Da će ova godina biti sušna bilo je jasno još zimus, ali malo koga u vlasti je to tada zanimalo: političari su bili zaokupljeni izborima i maratonskim pregovorima o sastavu vlade. I ove, kao i svih godina ranije, vlast se žetvom bavi u poslednjem trenutku
Ovogodišnja žetva čestito nije ni počela, a mlinari su zbog pretpostavljenog slabog roda i pretpostavljene više cene pšenice udarili u složnu kuknjavu sa primesama pretnje, zahtevajući da država „učini nešto“, inače će brašno biti bitno skuplje, time i hleb, što će, neminovno, izazvati socijalne potrese. Ponudili su i (standarno) rešenje: da oni plate pšenicu proizvođačima kao i lane, devet dinara po kilogramu, da država doplati dva dinara premije i da tako svi budu zadovoljni: mlinari dobiju jeftinu pšenicu, pekari takođe jeftino brašno, a da hleb u prodaji košta koliko i do sada.
(Uvećana)
Budući da se u Srbiji za proizvodnju hleba potroši nešto malo manje od milion tona, cela operacija koštala bi dve milijarde dinara. S druge strane, vlada, odnosno ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, opredelio se za skuplju varijantu: u skladu sa predizbornim obećanjima, donesena je uredba po kojoj će ratari biti „čašćeni“ sa po 8000 dinara subvencije za svaki hektar požnjevene pšenice. Kako je pod pšenicom 556.840 hektara, iz budžeta bi po tome bilo isplaćeno više od skoro četiri i po milijarde dinara, približno jednoj petini budžeta namenjenog poljoprivredi. Doduše, taj iznos je teorijski, a u praksi će biti manji, mnogo manji, jer subvencije mogu dobiti isključivo registrovana poljoprivredna gazdinstva, za razliku od neregistrovanih, kao i veleposednika koji obrađuju više od 100 hektara, i poljoprivrednih kombinata, koji će za ovu pomoć biti uskraćeni.
NA ZELENO: Međutim, ova širokogrudost na proizviđačku cenu nije uticala, jer cena ratarskih proizvoda nije više rezultat obavezujućeg uputstva, već odnosa ponude i potražnje. A potražnja za pšenicom je velika, iako žetva ni približno nije bila loša kako se očekivalo. Naprotiv, bolja je nego lane. Čak je i za izvoz preteklo, što je, u stvari, presudno podiglo nervozu na domaćem tržištu. Naime, suša je ove godine globalna pojava, svetske rezerve pšenice su najmanje u poslednjih 30 godina, i po zakonu ponude i potražnje berzanske cene ove žitarice otišle su u nebesa: na budimpeštanskoj berzi dramatično se približila ceni od neverovatnih 300 dolara po toni ili 17,5 dinara po kilogramu, a na čikaškoj takođe neverovatnih 250 dolara, odnosno 14,5 dinara po kilogramu. Izvoznike su zasvrbeli prsti: izvoz pšenice ove godine je više nego dobar posao, naročito jer su je kupili „na zeleno“, za desetak dinara po kilogramu. Mogućnost brze i lake zarade uzrokovala je veću potražnju, time i skok cena. Epilog: hleb će poskupeti za više od 30 odsto.
Vlada je na to reagovala novom uredbom: tik pred odlazak na poslaničko-ministarsku „feragostu“, na tri meseca je zabranila izvoz ratarskih kultura: pšenice, kukuruza, suncokreta i soje. Svega nekoliko dana kasnije, slavodobitno je zaključeno da je uredba blagotvorno uticala na uzburkano tržište: pšenica se „smirila“ na 14,5 dinara, dok kukuruz košta koju paru manje.
UREDBOVANJE: Međutim, uredba je razljutila one koji su, takođe, hteli da se omaste, ama su zakasnili. Kažu da nije fer, da se država grubo meša u biznis, i to selektivno: čekalo se, vele, da povlašćeni završe posao, pa je tek tada rampa spuštena, pa su oni ostali kratkih rukava. Ljuti su i proizvođači suncokreta i tvrde da ova uredba ide (opet) na ruku tajkunima: pšenicu su izvezli po svetskoj ceni, a suncokret će kupiti po domaćoj, mnogo nižoj nego u susedstvu, od koga će proizvoditi skupo ulje. Džabe je, dakle, krečeno: niko nije zadovoljan sem, naravno, već pomenutih tajkuna.
Iako se pšenica kako-tako provukla, bar kad je o količinama reč, kukuruz nije: pretpostavka je da će rod biti upola manji od uobičajenog. Kako je kukuruz, pored soje, koja se nekako još drži, glavna sirovina za proizvodnju stočne hrane, poskupela je i ona. Logično, poskupljuje i meso, neminovno će poskupeti i mleko a, kako stvari stoje, žešća poskupljenja tek dolaze.
Proizvođači mleka traže da mlekare podignu otkupnu cenu, ali i tvrde da to povećanje ne znači povećanje maloprodajnih cena jer, vele, samo prošle godine mleko je u maloprodaji poskupelo šest puta, ove godine dva puta, a da je u proteklih šest godina otkupna cena mleka korigovana jednom. Prosto rečeno, traže pravednu raspodelu zarade.
Međutim, pregovori sa predstavnicima Salforda, investicinog fonda koji otkupljuje najviše mleka u Srbiji, neslavno su propali: Salford je ponudio simbolično povećanje otkupne cene. Uostalom, zašto bi i nudio više, kad kravari i onako nemaju kome mleko da prodaju. Nije, uostalom, Salford tu da vodi socijalnu politiku, već da ostvari profit.
IGRE S HLEBOM: Kada je buduća cena hleba postala udarna tema, oglasio se predsednik Srbije Boris Tadić sa predlogom vladi da „pod hitno“ napravi program zaštite najsiromašnijih, jer hleb je sirotinjska hrana. Istim povodom Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, konstatovao je da će najavljena poskupljenja neminovno povećati broj siromašnih u Srbiji, da će se sigurno izaći u susret inicijativi predsednika i da će vlada brzo izaći sa predlogom mera, da se mora razviti sistem solidarnosti, ali da sve zavisi od ekonomskih resursa kojim vlada raspolaže. Pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu Dragica Vlaović-Vasiljević kaže da je inicijativa predsednika Srbije došla u pravom momentu jer je u toku planiranje budžeta za 2008, u kojem bi svoje mesto mogao da nađe i program zaštite najsiromašnijih. U junu, veli, više od 716.000 građana Srbije primilo je neku vrstu socijalne pomoći.
Nagađa se da je predsednik mislio na oživljavanje uredbe o obaveznoj proizvodnji tzv. narodnog hleba, odnosno subvencionisanje te proizvodnje. Odmah su se javili protivnici: kao, na taj način se pomaže bogatima kao i siromašnima. Nije nego: bogati se sve razbiše jedući polubeli hleb. Pravo rešenje je da se naprave spiskovi najugroženijih, odrediti kolika je pomoć kome potrebna, pa ih direktno dotirati. Pitanje je samo koliko bi ta operacija koštala i da li bi ćar pojeo vajdu.
Zanimljivo, niko da se seti korekcije poreza na dodatu vrednost. „Taman posla“, reći će neko iz finansijskog dela Vlade. „To bi ugrozilo izvršenje budžeta“. Naravno da bi ugrozilo budžet, kad je napravljen tako kako je napravljen. Srbija je (za malo) jedina zemlja u Evropi u kojoj je PDV na hranu isti kao na lak za nokte ili automobile.
Iako je cena pšenice stabilizovana na, reklo bi se, realnom nivou, onoj o kojoj su ratari još proletos samo maštali, pekari od svojih cena hleba i dalje ne odustaju: 35 dinara za veknu od pola kilograma i ni makac. Međutim, kako su došli do te cene, nije baš razumljivo. Jer, do sada su insistirali na čuvenom paritetu 1:2:4, odnosno da kilogram hleba mora koštati kao dva kilograma brašna ili četiri kilograma pšenice. Pa sad, ako pšenica košta 14,5 dinara, kilogram hleba po tome mora koštati 58 dinara. Prvo nagradno pitanje glasi: koliko treba da košta vekna od pola kilograma? Trideset pet?
Prema Predragu Matijeviću, vlasniku poznate klanice, kilogram svinjskog buta u maloprodaji vredi koliko i četiri kilograma svinje, ucelo i uživo. Dakle, ako tovljenici koštaju 120 dinara, kilogram buta mora biti 480 dinara. Računica čista ko suza. Međutim, drugo nagradno pitanje glasi: koliko je onda trebalo da košta but u januaru, kada su svinje otkupljivane po 50 dinara. Beše li toliko?
Kako su predmeti sklanjani od kontrole, istrage usmeravane prema građanima koji su tražili zaštitu, a tužioci ostajali bez odgovora policije? Branko Stamenković govori o nalazima komisije Vrhovnog javnog tužilaštva, odgovornosti svojih kolega i tome šta je potrebno da institucije ponovo rade po zakonu
Ko sada odlučuje o Vladi i programu, plenumi ili poslanici? O tome u Studentskom pokretu i među ljudima sa liste postoje različita viđenja, ali se traži srednje rešenje, saznaje “Vreme”. Kako god bilo, program na preko hiljadu stranica već postoji
Odlazeća vlast se prema državi ponaša kao prema stanu iz kog se iseljava posle izgubljenog spora. I sve vreme glasno viče da joj komšije ruše zgradu
“Osnovni prioritet nove vlade treba da bude očuvanje zaposlenosti i rast standarda stanovništva. I to uopšte neće biti lako ostvarivo jer ćemo imati pad zaposlenosti u klijentelističkim firmama koje su sarađivale sa bivšim režimom. Neke će se zatvoriti, ali je tu važno što će mnogi ljudi ostati bez posla. U slučaju velikih privatnih preduzeća koja imaju teškoća, vlada treba da se anagažuje da te firme preuzmu bolji vlasnici kako bi se sačuvale hiljade radnih mesta. Taj slučaj ćemo imati već sa firmama Davora Macure, među kojima je i ‘Idea’”
Koliko novca iz Plana rasta je za nas nepovratno izgubljeno, koliko je zaleđeno i koliko nas još čeka? Šta Srbija treba da uradi da bi ta evropska sredstva dobila i šta od toga imaju građani? Smeši li se novo poglavlje u odnosima Brisel–Beograd
U trenutku kada su institucije Republike razorene, kada je Vučićeva hobotnica još uvek živa, kada su ljudi zgađeni nepravdom i smradom koji je esenesovski režim ostavio za sobom, mi imamo, što reče Makijaveli, samo građansku vrlinu kao pogonsko gorivo kojim se možemo vratiti na početak
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
Intervju: Branko Stamenković, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva
Crna slika i slom pravne države Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
