma bitno da kao zemlja imamo strane naučnike koji dolaze i donose potpuno nova znanja koja mi ovde nemamo. Drugi razlog je što oni donose i svoje radne navike, ne u smislu da naši istraživači nemaju dobre radne navike, nego jedan dah sveta. Jedan drugi pristup istraživanjima i, na primer, fokus na patente. Mada se u našoj zemlji o patentima mnogo govori, mi po tradiciji zapravo nemamo neku želju da patentiramo. Ljudi koji dolaze sa Zapada vrlo dobro to razumeju. Treći razlog da angažujemo i strane istraživače jeste da oni proširuju mrežu naših kontakata. Strani istraživači u Srbiji su odlična prečica do svetske nauke.

Da li će jedan međunarodni institut u Novom Sadu biti tu samo da olakša život naučnicima i da donese još evropskih projekata ili od toga imaju koristi svi građani?

Slažem se, kod nas postoji takvo mišljenje. Javnost ponekad pita šta će to nama, šta će nam nauka uopšte, posebno u ovim finansijskim uslovima. Moram da kažem da takvo pitanje ne postoji nigde drugde u Evropi. Odgovor je vrlo kratak i jasan: nema ekonomije bez nauke. Država koja ne razvija nauku postaje ne samo u naučnom nego i u industrijskom smislu kolonija drugih. Mi kao država moramo imati svoj proizvod koji ćemo da prodajemo, a to ne može biti proizvod koji je kopiranje onog što drugi proizvode.

Koliko je potrebno ovakvih institucija, kakva je BioSense, da bi se Srbija zaista promenila?

Svaka institucija ove vrste je iskra oko koje društvo može da se razvija, razvoj društva se tako i odvija. To bi bilo lepo, ali ne može se odvijati potpuno ravnomerno, u svim segmentima. To ni u prirodi nije tako. Društva se baš tako razvijaju – ovde imate jednu odličnu grupu, ovde imate odličnu kompaniju, tamo odličan univerzitet, i odjednom dobijate stubove koji vuku društvo napred. Drugi se na njih ugledaju, slušaju savete ili reše da prate sličan put. Rad na kraju uvek dâ dobre rezultate. Možda ranije, možda kasnije, ali rad se isplati.

Da li postoji kritična masa?

Bilo bi bolje da ipak ima više iskri. Sada nije lako, nije lako praviti iskorake u Srbiji. Primeri iz drugih zemalja pokazuju nešto drugo. Kada tamo postoji neko ko je uspešan, neka grupa ili naučnik, na primer, onda se deset njih ujedini da mu pomogne da bude još uspešniji, da se on još više istakne. Na taj način svi zajedno postaju bolji. Jer će on, kada ga popnu na viši sprat, i ostale će povući gore, za sobom.

Da li nauka zaista može da transformiše Srbiju?

Da. Može.