Da će ova godina biti sušna bilo je jasno još zimus, ali malo koga u vlasti je to tada zanimalo: političari su bili zaokupljeni izborima i maratonskim pregovorima o sastavu vlade. I ove, kao i svih godina ranije, vlast se žetvom bavi u poslednjem trenutku
Ovogodišnja žetva čestito nije ni počela, a mlinari su zbog pretpostavljenog slabog roda i pretpostavljene više cene pšenice udarili u složnu kuknjavu sa primesama pretnje, zahtevajući da država „učini nešto“, inače će brašno biti bitno skuplje, time i hleb, što će, neminovno, izazvati socijalne potrese. Ponudili su i (standarno) rešenje: da oni plate pšenicu proizvođačima kao i lane, devet dinara po kilogramu, da država doplati dva dinara premije i da tako svi budu zadovoljni: mlinari dobiju jeftinu pšenicu, pekari takođe jeftino brašno, a da hleb u prodaji košta koliko i do sada.
(Uvećana)
Budući da se u Srbiji za proizvodnju hleba potroši nešto malo manje od milion tona, cela operacija koštala bi dve milijarde dinara. S druge strane, vlada, odnosno ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, opredelio se za skuplju varijantu: u skladu sa predizbornim obećanjima, donesena je uredba po kojoj će ratari biti „čašćeni“ sa po 8000 dinara subvencije za svaki hektar požnjevene pšenice. Kako je pod pšenicom 556.840 hektara, iz budžeta bi po tome bilo isplaćeno više od skoro četiri i po milijarde dinara, približno jednoj petini budžeta namenjenog poljoprivredi. Doduše, taj iznos je teorijski, a u praksi će biti manji, mnogo manji, jer subvencije mogu dobiti isključivo registrovana poljoprivredna gazdinstva, za razliku od neregistrovanih, kao i veleposednika koji obrađuju više od 100 hektara, i poljoprivrednih kombinata, koji će za ovu pomoć biti uskraćeni.
NA ZELENO: Međutim, ova širokogrudost na proizviđačku cenu nije uticala, jer cena ratarskih proizvoda nije više rezultat obavezujućeg uputstva, već odnosa ponude i potražnje. A potražnja za pšenicom je velika, iako žetva ni približno nije bila loša kako se očekivalo. Naprotiv, bolja je nego lane. Čak je i za izvoz preteklo, što je, u stvari, presudno podiglo nervozu na domaćem tržištu. Naime, suša je ove godine globalna pojava, svetske rezerve pšenice su najmanje u poslednjih 30 godina, i po zakonu ponude i potražnje berzanske cene ove žitarice otišle su u nebesa: na budimpeštanskoj berzi dramatično se približila ceni od neverovatnih 300 dolara po toni ili 17,5 dinara po kilogramu, a na čikaškoj takođe neverovatnih 250 dolara, odnosno 14,5 dinara po kilogramu. Izvoznike su zasvrbeli prsti: izvoz pšenice ove godine je više nego dobar posao, naročito jer su je kupili „na zeleno“, za desetak dinara po kilogramu. Mogućnost brze i lake zarade uzrokovala je veću potražnju, time i skok cena. Epilog: hleb će poskupeti za više od 30 odsto.
Vlada je na to reagovala novom uredbom: tik pred odlazak na poslaničko-ministarsku „feragostu“, na tri meseca je zabranila izvoz ratarskih kultura: pšenice, kukuruza, suncokreta i soje. Svega nekoliko dana kasnije, slavodobitno je zaključeno da je uredba blagotvorno uticala na uzburkano tržište: pšenica se „smirila“ na 14,5 dinara, dok kukuruz košta koju paru manje.
UREDBOVANJE: Međutim, uredba je razljutila one koji su, takođe, hteli da se omaste, ama su zakasnili. Kažu da nije fer, da se država grubo meša u biznis, i to selektivno: čekalo se, vele, da povlašćeni završe posao, pa je tek tada rampa spuštena, pa su oni ostali kratkih rukava. Ljuti su i proizvođači suncokreta i tvrde da ova uredba ide (opet) na ruku tajkunima: pšenicu su izvezli po svetskoj ceni, a suncokret će kupiti po domaćoj, mnogo nižoj nego u susedstvu, od koga će proizvoditi skupo ulje. Džabe je, dakle, krečeno: niko nije zadovoljan sem, naravno, već pomenutih tajkuna.
Iako se pšenica kako-tako provukla, bar kad je o količinama reč, kukuruz nije: pretpostavka je da će rod biti upola manji od uobičajenog. Kako je kukuruz, pored soje, koja se nekako još drži, glavna sirovina za proizvodnju stočne hrane, poskupela je i ona. Logično, poskupljuje i meso, neminovno će poskupeti i mleko a, kako stvari stoje, žešća poskupljenja tek dolaze.
Proizvođači mleka traže da mlekare podignu otkupnu cenu, ali i tvrde da to povećanje ne znači povećanje maloprodajnih cena jer, vele, samo prošle godine mleko je u maloprodaji poskupelo šest puta, ove godine dva puta, a da je u proteklih šest godina otkupna cena mleka korigovana jednom. Prosto rečeno, traže pravednu raspodelu zarade.
Međutim, pregovori sa predstavnicima Salforda, investicinog fonda koji otkupljuje najviše mleka u Srbiji, neslavno su propali: Salford je ponudio simbolično povećanje otkupne cene. Uostalom, zašto bi i nudio više, kad kravari i onako nemaju kome mleko da prodaju. Nije, uostalom, Salford tu da vodi socijalnu politiku, već da ostvari profit.
IGRE S HLEBOM: Kada je buduća cena hleba postala udarna tema, oglasio se predsednik Srbije Boris Tadić sa predlogom vladi da „pod hitno“ napravi program zaštite najsiromašnijih, jer hleb je sirotinjska hrana. Istim povodom Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, konstatovao je da će najavljena poskupljenja neminovno povećati broj siromašnih u Srbiji, da će se sigurno izaći u susret inicijativi predsednika i da će vlada brzo izaći sa predlogom mera, da se mora razviti sistem solidarnosti, ali da sve zavisi od ekonomskih resursa kojim vlada raspolaže. Pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu Dragica Vlaović-Vasiljević kaže da je inicijativa predsednika Srbije došla u pravom momentu jer je u toku planiranje budžeta za 2008, u kojem bi svoje mesto mogao da nađe i program zaštite najsiromašnijih. U junu, veli, više od 716.000 građana Srbije primilo je neku vrstu socijalne pomoći.
Nagađa se da je predsednik mislio na oživljavanje uredbe o obaveznoj proizvodnji tzv. narodnog hleba, odnosno subvencionisanje te proizvodnje. Odmah su se javili protivnici: kao, na taj način se pomaže bogatima kao i siromašnima. Nije nego: bogati se sve razbiše jedući polubeli hleb. Pravo rešenje je da se naprave spiskovi najugroženijih, odrediti kolika je pomoć kome potrebna, pa ih direktno dotirati. Pitanje je samo koliko bi ta operacija koštala i da li bi ćar pojeo vajdu.
Zanimljivo, niko da se seti korekcije poreza na dodatu vrednost. „Taman posla“, reći će neko iz finansijskog dela Vlade. „To bi ugrozilo izvršenje budžeta“. Naravno da bi ugrozilo budžet, kad je napravljen tako kako je napravljen. Srbija je (za malo) jedina zemlja u Evropi u kojoj je PDV na hranu isti kao na lak za nokte ili automobile.
Iako je cena pšenice stabilizovana na, reklo bi se, realnom nivou, onoj o kojoj su ratari još proletos samo maštali, pekari od svojih cena hleba i dalje ne odustaju: 35 dinara za veknu od pola kilograma i ni makac. Međutim, kako su došli do te cene, nije baš razumljivo. Jer, do sada su insistirali na čuvenom paritetu 1:2:4, odnosno da kilogram hleba mora koštati kao dva kilograma brašna ili četiri kilograma pšenice. Pa sad, ako pšenica košta 14,5 dinara, kilogram hleba po tome mora koštati 58 dinara. Prvo nagradno pitanje glasi: koliko treba da košta vekna od pola kilograma? Trideset pet?
Prema Predragu Matijeviću, vlasniku poznate klanice, kilogram svinjskog buta u maloprodaji vredi koliko i četiri kilograma svinje, ucelo i uživo. Dakle, ako tovljenici koštaju 120 dinara, kilogram buta mora biti 480 dinara. Računica čista ko suza. Međutim, drugo nagradno pitanje glasi: koliko je onda trebalo da košta but u januaru, kada su svinje otkupljivane po 50 dinara. Beše li toliko?
Skandal koji su naprednjaci napravili u Tivtu za vreme samita EU i Zapadnog Balkana tražio je logistiku i veliki novac. A puno je koštao Srbiju. To je naslovna tema novog broja „Vremena“
Predsednik Srbije očigledno veoma teško podnosi napredak Crne Gore na putu ka punopravnom članstvu u EU, čak i više nego nazadovanje Srbije u EU integracijama. Zato se svim silama trudi da, pre svega pred domaćom javnošću, prikrije tu poraznu činjenicu. Ne bira sredstva, pri tome rizikujući i ozbiljnu blamažu pred evropskom javnošću potezima poput čarter leta u Tivat, koji očigledno nije bio ni spontan ni neočekivan
Kako je Vučić u Zeti i Pljevljima preko “Milana-Pipuna-Dinje” započeo borbu za otpriznavanje Kosova i legata “Mila-Britve”
Sastanak u Tivtu bio je osmi ovakav Samit EU i Zapadnog Balkana otkako je doneta odluka da se održava jednom godišnje. Ako se uporedi šta se dosad čulo i kakve su poruke upućene Srbiji samo u poslednjih osam godina, videće se da je danas u Srbiji najteže biti proevropski nastrojen građanin ili političar. Prosto je postalo preteško objasniti čime su tačno evropski zvaničnici bili zadovoljni početkom juna 2026.
Srbija, korak po korak, postaje ne samo nestabilna iznutra već i faktor nervoze u regionu. Pričam o ekscesima i trzavicama sa vlastima Crne Gore, pa Hrvatske, Bosne i Hercegovine. I, naravno, zapaljivoj atmosferi u odnosima sa Prištinom – čemu, doduše, Priština mnogo više kumuje. Ni jedan od naših suseda nema toliko komplikovane i napete odnose sa okruženjem kao današnja vlast u Srbiji. A to uopšte ne odražava ono kako mi – narod i građani ove zemlje, želimo da živimo i kako doživljavamo druge zemlje i narode oko nas
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Tivatska avantura Aleksandra Vučića, uzroci i posledice
Kako su Hari i Coje osvajali Crnu Goru Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
