Početkom devedesetih godina prošloga veka, u redakciji „Vremena“ zapazili smo kratku novinarsku vest da je u Novom Sadu otvorena prva zalagaonica u Srbiji. Poneti namerom da pomno pratimo svaki signal ponovnog „rađanja“ srpskog kapitalizma, odlučili smo da krenemo tragom te vesti.
Reporter „Vremena“ brzo je otkrio da je vlasnik oglašene zalagaonice Ratko Buturović (tada se još tako prezivao), do tog trenutka poznat u gradu po dve male (ali uspešne) radnje s mešovitom robom – koje su nosile firmu Kan-kan. Kada ga je pronašao u jednoj maloj kancelariji u hotelu Park, Bata Kankan (već je bio dobio taj nadimak u gradu) upravo je telefonom sa nekim u novosadskoj policiji uglavljivao predaju svoje lične donacije srpskom narodu – novog vozila hitne pomoći snagama koje se bore za Vukovar. Odmah se požalio na blokirajuće carinske formalnosti. Na pitanje gde mu je locirana zalagaonica – on je odgovorio dosta neodređeno i dodao: „Zasad u zalogu primamo uglavnom stanove i kuće.“ Zatečeni reporter, u želji da u Batinom projektu ipak pronađe neke elemente zalagaonice, poput onih o kojima smo čitali u romanima i kakve smo viđali u filmovima (gde bradati pogrbljeni Jevrejin daje neku siću za dragoceni očev sat ili bisernu ogrlicu) pita ga dalje: da li je neko kod njega založio nešto pokretno? Bata na to priznaje: „Pa imamo gore na placu i jedan bager!“
Od tog davnog dana mnogo toga se desilo u „evropskoj biografiji“ Bate Kankana i u istoriji njegovih odnosa sa Novim Sadom, sa kojim se nekako srodio, mada je rodom iz Nikšića. Navodno je prvi novac zarađivao kao nečiji telohranitelj u Beču, gde se družio sa Đorđem Božovićem Giškom (poginulim komandantom Srpske garde). Odande se vratio u Novi Sad, koji je napustio posle jednog dosta sumnjivog samoubistva ili ubistva jedne devojke u hotelu Park, u sobi koju je rabila njegova firma. U tom slučaju bio je pod zvaničnom istragom jedan njegov telohranitelj, koji je kasnije oslobođen krivice u ponovljenom postupku. Pričalo se da ga je sreća odvela u Grčku gde je navodno razvio unosan biznis (pričalo se, takođe, da je tamo izbegao nekoliko atentata). Pre nekoliko godina se opet nastanio u Novom Sadu, gde je prvo kupio hotel Park, zatim izgradio tržni centar Pariski magazin, u starom jezgru Novog Sada, a zatim kupio i Hotel na Petrovaradinskoj tvrđavi (neki ga dovode u vezu, ili kao žrtvu ili kao poručioca nedavnog požara u hotelu Putnik, požara koji je izbio tri meseca pre predviđene licitacije za taj hotel). Sva tri dosad realizovana projekta je, inače, vodio po slovu zaključenih ugovora i u rekonstrukcije i izgradnje uložio je ogromne pare – više desetina miliona evra. Sumnja se, ipak, da je on naredio nedavno, poznato rušenje bedema na Varadinu (istina, dograđenog tek 1954. godine), navodno da ulepša pogled na svoj hotel iz Novog Sada, ali policija to dosada nije uspela da utvrdi. U smislu društvene aktivnosti, najveći mu je uspeh što je, izvesno vreme pošto se sa tog mesta povukao „srpski kralj šećera“ Miodrag Kostić, postao i predsednik FK Vojvodine.
Ličnost Ratka Buturovića, međutim, dospela je u žižu javnosti Srbije 29. januara ove godine, kada su specijalne policijske snage upale u njegovu stambenu palatu sa staklenom kupolom u novosadskom (nekada najskromnijem i mađarskom) predgrađu Telep i kada je patetično uhapšen pred policijskim kamerama u pidžami, po „američkom protokolu“ (lezi stomakom na patos, ruke na potiljak) mada nije pružao nikakav otpor, a pod „osnovanom sumnjom da je izvršio krivično delo davanja mita“. Naime, prema policijskim izvorima, upravo te večeri Ratko Butorović (u međuvremenu je promenio jedno slovo u svom prezimenu – da bi tako, kako kažu, zbunio kompjutere na granicama Evropske unije), kao predsednik FK Vojvodine je isplatio 3000 evra mita fudbalskom sudiji Mihajlu Jekniću, za nameštanje pobede FK Vojvodine nad FK Mladošću iz Lučana 12. decembra prošle godine (navodno uz posredovanje Milana Čabrića, direktora Sportskog centra „Vujadin Boškov“ u Novom Sadu). Jeknić je uhapšen na autoputu Novi Sad–Beograd i kod njega je navodno nađeno tih 3000 evra – a oni će biti dati na DNK analizu, da se vidi ko ih je sve imao u rukama. Izgleda da je policija i prisluškivala telefonske razgovore Bate Kankana duže vreme, pa je, ponovo iz policijskih izvora, lansirana priča da su on i Čabrić navodno bili dogovorili da se sudijama plati „četiri kila pečenja“ (4000 evra), a zašto je navodno plaćeno samo „tri kile pečenja“ ostaje da se vidi. Uz ovu trojku uhapšeni su kao pomoćnici u izvršenju krivičnog dela i Borislav Kašanski i Goran Kovačević, takođe fudbalske sudije. FK Vojvodina je, inače, spomenutu utakmicu dobila golom u 78. minutu. Kao što je poznato, svim pritvorenim licima istražni sudija je odredio mesečni pritvor kako u toku istrage ne bi uticali na svedoke.
U prvim iskazima Ratko Butorović i ostali osumnjičeni (Jeknić se izgleda opredelio za odbranu ćutanjem) odbacili su optužbe, a njegov advokat Dragan Gojković (uzgred, brat Maje Gojković) novosadskom Dnevniku (od 31. januara) citirao je Batinu izjavu iznetu u odbrani da je „ovo što se događa klasična nameštaljka. FK Vojvodina očigledno nekome smeta, verovatno nekome u Beogradu… biću šampion s Vojvodinom, pa makar crko.“ Dok je saslušavan u novosadskom sudu, ispred zgrade je demonstriralo oko 150 navijača Vojvodine, a čulo se, između ostalog, skandiranje parola „Jajare, marš u Beograd“, „Bato, majstore, vodi nas do titule“.
U vezi s tim, u navijačkim krugovima Vojvodine u gradu se najčešće postavlja pitanje hoće li se kola najavljene bitke protiv „fudbalske mafije“ slomiti na Vojvodini (kako to obično biva u Srbiji), pošto su Zvezda i Partizan, navodno, pod suviše visokom zaštitom. Neki drugi, međutim, kažu da je Ratko Butorović zapravo prva žrtva TV serije „Pravila igre“ o fudbalskoj mafiji, u poznatoj emisji B92 „Insajder“. Treći opet smatraju da je Ratko Butorović poslednji Mohikanac nekih moćnih klanova crnogorskog podzemlja na srpskom kriminalnom tržištu, pa je žrtva proterivanja, kao odmazde za crnogorsku državnu secesiju. Novosađani, ipak, u većini smatraju da je Bata Kankan u Novom Sadu radio samo legalne poslove i da je zadužio grad lepim i korisnim investicijama.
Komentari:
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
