Hronika sloma našeg »fergusona«

Vest da je Industrije motora i traktora – IMT okončala proizvodnju traktora i otpustila poslednjih 350 od nekadašnjih 8000 radnika poklopila se nekako sa obeležavanjem godišnjice „Oluje“, čiji je dirljivi simbol bila i trajno ostala kolona traktora kojom je 4. avgusta 1995. godine 250.000 izbeglica iz Like, Korduna, Banije i Dalmacije tražilo spas života i nešto imovine.

Priča o traktoru je priča o jednom usponu i strateškom slomu, i na kraju ne samo o prekidu sa socijalističkim nasleđem, već sa mnogo starijim preduzetničkim poduhvatima u našoj zemlji.

Vest o likvidaciji IMT-a su pratile slike fabrike praznih hala u kojoj je ostalo samo nekoliko portira i nekoliko direktora koji pripremaju stečaj fabrike od 150.000 kvadratnih metara, u krugu od 36 hektara kod bloka 63, tamo u ravnici ispod Bežanijske kose koja je nekada lokalno nazivana Dojno polje, donje polje koje je, kako kažu starije hronike Sava ponekad plavila čak do Bežanijske kose tako da su ljudi mogli da vežu čamce za drveće na njenim padinama. Teren je davno nasut, komunalno opremljen i okružen naseljem – u toku je poplava druge vrste, poplava čežnje za brown field investicijama posle industrijskog sloma.

S aparata državne podrške isključena fabrika IMR, koja se nekad zvala ZAR – Zavod „Aleksandar Ranković“, a proizvela je oko 550.000 traktora, koji obeležavaju značajan tehnološki preobražaj naše zemlje, ide u stečaj.

AEROPLAN I „PRAGA„, „PIONIR“ I „ZADRUGAR„: Proizvodnja traktora započeta je, inače, u drugoj fabrici, u IMR-u – Industriji motora Rakovica, koja je sada, takođe, u restrukturiranju. U njoj je, kako se konstatuje u jednoj studiji Instituta za mehanizaciju poljoprivrede, godine 1949. prvi traktor proizveden u Srbiji, u duhu vremena nazvan „zadrugar“.

To je inače bilo 100 godina posle prve proizvodnje traktora u svetu, koja je, kako se zna, počela oko 1858. kada je konstruisan Otov motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Serijska proizvodnja traktora počela je nakon što je 1892. konstruisan traktor sa pogonom na naftu. U Engleskoj je 1897. počela prodaja prvih traktora „hornsby – ackroyd“, modela u četiri različite izvedbe od 16 do 30 KS.

U neku ruku sve je počelo dve decenije ranije jednim drugim, ambicioznijim pokušajem uzletanja. Industrija motora Rakovica, koja je 1949. ostvarila taj traktorski pionirski poduhvat, naime je, 1927. godine, osnovana kao Industrija aeroplanskih motora.

Bila je u svojini akcionarskog društva čiji su akteri bili francuska firma Gnome et Rhone iz Pariza, koja je dala licencu za proizvodnju avionskih motora, i grupa akcionara među kojima su bila i braća Dunđerski, na čijem je zemljištu podignuta fabrika u Rakovici. Jedna slika pokazuje fabriku iza koje se vide polja i šuma na mestu današnjeg Miljakovca i Kanarevog brda.

Hronike kažu da su za osnivanje te fabrike zaslugu imali avijatičari, ratni veterani sa Solunskog fronta, a među njima posebno se isticao Dimitrije Konjović, iskusni pilot i biznismen. Do Drugog svetskog rata on je rukovodio fabrikom aeroplana Ikarus, prvom takve vrste u Srbiji, koja je osnovana 1923.

U vreme podizanja rakovačke Industrije aeroplanskih motora na području Beograda bilo je nekoliko privatnih preduzeća avionske industrije: Rogožarski, Zmaj, Teleoptik, Mikron i Nestor i Ikarus…

Na taj aeroplanski prapočetak će se pre Drugog svetskog rata najpre nakalemiti kamion, a posle Drugog svetskog rata traktor. Fabrika u Rakovici je 1938. godine počela izradom kamiona „praga RN 8“ nosivosti 2,5 tone, po licenci čehoslovačke firme Praga. U tom trenutku, valjda zbog vojnih potreba, ta fabrika je bila nacionalizovana.

Na osnovu iskustva s kaminom „praga“ i pored nedostatka kvalitetnog materijala, savremenih mašina za obradu i izradu alata, 1947. godine je u IMR-u osvojena proizvodnja kamiona koji je, takođe u poletnom duhu tadašnjeg vremena, nazvan „pionir“.

U prvoj godini proizvedeno je 122 kamiona „pionir“, 1948 – 296, 1949 – 318, da bi 1950 – 422), a onda su, po odluci Ministarstva teške industrije, konstrukciona i tehnološka dokumentacija, alati i stečeno iskustvo bili ustupljeni Fabrici TAM u Mariboru. Pionirski početak traktorske industrije u Jugoslaviji predstavljala je preorijentacija rakovačke industrije na osvajanje dizel-motora „perkins“. Ne čekajući na zvaničnu odluku da se ovaj zadatak poveri rakovačkoj Industriji motora, grupa inženjera i tehničara, tada okupljenih u Klubu tehnike, počela je sa pripremama za prelazak na proizvodnju traktora. Njoj su, nešto kasnije, dodati stručnjaci iz Glavne direkcije za motore Ministarstva teške industrije.

Na osvajanje kompletne proizvodnje domaćeg traktora čekalo se svega 18 meseci. Prvi prototipovi traktora „zadrugar“ T-08 sa šestocilindričnim benzinskim motorom izloženi su na Zagrebačkom velesajmu 1949. godine.

Kako piše akademik inž. prof. dr Miroslav Demić, prva serija tih traktora isporučena je poljoprivrednim organizacijama krajem aprila 1951. godine, a do 1954. proizvedeno je 2520 traktora, „zadrugar“ T-08, koji je ispitan i atestiran (br. 265, 15-II-1950.) u Saveznom institutu za mehanizaciju poljoprivrede, u Zemun Polju, pod kontrolom specijalne komisije koju su sačinjavali predstavnici: Ministarstava narodne odbrane, saobraćaja, šumarstva, poljoprivrede, Vojnotehničkog instituta i direktor industrije motora.

Po sastavu komisije se vidi da je to tretirano kao važna stvar.

Pošto su na krupnim gazdinstvima bili neophodni traktori veće snage, Glavna direkcija za motore Ministarstva teške industrije odlučila je tada i da se od italijanske firme Ansaldo otkupi licenca traktora guseničara TCA 60 i 70. Montaža je poverena IMR-u, gde je od 1950. do 1955. montirano 1209 ovih traktora, a zatim je ta proizvodnja preneta u Industriji „14. oktobar“ iz Kruševca, sada u restrukturiranju.

Za istu fabriku je tada ispitivan i traktor guseničar „bender buli“, čija je proizvodnja uglavnom bila usmerena na traktore namenjene građevinarstvu i rudarstvu, kao i traktori guseničari TG-50 i TG-75, namenjeni za rad u poljoprivredi, kao model TG-170, namenjen za takozvano „rigolovanje“ zemljišta prilikom zasnivanje voćnjaka i vinograda.

IM Rakovica 1954. potpisuje ugovor za proizvodnju dizel motora IM-03 po licenci engleskog proizvođača „Perkins“ i 1955. proizvodi traktor „zadrugar P-2“, sa dizel motorom (do 1961. proizvedeno je 10.000 takvih mašina).

Onda je 1959. IMR potpisao ugovor za proizvodnju traktora sa italijanskom firmom „Landini“ i počeo proizvodnju traktora „zadrugar 50/I-landini“, sa motorom od 50 KS. Do 1968. proizvedeno je 8000 takvih traktora, a potom još desetak popularnih modela „rakovica“.

Osvajanje proizvodnje traktora u zemljama narodne demokratije od 1945. nadalje, inače, nije bio izuzetak. Uostalom, u jeku bitke u Staljingradu najžešće se ginulo u Traktornom zavodu. Čehoslovačka je, na primer, već u novembru 1945. počela proizvodnju traktora „zetor“, u čijem su razvoju bili angažovani najbolji inženjeri iz tada najbolje čehoslovačke fabrike Zbrojovka iz Brna.

Prema Statističkom godišnjaku SFRJ iz 1988. u tadašnjoj FNRJ je 1951. bilo ukupno 6000 traktora (5000 u poljoprivrednim organizacijama i hiljadu kod individualnih poljoprivrednika). Bilo je raznih marki, „alisa“ sa skoro spojenim prednjim točkovima koji se pali na kurblu, „zetora“ i svakakvih drugih marki.

Ako sećanje vašeg hroničara ne vara, jedan „zetor“ sa spojenim točkovima je imao gvozdene točkove s velikim kramponima, a najjači utisak je ostavljao bučni „buldog“, takođe s gvozdenim točkovima, koji su jednog zimskog dana traktoristi zem-zadruge, ili beše mašinsko-traktorske stanice u bundama od ovčje kože pokušavali da upale zagrevajući neki deo traktora let lampom i okrećući kurblu. „Ajde mali, oćeš da okreneš kurblu?“ Današnja deca bi reč „buldog“ povezivala s rasom pasa, a ona deca socijalizma, eto s traktorom.

Stizali su i moderniji modeli: po sećanju jedne koleginice na priče svog oca, prvi traktori marke „ferguson“ u okviru britanske pomoći ratom razrušenoj zemlji stigli su u poljoprivredno dobro „Panonija“ kod Subotice, što je, eto, bio događaj koji se pamti.

DRVENI PLUG U CRVENI TRAKTOR: U tom periodu poljoprivredni radovi obavljani su zapregama (konji volovi, a u Šumadiji krave kojima je presušilo mleko u vreme oranja). Žito su želi srpovima i kosama i tek ponekom kosačicom na konjsku vuču. Kukuruz je okopavan motikom, tri puta, i ogrtan, uz kićenje poslednjeg okopanog struka cvećem, radi zaštite od grada i suše.

U Radu Snežane Radić „Službenici valjevskog okruga 1944/47“ opisuje se kako je avgusta 1946. suša bila toliko velika da su u Podgorskom srezu u Valjevskom okrugu izvori i bunari presušili. Prinosi su smanjeni za preko 60 odsto. Fotografije iz tog vremena prikazuju grupe omladinaca i omladinki zabuljenih maramama kako na železničkoj stanici čekaju da pođu na radnu akciju branja kukuruza u Vojvodini.

Zbog agrarne reforme i ograničenja zemljišnog poseda porodične zadruge se dele i posed usitnjava. Pradeda vašeg hroničara se jednom zaneo pa rekao „Koje ja, koje moj Đorđe, koje naš Rajko, nabrasmo dvadeset ludih kanata kukuruza.“ Došla komisija za otkup i odnela sve. Deda se posle godinama kajao što se hvalio. Nije bilo ni dvanaest kanti.

Prvi postavljeni zadatak valjevskog opštinskog Poljoprivrednog odeljenja, zasejavanje oranica pšenicom, nije mogao da se ostvari zbog nedostatka radne snage i stoke za rad. Osim toga, mnogo je poljoprivrednih mašina i alatki uništeno u toku rata, a nedostajalo je i dobrih majstora. Radnici fabrike „Vistad“ su od oktobra 1944. do maja 1945. napravili 3000 plugova „ravnjaka“, ne samo za valjevski kraj, već je deo poslat u Makedoniju, Crnu Goru, Metohiju i Sandžak…

U „Službenom glasniku SFRJ“ od 22. avgusta 1947. uz mnoštvo rešenja o odlikovanjima mora se primetiti „Uredba broj 513. o platama učenika i radnika u traktorskim brigadama pri mašinsko traktorskim stanicama“, koju svojeručno potpisuju ministar za rad Vicko Krstulović i predsednik vlade FNRJ maršal Jugoslavije Josip Broz Tito.

U toj uredbi se precizno kaže da traktorsku brigadu sačinjavaju brigadir koji po uredbi treba da bude osposobljen za popravke lakših mehaničkih radova (u praksi i da ima pozitivnu karakteristiku), traktoristi (stalni i sezonski), pomoćni traktoristi, pisar-snabdevač, stažisti, učenici traktoristi i po potrebi prikačivači (plugovi i ostali uređaji su tada bili pretežno vučeni, a ne nošeni kao na kasnijim tipovima traktora, pa je trebalo snage da se prikače za traktor). Plata traktoriste se propisuje na 17 dinara po satu što odgovara tadašnjoj prosečnoj plati državnog službenika i dodatak na akord, po učinku, pod uslovom da prebačaj norme ne ide na uštrb kvaliteta. Ako se ne radi zbog nevremena ili kvara traktora plata traktoriste je sedam dinara po satu.

Osposobljenih kadrova za mehanizacije u poljoprivrednoj proizvodnji nije bilo. U Kragujevcu, Zrenjaninu, Zemunu i drugim gradovima organizovani su kursevi za brigadire i upravnike MT stanica

Tehnika je bila raznovrsna i teška za održavanje. U MT stanici Ruma, koja je radila na teritoriji dva sreza u poluprečniku 25-35 km, posle tipizacije je broj traktora smanjen sa 79 na 45. Prema kazivanju radnika koji su radili u stanici, bolji, jači i noviji traktori, kao što je „oliver 80“ i „fordson“, otpremljeni su u Pančevački rit. Proizvodni zadatak je smanjen na 19.172 uslovna jutra. No, i pored toga, pošto su dobijeni traktori marke „lantz buldog“ bili neispravni i manje snage, stanica nije bila u stanju izvršiti proizvodne zadatke. Pored toga, troškovi rada bili su veći… Prema novom proizvodnom planu stanica je imala da obradi 18.762 uslovna katastarska jutra, a plan je ostvaren sa 81 odsto zbog loših vremenskih prilika i slabih traktora. Naročito se podbacilo u oranju na 20 cm, razoravanju livada, ljuštenju strnjike, rasipanju mineralnog đubriva, drljanja, tanjiranja, oranja na 25 cm, zbog nemanja rezervnih delova, vršidbi sa traktorima, vršidbi parnim lokomobilama i vršidbi suncokreta. Podbačaj u razoravanju livada i rasipanju mineralnog đubriva nastao je jer nije bilo klijenata koji bi tražili tu vrstu usluge.

Bilo je to vreme tačkica, obaveznog otkupa, oduzimanja ratne dobiti, oduzimanja zemlje kulacima, iz onog vremena u kome je jedan Valjevac osuđen zato što je kukuruzom „koji pripada radničkoj klasi“ hranio svinje.

Prosečni prinosi poljoprivrednih useva su tih četrdesetih godina 20. veka bili izuzetno niski, na primer, rod pšenice iznosio je oko 1 t/ha, kukuruza 1,4 t/ha.

U okviru agrarne reforme iz 1945. je, kako piše Snežana Radić u monografiji „Državni službenici valjevskog okruga 1941/45“, u Valjevskom okrugu od vlasnika zemljišnih poseda oduzeto preko 5500 ha, koji su podeljeni na oko 3300 bezemljaša. Aleksi Aleksiću iz Sovljaka (Ub) oduzeto je više od 150 ha, zadruga Popović iz Jabučja (Ub) – ostala je bez 146 ha, Radovanović Radomir iz Krčmara (Mionica) – bez 99 ha…

Godine 1945. statistika beleži 316.415 korisnika agrarne reforme 1945. Među njima je 42.582 porodice saveznih kolonista koji se iz pasivnih i ratom opustošenih krajeva preseljavaju u Vojvodinu. Broj korisnika agrarne reforme je, inače, manji nego od 1919-1933. kada su begovska zemlja u BiH i veliki posedi u severnim krajevima deljeni seljacima koji je obrađuju. Njih je bilo 518.400.

Odigralo se nešto slično što se odigralo u Srbiji kneza Miloša, kada je sitan posed zaštićen odredbom da se na doboš ne može prodati kuća, okućnica i zemlje za dva dana oranja.

To je vodilo usitnjavanju poseda iz socijalno-političkih razloga. U isto vreme, zbog neophodnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje, radi ishrane stanovništva, u to vreme počinje i koncentracija obradive zemlje formiranjem državnih poljoprivrednih dobara.

Naročito posle sukoba sa IB, valjda radi dokazivanja pravovernosti, ili zbog vere da će tako biti proizvedeno više hrane pod državnom kontrolom, individualne zemljoradnike vlast gura u seljačke radne zadruge uz prilično nasilja, mada ne tolikog kao u SSSR tokom kolektivizacije. Seljačkih radnih zadruga u FNRJ je 1945. bilo 14, a 1949. godine ih je bilo 6913, da bi 1954. njihov broj pao na 896, a 1966. na sedam.

Te seljačke radne zadruge treba razlikovati od kasnije formiranih zemljoradničkih zadruga kojih je između 1963. i 1968. i između 1982. i 1987. bilo preko milion, dok je u ostalim godinama njihov broj padao i do 600.000.

Te zadruge su imale mehanizaciju, kojom su opsluživali i sopstveno poljoprivredno zemljište i svoje kooperante. Godine 1963. te zadruge oru 1.120.000 hektara u vlasništvu svojih individualnih seljaka, daju usluge vršidbe, žetve, itd.

Te nove socijalističke zemljoradničke zadruge su se izdaleka oslanjale na tradiciju predratnih zemljoradničkih zadruga, kreditnih, žitarskih, stočarskih itd.

Prva zemljoradničko-kreditna zadruga na teritoriji centralne Srbije osnovana je u Vranovu 1894. godine, a do Prvog svetskog rata, osnovane su 782 zadruge sa preko 100.000 članova. Godine 1937. registrovano je 3674 zadruga.

One su bile kanal za tehnološku transformaciju sela. I ideološku. Kad je počeo naš traktorski pionirski poduhvat u čitankama je bila pesmica: „Vidi, vidi, druže mili, šta su ljudi izmislili, i bez konja, i bez ama, ta mašina ore sama…“ Posle je došla i parodija na neke stihove Mire Alečković „Tamo gde je bio plug drveni, sada ore traktor crveni i vozi ga traktorista, član Saveza komunista!“

Od novih zadruga poljoprivredni proizvođači su dobijali i kredite – koje su otplaćivali robom, buneći se stalno zbog dispariteta cena – pomoću kojih su samostalno kupovali mehanizaciju i pružali jedni drugima usluge tom mehanizacijom. Broj traktora na društvenom i individualnom posedu je negde oko 1968. tako izjednačen.

ZAR: Za tu zadružno socijalno-ekonomsku mrežu je bila baždarena traktorska industrija čiji je najveći pogon na osnovu državne odluke bio u bivšem Zavodu „Aleksandar Ranković“, formiran ranije rešenjem koje je potpisao predsednik vlade Srbije Petar Stambolić 15. februara 1947, kojim se nalaže da se u novi zavod, kojim će upravljati Glavna direkcija metalske industrije, spoje Glavna livnica, Fabrika za izradu alata, Fabrika elektromaterijala (do 1950. nazivane ELIP) i jedno preduzeće koje je u rešenju nazvano „Kombinovano“. To je bilo pre početka posleratne izgradnje Novog Beograda u aprilu 1948. tamo iza starog aerodroma dokle je nekad stizao i jedan industrijski kolosek pruge iz Zemuna čija je železnička stanica bila kod sadašnjeg hotela Jugoslavija.

Razlog spajanja u jedan zavod: optimizacija proizvodnje, smanjenje režijskih troškova i zajednička nabavka sirovina i polufabrikata. Zadatak fabrike je bio da proizvodi sanitarne livove, elektromaterijal i uređaje za hemijsku i prehrambenu industriju. Traktor se tada ne pominje. Njegova proizvodnja počeće u novim okolnostima, posle raskida sa IB-om, u atmosferi sankcija sa istoka i otvaranja prema zapadu.

Pokretanju proizvodnje popularnog „fergusona“ je prethodilo istraživanje u krajem 1946. osnovanom Saveznom zavod za mehanizaciju poljoprivrede u Beogradu. Ispitivana je pogodnost za domaće prilike više vrsta traktora među kojima su bili: „farmal-A“ točkaš i „don caster“ (38 konjskih snaga KS) američke kompanije International Harvester, snage motora 13,5 KS (9,94 kilovata – kW), zatim mičigenski „ford“ (38 KS); pa traktore nemačkih marki „allgaier“ (33 KS); MAN (30 KS); „deutz“ (30 KS); „fahr“ (30 KS); „neuss IHC“ (25 KS); „lanz bulldog“ (28 KS); „daimler – benz – unimog“ (25 KS ); engleskie marke – „ferguson“ (25 KS); „david brown“ (29 KS); „naffield“ (36 KS); francuski „dizier“ (24 KS); „renault“ (32 KS); austrijski „steyr“ (30 KS) i italijanski „fiat das“ (25 KS).

Posle dvogodišnjih uporednih ispitivanja traktora Institut za mehanizaciju poljoprivrede – Zemun Polje, a na osnovu dobijenih rezultata, u izveštaju Ministarstvu poljoprivrede NR Srbije preporučuje da se s obzirom na kvalitet mašine i na lokalne uslove otkupi licenca za proizvodnju traktora od firme „Ferguson“ i država je otkupila licencu i proizvodnju poverila fabrici ZAR, Zavodu „Aleksandar Ranković“.

Ta fabrika je uvećana i malo-malo pa rekonstruisana, da bi posle treće rekonstrukcije bila osposobljena za serijsku proizvodnju 10.000 traktora IMT-575. Tokom četvrte rekonstrukcije 1976. izgrađena je nova fabrika traktora kapaciteta proizvodnje od 40.000 traktora godišnje, a 1982. puštena je u rad još jedna nova fabrika traktora snage motora 75 kW klasične i zglobne konstrukcije, kapaciteta 2000 traktora godišnje.

IMT je proizvodio 29 tipova sa snagom motora od 20 kW do 380 kW. Snaga motora se povećala 19,3 puta, a masa od 1540 kg, na 20.000 kg, ili 13 puta. Traktor IMT-550 sopstvene zglobne konstrukcije sa motorom „mercedes“ snage 380 kW, sa 16 stepeni prenosa, bio je namenjen velikim poljoprivrednim kombinatima za teške radove, na primer oranje sa plugom 8,10 i 12 plužnih tela, tanjiračom od 8-9 m zahvata i druge radove.

Osvajanje tih novih proizvoda baziranih na licencama nije išlo bez trzavica. Bilo je prigovora na kvalitet liva, i više u okviru sada teško razumljivih trvenja oko sprovođenja Zakona o udruženom radu, i „dohodovnih odnosa“. Neki delovi fabrike koji su se tada zvali Osnovne organizacije udruženog rada su pokazivali težnju ka autohtonosti, neki se žalili da su eksploatisani.

Svi su tražili plate i kredite da bi se radilo. Iz komiteta su stalno trčali u IMT, ako sećanje ne vara, najčešće u IMT-ovu Fabriku odlivaka, koja je lila blokove motora, bila zagađivač u centru grada, koja je imala „dohodovne i tehnološke probleme“. Nekog aktivistu su tamo gađali vrećama s livarskim peskom, kad je krajem osamdesetih otišao da ih po zadatku u nešto ubeđuje. U osnovi radnici su bili grlati, a lako podložni manipulacijama.

Ipak, neka vrsta industrijskog ponosa je narastala. Kako su u studiji „Hronologija i trend razvoja proizvodnje traktora u Srbiji“, pre nekoliko godina konstatovali Dragoljub Obradović, Predrag Petrović, Zoran Dumanović i Branka Kresović, industrija proizvodnje traktora u Srbiji u vreme svog uspona tehnički je bila na nivou proizvodnje traktora u firmama od kojih su kupljene licence.

Pre tranzicijskog sloma u Srbiji je poslovalo više, za uslove bivše države, velikih proizvodnih sistema za proizvodnju poljoprivredne mehanizacije. Oni su mehanizacijom dominantno snabdevali poljoprivrednike, odnosno tržište SFRJ: Zmaj – Zemun (koji je nestao tokom privatizacije dvehiljaditih), IMT – Novi Beograd (koji sada odlazi u stečaj), IMR – Rakovica, Lifam – Stara Pazova, Majevica – Bačka Palanka…

Godine 1988. u IMR-u je proizvedeno 42.000 traktora i 35.000 mašina, vrednosti iznad 600 miliona maraka. Traktor ulazi u narodnu pesmu.

Ja sam momak sa sela
i seosko momče
nemam dobra kola
a imam traktorče…
Vozim traktor jer ga voli ona
prodrmaj, zadrmaj jer ga voli ona
nema vožnje bez mog ‘fergusona’…

Priključne mašine, povrtarsku i baštensku mehanizaciju proizvodili su IMT FOP – Bečej, IMT – Knjaževac (koji je prodat u stečaju), Morava – Požarevac, Metalogradnja – Vrbas i drugi. U Sloveniji je po Fijatovoj licenci nekoliko godina rađen traktor „store“, u Osjeku „steyr“. Poslednji traktor ispitan u zemunskom institutu bio je 1989. traktor „torpedo RX-170“ proizvođen u Rijeci.

U Industriji motora Rakovica maksimalna proizvodnja je bila 1989, 6427 traktora. Industrija motora Rakovica je tada, čini se, bila u drugom planu, u centru pažnje je bilo razvijanje proizvodnje malolitražnih automobilskih motora u „21. maju“, nastalom iz 1948. godine formirane Fabrike malolitražnih motora, radi popravke – opet – avionskih motora…

Današnja proizvodnja motora i traktora u Industriji motora Rakovica je desetkovana, ali se još u tom preduzeću u restrukturiranju održava.

RADNI ZADATAK: Da IMR u restrukturiranju još radi, javnost je mogla saznati kada su 28. maja blokirali šine tramvajske linije broj 3 i Ulicu patrijarha Dimitrija, a na barikade dovezli i jedan traktor da bi pokazali šta sve u Industriji motora Rakovica može da se proizvede…

„KAD SE DIGNE RAKOVICA…“: Godine 1989. kada je sistem počeo da puca, kao prekaljen čelik, nakon što su radnici Borova iz Vukovara 5. jula 1988. došli u Beograd, uz parole „Plate, krediti, proizvodnja“ i iz Rakovice je krenula kolona radnika. Kako je posle na jednoj tribini lista „Republika“ pričao Pavluško Imširović: „Rakovica je blokirana, ratno stanje, a blokiran je IMT… Na kraju, iskeširali su ih da ih smire, da ih zaustave, i naobećavali brda i doline, kao što to uvek ide, samo da ih zaustave. No, ovi ljudi to ne znaju. Ne znam ni ja. Oni se uzdaju samo u svoj stav, njih je oko 7000 koji su došli to jutro… Kad su ušli unutra (u saveznu skupštinu SFRJ), ja njih pitam: da li vi znate šta ste uradili? Ovo je najviša vlast u zemlji. To je simbol, od Savezne skupštine nema više vlasti. Nije važno ko je vrhovni komandant, ovo je najviša zakonodavna vlast, osvojena ovako. Oni se smeju, i kažu: ‚Mi ćemo preksutra dočekati ovde 7. srpski Dan borca… Mi ćemo ovde dočekati, pa ćemo onda krenuti po Beogradu, da vidimo te srpske borce gde su i s kim će biti. Jer, kod nas nema Srba i Hrvata, ja ne znam za mog kolegu šta je, niti on zna, niti me zanima… Navečer je iz savezne vlade došao šef saveznog sindikata, Hrvat je bio, doneo pismene poruke da im se svi zahtevi ispunjavaju: plate iskeširane, legle pare, krediti za proizvodnju, jer je bila obustavljena proizvodnja, nisu više imali para za sirovine, obrtni kapital. Svi zahtevi. Onda su se pokupili i otišli…“

Milan Nikolić, inženjer organizacije rada u fabrici „21. maj“ u Rakovici, sindikalni aktivista, tada je pričao: „Ja sam ih doveo. Ali, neko je razbio koncepciju Rakovice, jer je izveo radnike van radničkog kruga. Jednostavno, otvorili su kapiju i izašli. Ne postoji nijedna odluka da se to uradi. Neko je doneo odluku, a mene je samo sučelio s tim šta treba da radim. Izašao sam pred ljude na ulicu. Stigli smo do IMR-a. Radnici su počeli da preskaču ogradu, masa je narasla, a radnici viču ‘za Beograd’. I tako sam bio na čelu kolone za Beograd. Usput je direktor IMR-a svojim radnicima nudio stopostotno povećanje plate, ali su oni odbili. Kada smo stigli do Zvezde, došli su neki srpski političari da se priključe, ali radnici nikome nisu dozvolili da priđe. Kolona je bila od Londona do Mostara. (Sutradan je izašao i ‘Rekord’ čijim radnicima tadašnji direktor Dragan Tomić nije dao da sa nama pođu u Beograd.) Pred Skupštinom se dva sata niko nije pojavljivao. Onda je jedno krilo među nama, ne znam da li su bili ubačeni, počelo da viče ‘hoćemo Slobu’. On je očigledno čekao i dotrčao je od zgrade Pošte, čim je čuo ‘hoćemo Slobu’.

Milošević je govor završio rečima ‘A sada svi na svoje radne zadatke’. Ja sam, međutim, završio zbor. Rekao sam da ćemo ići na svoje zadatke, ali da ćemo mi kontrolisati rukovodstvo. Mesec dana posle toga Milošević je došao u Rakovicu i potpuno pridobio radnike. To je bilo kao da je bog sišao na zemlju. U javnosti postoji utisak da su radnici izašli da daju podršku nacionalnim idejama. Ljudi su izašli zbog plata, i dobili su plate…“

Sociolog Nebojša Popov je devedesetih zaključio su oni iz Rakovice u Skupštinu došli kao radnici, a iz Skupštine izašli kao Srbi…

Od tada su prošle dve i po decenije agonije tokom koje će se iz meseca u mesec pokazati da je njihova misija završena, njihovo iskustvo otpisano, a njihovi kupci onemoćali.

STARI LJUDI I STARI TRAKTORI: Da li se na kraju priče sme reći da je džaba krečeno? Godine 1951. jedan traktor je dolazio na 468 hektara u poljoprivrednim organizacijama, a kad su u pitanju individualna gazdinstva, jedan traktor na 7332. ha. O kakvoj je tehnološkoj transformaciji reč govori poređenje sa 1987. godinom kada je jedan traktor dolazio na 49 ha zemlje, a u individualnim gazdinstvima jedan traktor na 13 hektara. U Republici Srbiji se sada na svakih 8,5 ha poljoprivrednog zemljišta koristi jedan dvoosovinski traktor.

Prof. dr Dušan Radivojević konstatuje da u Republici Srbiji ima 410.894 dvoosovinska i 186.922 jednoosovinska traktora, što će reći da svako drugo gazdinstvo u Srbiji, dakle, ima svoj dvoosovinski traktor, tu univerzalnu mašinu za poljoprivredne radove, prevoz, vuču, itd.

Da li taj podatak govori o tome da je domaće tržište traktora prezasićeno. Pre će biti da je tržište uništeno paralelno s propadanjem tih fabrika.

Među proročkim novokomponovanim pesmama o traktoru je i ona:

Pi’em vino i rakiju vruću i ne mislim na traktor i kuću…

I tako je nekako i ispalo.

U tranzicionom periodu zadruge se polako gase, smanjuje se njihov broj, jer su privatizovane ili propale prezadužene, a kasnije je preostala njihova imovina data na raspolaganje Republičkoj direkciji za imovinu.

Komisija SANU za selo upozorila je da su na delu dalekosežno tragične degradacija, starenje i demografsko pražnjenje sela. Površina obradivog zemljišta u 2003. godini je za skoro deset odsto manja u poređenju sa 1955. godinom („Statistički godišnjak“ 2003), da bi 2012, u odnosu na 2003, taj trend smanjenja bio još izraženiji i iznosio negde oko 20 odsto.

Površina obradivog – korišćenog zemljišta u Republici Srbiji se konstantno smanjuje usled sve većeg korišćenja zemljišta u druge svrhe zbog erozije, propadanja usled neadekvatnog održavanja i korišćenja, ili zbog propadanja atarskih puteva kojima nova mehanizacija nije mogla da prođe, i sitnih parcela nepovoljnih za obradu.

Prema analizi profesora Poljoprivednog fakulteta Miladina Ševarlića, Popisom poljoprivrede 2012. prvi put su u dosadašnjim javnim bazama podataka o zemljišnim resursima konstatovane dve veoma zabrinjavajuće činjenice: (1) ukupno poljoprivredno zemljište (3.861.477 ha) je manje od polovine (49,8 odsto) ukupne teritorije Srbije (77.592 km kvadratnih). Kao poljoprivredno zemljište ne koristi se čak 424.054 ha ili 11 odsto, odnosno svaki deveti hektar ukupnog poljoprivrednog zemljišta, ili svaki 18. hektar ukupne teritorije Srbije.

S druge strane gledano, stanje poljoprivredne mehanizacije u Srbiji je postalo veoma kritično kad je u pitanju dalje obavljanje poljoprivredne proizvodnje.

Kupovina domaće mehanizacije ne samo da nije ozbiljnije podržana ekonomskim merama države Srbije, već nije podržana ni od banaka.

Crnohumorno je u stvarnosti realizovan vic o poseti druga Hruščova kolhozima. U prvom, on kaže: „Lepi su vam pilići, čime ih hranite!“ „Pšenicom, druže Hruščov!“ „Ne pšenicom, zaboga, pšenica košta 16 kopejaka kilogram.“ Ovi jave sledećem kolhozu da ne pominju pšenicu i ovi na isto pitanje odgovore: „Kukuruzom, druže Hruščov“, ovaj kaže da je kukuruz 15 kopejaka, tako dalje, da bi u poslednjem odgovor glasio: „Damo im 14 kopejaka, pa neka jedu šta hoće…

Pokidane su socijalno-ekonomske mreže podrške koje su seljacima omogućavale da na kredit nabavljaju i obnavljaju svoju tehniku. Većina seljaka nije kreditno sposobna, nema raniju podršku zadruga, na koje je kukala zbog cenovne diskrepance i neizvesnosti. Zbog male kupovne moći većina poljoprivrednika u Srbiji i danas se oslanja na stare mašine kupljene u periodu pre sankcija.

Kupovina pogonskih i priključnih mašina iz domaće proizvodnje bila je gotovo simbolična iako je, po cenovnim kriterijumima, a u velikoj meri i po kvalitetu, odgovarala potrebama poljoprivrednika, posebno za korišćenje na malom posedu koji dominira u poljoprivredi Srbije. Para za učešće nemaju, a nisu sigurni da će im godina biti rodna da mogu otplatiti ratu. Polovni traktori se nude preko interneta i prodaju na vašarima. Jedan seljak na vašaru u Rumi izjavljuje za TV Vojvodinu: „Ovo mi je treći vašar. Nema kupca za moj polovni traktor.“

Oživelo je tržište, odnosno uvoz polovnih mašina iz inostranstva, a samo mali broj poljoprivrednika ima snage i mogućnosti da se kreditno zaduži i obnovi mehanizaciju kupovinom novih pogonskih i priključnih mašina iz uvoza. Domaći proizvodni sistemi su ekonomski uništeni pa je otvoreno tržište za strane proizvođače poljoprivredne mehanizacije.

Poljoprivredne analize iz Makedonije govore istu stvar.

Prof. dr Dušan Radivojević u studiji RSZ-a o poljoprivrednoj mehanizaciji, opremi i objektima konstatuje da se za obradu poljoprivrednog zemljišta u Srbiji koristi oko 1.000.000 energetskih jedinica, 2.500.000 priključnih mašina i oruđa i preko 100.000 jedinica procesne tehnike i termotehnike, čija je starost od 15 do 30 godina, čak 95 odsto traktora je, međutim, starije od deset godina. Oko 98 odsto tih mašina se koristi, na jedan ili drugi način u proseku oko 705 časova godišnje. Vek traktora je, kažu tehničari, 16.000 do 20.000 radnih časova do generalnog remonta.

Podaci o posedovanju traktora i zemljišta i razlika u tehnološkoj efikasnosti, kad se ukrste, govore na svoj način o raslojavanju i ekonomskom devastiranju sela.

Kada je reč o gazdinstvima sa poljoprivrednim zemljištem preko 50 ha, to su malobrojne kategorije seljaštva koje su možda sposobne da obnove svoju poljoprivrednu tehniku. Njih u Srbiji ima 5608, i ona poseduju oko 14.000 traktora. Gazdinstva koja imaju više od 15 hektara su 1991. držala 5,5 odsto obradivih površina u Srbiji, 2002. godine 12,2 odsto, da bi se 2012. došlo na više od 32 odsto. U kategoriji gazdinstava koja imaju više od 20 ha, godine 2008. bilo je svega 8716 traktora (2,81 odsto), da bi taj broj narastao na 40.430 (9,98 odsto) u 2012. godini. To bi moglo da vodi zaključku o racionalnijoj upotrebi mašina.

Čak se i u Sloveniji, koja ima manje tranzicionih trauma nego Srbija, procenjuje da je od 60.000 domaćinstava investiciono sposobno oko 20.000-25.000, a obnavljanje mašinskog parka ne prelazi jedan procenat godišnje.

Za ostale se može reći da funkcionišu po načelu „krpež kuću drži“.

Prema podacima iz popisne dokumentacije u 2012. godini, u Srbiji 478.304 poljoprivredna gazdinstava, sa posedom do 5 ha poljoprivrednog zemljišta, raspolažu sa 220.505 dvoosovinskih traktora.

Povećava se broj gazdinstava koja poseduju površine manje od 2 ha, pa samim tim beleži se značajan porast broja traktora u vlasništvu te kategorije. Po oglasima se može videti da ti njihovi polovni traktori vrede tek po nekoliko hiljada evra.

Prema podacima iz popisne dokumentacije u 2012. godini, u Srbiji postoji 9486 gazdinstava koja nemaju poljoprivredno zemljište. Ta gazdinstva raspolažu sa oko 1000 traktora.

Ekonomsko (cenovno) iznurivanje poljoprivrede u periodu sankcija i građanskih ratova onemogućili su obnavljanje poljomehanizacije u većini gazdinstava. U odnosu na 2001. godinu, broj traktora u 2012. niži je za 22 odsto.

KOMISIJA ZA POPIS I OTPIS: Raspad ranije države i međunarodna izolacija presudno su uticali na obim proizvodnje i prodaje poljoprivredne mehanizacije kod svih proizvođača, što ih je dovelo u izuzetne ekonomske teškoće. Privatizacija je potom potpuno ugasila proizvodnju u većini fabrika poljoprivrednih mašina (Zmaj, Lifam, Metalogradnja…) ili je ta proizvodnja minimizirana (IMT, IMR, Majevica, Morava, Poljostroj…)

Nastao je, doduše, veći broj manjih proizvođača ili montažera poljoprivrednih, naročito priključnih mašina (Berko – Mol, Gitarić – Smederevska Palanka, Gumaplast Rau – Vojka i drugi), ali to je daleko od ranijih industrija.

U razvijenim zemljama nije došlo do napuštanja proizvodnje traktora.

Sa, otprilike, 4500 preduzeća i 135.000 zaposlenih, industrija poljoprivredne mehanizacije u zapadnoj Evropi spada u najveće u oblasti mašinstva. Nemačka, Italija i Francuska, mereno brojem prodatih traktora, drže 20 odsto svetskog traktorskog tržišta i 77 odsto evropskog. S obzirom na to da je reč o traktorima visokih performansi, njihov udeo u prodaji je značajno viši. Italija prodaje mehanizaciju za obradu zemljišta u vrednosti od 520 miliona evra. U 2005. godini više od jedne petine ukupnog izvoza te vrste tehnike iz Nemačke odnosilo se na centralnu i istočnu Evropu. Ipak, još je na niskom nivou ako se uporedi sa zemljama zapadne Evrope slične veličine. U Poljskoj je samo 9000 traktora prodato u 2004.

Bez strategije i plana ukinuta je carinska zaštita domaće proizvodnje, usahla je kreditna podrška, a domaći proizvođači izloženi su žestokoj konkurenciji iz uvoza (ulaze i traktori iz Belorusije i iz Brašova u Rumuniji). U takvim uslovima do sada su se održavali neki raniji proizvođači poljoprivredne mehanizacije (IMT, IMR, Majevica, Morava, Poljostroj…) Dug tih fabrika, pre svega prema državi, rastao je dok se čekalo i najavljivalo da će „sići konjica“ „strateškog partnera“, dok su razni emisari obilazili hale, gledali i odlazili ne javivši se ni pismom ni razglednicom.

Ugovor o prodaji IMT-a od 10. aprila 2008, u kome se kao kupac pominje Konzocijum HASS–SIP, švajcarski Home & Art Sales service AG i slovenačka Strojna industrija d.d., propao je zato što su ponuđači odustali zbog izostanka bankarske podrške, a u tom kontekstu su pominjani MPC, Cepter, itd.

U decembru 2014. pominjano je da se za IMT i IMR interesuje China National Electric Engineering Technology Co. Neki su pominjali da se za kupovinu IMT-a interesovala indijska kompanija Tafe.

Da će država pomoći oživljavanje proizvodnje traktora govorio je bivši ministar Goran Knežević pre nego što je oteran zbog aflatoksina. Novi procvat je najavljivao i predsednik Upravnog odbora IMR-a Bane Ivković Govorilo se o objedinjavanju tako da se deo IMT-ove imovine, na prostoru od 36 hektara u Novom Beogradu, proda i da se ta sredstva utroše na investicije i primenu novih tehnologija, a da se proizvodnja traktora izmesti, da li u Barič, da li u Dobanovce. Dok je bio ministar, Mlađan Dinkić je tu ideju zastupao govoreći o pretvaranju zemljišta na kojima leže te fabrike u građevinsko zemljište, o podizanju fabrike u kojoj bi se proizvodio onaj američki traktor „džon dir“.

U Smitsonijan muzeju u Vašingtonu izložen je jedan traktor „džon dir“ kao simbol američkog preduzetništva i pionirskog duha.

I kod nas je traktor odigrao neku preobražavajuću ulogu, ali on kao simbol sada više govori o strateškom slomu, nego o progresu. Uz to, kod nas nema više respekta za tu vrstu preduzetništva, sad se karte bacaju na to da će nas izvaditi cena građevinskog zemljišta. Bilo je u medijima bar dvanaest procena vrednosti, a jedan naslov je glasio da tih 36 hektara vredi kao pola NIS-a…

Sudbina IMT-a je deo šire slike u kojoj se vidi kako je industrija Republike Srbije u 2012. godini, prema zvaničnim statističkim podacima, bila na nivou od svega 38,4 odsto nivoa industrijske proizvodnje iz 1989. godine. Takva deindustrijalizacija do 2012. godine nije zabeležena ni u jednoj evropskoj zemlji nakon Drugog svetskog rata.

U retrovizoru starog traktora se vidi da naslednici, uglavnom sposobni za članstvo u komisiji za popis i otpis, nisu znali šta će da rade ni sa industrijom ni sa poljoprivredom, niti sa naukom koja ih je nekad pratila.

U OBILASKU IMT-a: Petar Stambolić,… foto: borba

…Zoran Đinđić…

…i Tomislav Nikolić foto: fonet