Holandija na prkosima

Od našeg stalnog dopisnika iz Brisela

Sve do tri po podne u ponedeljak postojala je nada da će članice Evropske unije na ministarskom sastanku održanom tog dana odmrznuti Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom uprkos pretnji Holanđana da će uložiti veto.

Dnevni red sednice je bio pretrpan debatom oko Gruzije i diskusijom o tome kako zaštititi evropsku privredu od posledica američke finansijske krize, tako da je „srpsko pitanje“ ćušnuto u pauzu za ručak, od jedan do tri. U tri je francuski ministar spoljni Bernar Kušner, nakon što su siti ministri napustili banket-salu, održao kratku konferenciju za štampu na kojoj je rekao da je debata bila „fascinantna“, te da je većina bila za odmrzavanje sporazuma, ali da dogovor o tome nije postignut, pre svega zbog protivljenja Holandije. Holandski ministar spoljnih poslova Maksim Verhagen rekao je da hapšenje Radovana Karadžića „još uvek nije dovoljno da bi se odblokirao Sporazum“ i da je tokom sastanka podsetio svoje kolege ministre na prethodni dogovor da Sporazum počne da se primenjuje „tek kada Ratko Mladić bude uhapšen“. Na direktno pitanje novinara da li to znači da će Sporazum biti odblokiran kada se Mladić nađe u Hagu, Verhagen je kratko odgovorio: „Prvo ga uhapsite, pa ću vam onda odgovoriti.“

Srpskoj stvari nije pomogao ni načelno blagonaklon stav Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala, koji nije dao zvaničnu izjavu, ali je prisustvovao fatalnom ručku. Bramerc je u Brisel došao iz Beograda, gde su ga domaći zvaničnici, čini se uspešno, uveravali da čine sve što mogu da pronađu Mladića, ali ni to nije pomoglo. Iako naši izvori kažu da je tužilac bio „iznenađujuće pozitivan“ kada je govorio o saradnji Srbije sa Tribunalom „to su bile pravne, a ne političke ocene“, rekao je Kušner, ukazujući na suštinu problema.

Samo nedelju dana ranije, Brisel je pohodila politički najjača delegacija Srbije u istoriji odnosa sa EU, na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem, a uz njega su bili premijer Mirko Cvetković i ministar spoljni Vuk Jeremić (potpredsednik Vlade Božidar Đelić morao je da ostane u Beogradu zbog sednice Narodne skupštine). Svi su se oni, nakon večere sa Havijerom Solanom, susreta sa komesarom za proširenje Olijem Renom i predsedavajućim Evropske komisije Žoseom Manuelom Barozom, vratili u Beograd puni optimizma da će Holandija promeniti ili bar ublažiti svoj stav o Mladiću kao uslovu svih uslova za bilo kakav dogovor sa Srbijom. „Nadali smo se da će Holandija ostati usamljena, te da će pod pritiskom ostalih članica biti uzdržana kad dođe do glasanja“, kaže diplomatski izvor „Vremena“. Umesto toga, Holandija je na svoju stranu privukla i Belgiju, koja je takođe glasala protiv. S obzirom na to da se odluke u EU donose konsenzusom, ova dva „ne“ su poništila dvadeset pet „da“ ostalih članica Unije, i Srbija je ostala bez obimnih ekonomskih beneficija koje bi dobila da je Sporazum odmrznut.

Kako je, nakon onolikog optimizma, usledio poraz? Jedan deo krivice svakako nosi državni vrh Srbije koji je, nakon blickrig-pohoda na Brisel, neoprezno proglasio pobedu pre nego što je bitka zapravo počela. Podsetimo da je po povratku u Beograd predsednik Tadić u nizu izjava izrazio uverenje ne samo da će Sporazum biti odmrznut, već i da će Srbija postati kandidat za članstvo već iduće godine, dakle za nekoliko meseci. Jeremić je svoj optimizam zasnovao na uverenju da je obezbeđena „jasna i nepodeljena podrška Francuske“ koja trenutno predsedava Uniji, a Đelić je rekao da „nije optimista već samo objektivan“ kada tvrdi da će Sporazum izvesno biti odmrznut. Istina, naši zvaničnici su svoje uverenje zasnovali na takođe optimističnim prognozama Rena, Baroza i Kušnera, ali su smetnuli s uma da konačna odluka ipak mora da prođe kroz pun sastav Ministarskog saveta.

Drugi problem koji su svesno ili nesvesno prenebregli jeste ono što su mnogobrojni analitičari odavno primetili, a to je da čvrstina holandskog stava počiva na tome da je Srebrenica, zbog ne baš časne uloge koju su u toj priči imali holandski vojnici, za tu zemlju unutrašnje a ne spoljnopolitičko pitanje. Ukazivanje na neke rupe u toj holandskoj principijelnosti – na primer da je vlada čiji je Verhoven član prošle godine odlikovala holandske oficire koji su pomagali Mladićevim vojnicima da odvoje muškarce od žena i dece, pa su još i snimljeni kako banče sa Mladićem u vreme pokolja – ništa ne pomaže, kao ni to što Holandija odbija da kompenzuje porodice srebreničkih žrtava. Paradoksalno, upravo je nečista savest ono što čeliči holandsku nepopustljivost.

Osim toga, u senci problema sa Mladićem ostala su još dva otvorena pitanja sa kojima se Srbija razilazi sa EU, a oba se tiču Kosova. Otvoreno srpsko protivljenje misiji Euleks u kojoj učestvuju sve zemlje članice, svakako nije povećalo šanse da se one zemlje koje formalno podržavaju odmrzavanje Sporazuma jače pritisnu Holanđane da promene stav, kao ni inicijativa Srbije da pred Međunarodnim sudom pravde pokrene proces protiv zemalja (a to je velika većina članica EU) koje su priznale Kosovo. Da je Sporazum odmrznut, EU bi verovatno mogla da računa na fleksibilnost Srbije, makar po pitanju Euleksa, a ovako se može očekivati da se ovaj problem dodatno iskomplikuje. Isto važi i za proces pred Međunarodnim sudom pravde, pod uslovom da inicijativa Srbije prođe pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija krajem meseca.

Među faktorima koji su odmogli Srbiji nalazi se i gruzijska kriza, koja je usisala ogroman deo energije koja bi inače bila posvećena stabilizaciji Balkana. Tu se otkriva još jedan paradoks: zemlje koje su uoči majskih izbora bile spremne da dodatno podrže Srbiju u strahu da radikali ne dođu na vlast sada su umirene vestima o sukobima unutar nacionalističkog bloka, pa jednostavno nemaju motiv da gase požar kad ništa ne gori. Radikali su od Miloševića do Koštunice više od decenije uspešno služili kao političko strašilo i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu, po principu „ako nas ne podržite, doći će radikali“. Sad kad iz tog strašila na sve strane ispada slama, ono više ne plaši ni vrapce.

Ipak, najveći neprijatelj Srbije u ovoj priči nije Holandija, nego sam mehanizam odlučivanja unutar EU, koji svakoj zemlji dozvoljava da blokira sve ostale kad je reč o spoljnopolitičkim sporazumima. „Ovde postoji nepisano pravilo da se zemljama koje se jako emotivno postavljaju prema nekom problemu ne protivreči, jer sve članice imaju poneki takav problem“, kaže jedan iskusni ovdašnji diplomata. Makedonija je nedavno iskusila ovaj princip na svojoj koži, kad je u Bukureštu blokirano njeno učlanjenje u NATO zbog spora oko imena sa Grčkom. „Većina članica smatra da je grčki stav iracionalan, čak i smešan, ali niko to neće otvoreno da kaže“, objašnjava naš izvor. „Isto je sa Holandijom.“

I tako se dogodilo da je Srbija, uprkos pobedi proevropske struje na izborima, te podršci ključnih institucija EU – Komisije, Saveta, Generalnog sekretarijata, plus dvadeset pet od dvadeset sedam članica – doživela ozbiljan spoljnopolitički poraz takoreći na samom startu. Lako ćemo se složiti da to nije fer, da smo zaslužili bolje i da je odbijanje da se Sporazum odmrzne, u krajnjoj liniji, loše i za EU. Sve to ne ublažuje gorčinu poraza i činjenicu da je to mali poraz za Evropu, a veliki za Srbiju.

Postoji, naravno, i mogućnost da se Sporazum odmrzne na samitu EU sredinom oktobra, ili u decembru, nakon što Bramerc podnese formalni izveštaj Savetu bezbednosti UN-a, ali ovdašnji izvori ukazuju da su šanse male. „Holanđani smatraju da su zahvaljujući čvrstom i principijelnom stavu odneli diplomatsku pobedu, i ne vide šta bi ih moglo navesti da sutra popuste“, kažu briselske diplomate. Ništa, u stvari, osim hapšenja Mladića, koje ostaje uslov svih uslova za bolju budućnost Srbije.