I država siluje, zar ne

Marjan Petkovski (24) iz Smederevske Palanke osuđen je u petak, 27. februara, u Višem sudu u Beogradu, na tri godine i četiri meseca zatvora zbog silovanja M.P. (24), kojoj je tom prilikom naneo teške telesne povrede. Odlukom suda, do pravosnažnosti presude biće u kućnom pritvoru. Pripadnici Odeljenja za krvne i seksualne delikte uhapsili su ga 11. januara prošle godine, nedelju dana pošto je napao devojku. Tada je saopšteno da ju je upoznao u jednom kafiću i pozvao da se neki drugi dan nađu i izađu na piće. Kada je pristala, odvezao ju je u pravcu naselja Leštane. Parkirao je automobil, a potom ju je, sve vreme joj preteći, silovao. Tokom silovanja nožem joj je nanosio posekotine po telu. Devojci je polomio dva kičmena pršljena, a zatim joj i ukrao mobilni telefon. U jednom trenutku uspela je da iskoristi njegovu nepažnju i pobegne iz automobila.

foto: j. gligorijević

Petrovskom ovo nije prva optužba za bludne radnje. On je uhapšen i januara 2012. godine zbog sumnje da je obljubio maloletnicu, koju je upoznao preko Fejsbuka. Na prevaru je odveo u svoj stan, gde ju je prisilio na oralni seks, koji je snimio mobilnim telefonom. Maloletnica je o onome što se desilo u stanu ćutala nekoliko dana i nije se poverila nikome, ali je Marijan uskoro ponovo pozvao insistirajući da opet dođe kod njega, preteći da će, ukoliko to ne uradi, snimak sa mobilnog telefona poslati njenim roditeljima i staviti na Fejsbuk. Zbog ovoga je, takođe pred Višim sudom u Beogradu, osuđen na pet godina zatvora. Međutim, Apelacioni sud je ukinuo ovu presudu i naložio novo suđenje, kad je pušten iz pritvora.

Iako povratnik, Petrovski je dobio veoma blagu kaznu za počinjeno krivično delo. No, za njega bar znamo da je dobio tri godine i četiri meseca zatvora. Šta će biti sa žrtvom koju je mučio i silovao, da li će se ikada i kako oporaviti od onoga što joj se dogodilo, kako je preživela torturu koju podrazumeva i istražni postupak i suđenje za ovakvo delo – ne znamo.

Elementarna ljudskost nalaže nam da sva ova pitanja postavimo i da društvo i država pruže M.P. adekvatnu podršku i pomoć. Međutim, u praksi nije tako. Od momenta kada prijavi silovanje, pa do izricanja presude silovatelju (ako do nje uopšte i dođe), žrtva prolazi kroz nekoliko krugova pakla.

OVDE NEMA ŽRTAVA: Pre svega, treba da ima sreće, pa da iz prve pogodi kom odeljenju MUP-a treba da prijavi silovanje. „Ako je počinilac nepoznat, prijava se vrši u jednom odeljenju MUP-a, a ako je reč o silovanju u braku, u drugom“, kaže za „Vreme“ Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra. Ona dodaje da, ako je žrtvi počinilac silovanja odranije poznata osoba, ona sama mora da plati ginekološki pregled koji služi prikupljanju dokaza. Osim toga, sudski proces podrazumeva suočavanje žrtve i silovatelja, a tokom jednog procesa, žrtva bar sedam-osam puta treba iznova da daje iskaz o onome što joj se desilo. „To više nije ni sekundarna ni tercijarna, nego, ne znam koja po redu traumatizacija žrtve“, kaže Gordana Jekić Bradajić iz Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

foto: iz lične arhive

Ona naglašava da je veliki problem i ti što naše zakonodavstvo ne prepoznaje termin „žrtva“, nego isključivo pojam oštećenog: „Oštećeni je lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, pa tako i onaj koji pretrpi neku štetu, bilo da je u pitanju pljačka, prevara, i slično. Žrtva je uži pojam: žrtva je svako prema kome je sa umišljajem izvršeno krivično delo sa elementima nasilja kao i krivično delo protiv polne slobode, trgovine ljudima, nasilja u porodici, kome su narušena osnovna ljudska prava – pravo na život, na telesni integritet i pravo na bezbednost.“ Jekić Bradajić ističe apsurd da, iako ni Krivični zakonik ni Zakonik o krivičnom postupku nemaju definiciju žrtve, ovaj termin se pominje u pojedinim odredbama Krivičnog zakonika.

Po njenom mišljenju, definisanje termina „žrtva“ izuzetno je važno, jer trenutno zakonodavac pravi neopravdanu razliku među žrtvama silovanja na osnovu bračnog statusa žrtve: „Time je uskratio puno angažovanje i adekvatno sankcionisanje teških seksualnih delikata izvršenih upravo među bračnim partnerima. Nedopustivo je da za seksualno nasilje i silovanje u braku žrtva mora sama da stavi predlog (čl. 186 ZKP), jer žena u braku ili vanbračnoj zajednici nije vlasništvo muškarca“, kaže Jekić Bradajić.

Država Srbija potpisala je takozvanu Istanbulsku konvenciju, odnosno Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Za Srbiju je ovo obavezujući dokument koji je ratifikovan u oktobru 2013, a stupio je na snagu u avgustu 2014. Ukratko, Srbija će uskoro morati da promeni definiciju silovanja u Krivičnom zakonu.

Vanja Macanović kaže da, u skladu sa Konvencijom, definicija silovanja mora da se izmeni tako da bude kažnjiv svaki čin seksualne penetracije, bez obzira na oblik i prirodu tog čina, učinjen nad licem koje nije dalo svoj pristanak. Macanović dodaje da je neophodno da Ministarstvo pravde što pre predloži Narodnoj skupštini usaglašavanje domaćeg krivičnog zakonodavstva sa Minimalnim pravima, uslugama i standardima za žrtve krivičnih dela i da osnuje krizne centre za žrtve silovanja – specijalizovane, besplatne službe podrške za žrtve, u kojima su na jednom mestu objedinjeni medicinska, psihološka i pravna pomoć i podrška. Ona kaže da je neophodno i to da nadležna ministarstva usvoje jedinstveni Protokol o postupanju profesionalaca nadležnih službi u slučajevima prijave seksualnog nasilja, kako bi se sprečila sekundarna viktimizacija žrtava ovih krivičnih dela i propisale jasne instrukcije za sve profesionalce u cilju boljeg prikupljanja i beleženja dokaza za dalje procesuiranje učinilaca: „Trenutno, u praksi mnogo zavisi od toga na kakvog će čoveka žrtva naići. Otuda i objašnjenje kako dolazi do propusta u procedurama, pa kad muž ubije ženu posle više godina zlostavljanja, u novinama čitamo da je više puta prijavljivala nasilje, ali uzalud. Autonomni ženski centar se obraćao i Povereniku za informacije od javnog značaja kako bismo dobile informacije zašto dolazi do takvih propusta i uspevale da do njih dođemo. Propusti su zaista neverovatni i zato je važno da postoje tačna i precizna uputstva za službena lica, kako do njih ne bi moglo da dođe.“

ŠTO SE NISI BRANILA: U decembru prošle godine, u medijima se pojavila vest o starici koja se odbranila od silovatelja tako što ga je snažno udarila u penis i onesposobila ga. Jedan od komentara čitalaca na sajtu „Blica“ glasio je: „E, tako se radi, a ne ove što se zalede i čekaju da prođe, pa trče da prijave!“ Lako bismo mogli da kažemo da je to samo još jedan glupavi komentar sa interneta. Problem je što naše sudstvo u većini slučajeva tako razmišlja. „Od žrtve se tokom sudskog procesa traži bilo dokaz, bilo izjava da je pružala otpor“, kaže Gordana Jekić Bradajić. „To je nedopustivo. Njeno ‘ne’ mora da bude kraj priče. Sve posle toga je silovanje. Slobodno dat pristanak je dovoljan uslov da se razdvoji dobrovoljni seksualni odnos od seksualnog nasilja. Međutim, naš krivični zakonik traži za postojanje krivičnog dela upotrebu sile ili pretnje da će biti napadnut život ili telo žrtve ili njoj bliske osobe.“

Vanja Macanović dodaje da je kod silovanja sasvim prirodno da se žrtva zaledi i da ne pruža otpor: „Sudovi, međutim, oko toga prave problem ne samo kod nas nego i u svetu. U Bugarskoj je u toku proces u kom je grupa momaka silovala devojčicu. Ona se naprosto sledila, i sada je problem doneti osuđujuću presudu. Pri tome, i mi savetujemo žene da ne pružaju otpor kako bi prošle sa što manje fizičkih povreda. Imala sam slučaj žene koja se branila, silovatelj je uhvatio za glavu i njom udario u zid. Umrla je od povreda.“

Tokom postupka, odbrana okrivljenog uvek pokušava da dokaže da je odnos bio dobrovoljan. Zato je uloga tužioca od ključnog značaja. Gordana Jekić Bradajić kaže da je imala slučaj grupnog silovanja koje se dogodilo usred zime u Lipovačkoj šumi. „Žrtva nije imala povrede, nije pružala otpor, jer je njih bilo četvorica i išlo se na to da je ona dobrovoljno pristala na to. Čekajte, pa zašto u decembru u Lipovačkoj šumi? Ako žena želi odnos sa četvoricom muškaraca, pa valjda će naći neko komfornije i toplije mesto za to. Sudije, a posebno branioci okrivljenih, ne samo da pitaju žrtvu da li se branila, nego i zašto nije!“

Ona još dodaje da je izuzetno važno da tužilac bude osetljiv na stanje u kom se žrtva nalazi: „Tužilac mora da prepozna i prizna uticaj traume na žrtve i da bude svestan šta su posledice posttraumatskog stresa. Neke od njih su gubitak pamćenja, neprijateljski odnos prema tužilaštvu i policiji, česta menjanja iskaza…“

ZADNJA RUPA NA SVIRALI: Obe sagovornice „Vremena“ angažovane su u jednoj maloj ekspertskoj grupi koja već godinama pokušava da realizuje inicijativu da država osnuje Fond za naknadu štete žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja, od silovanja, preko porodičnog nasilja, pa do žrtava „seks-industrije“. Kolike su šanse da se to ostvari dovoljno govori činjenica da je Srbija stavila rezervu na deo Istanbulske konvencije koji se tiče naknade štete žrtvama. Kada je reč o tome kada će Konvencija konačno stupiti na snagu i kada će silovanje biti redefinisano u Krivičnom zakoniku, Ministarstvo pravde je ovaj zadatak uvrstilo u Akcioni plan za usklađivanje našeg sa zakonodavstvom Evropske unije. Po tom planu, ovo je na redu tek 2016. godine.

To nas vodi ka pitanju zašto je silovanje „zadnja rupa na svirali“, zločin u kom je najteže doneti osuđujuću presudu, kod kog se uvek iskazuje nepoverenje prema žrtvi i iznosi sumnja za lažnu prijavu, da ne pominjemo i to što kod suđenja za ratne zločine osuđujućih presuda za silovanja jedva da ima. „Nasilje nad ženama je manifestacija istorijski nejednakih odnosa između muškaraca i žena, što je dovelo do dominacije muškaraca nad ženama. Seksualno nasilje je oduvek služilo kao sredstvo kontrole žena, čime je održavan društveni poredak zasnovan na neravnoteži moći, privilegijama i dominaciji muškaraca“, kaže Gordana Jekić Bradajić.