Da će ova godina biti sušna bilo je jasno još zimus, ali malo koga u vlasti je to tada zanimalo: političari su bili zaokupljeni izborima i maratonskim pregovorima o sastavu vlade. I ove, kao i svih godina ranije, vlast se žetvom bavi u poslednjem trenutku
Ovogodišnja žetva čestito nije ni počela, a mlinari su zbog pretpostavljenog slabog roda i pretpostavljene više cene pšenice udarili u složnu kuknjavu sa primesama pretnje, zahtevajući da država „učini nešto“, inače će brašno biti bitno skuplje, time i hleb, što će, neminovno, izazvati socijalne potrese. Ponudili su i (standarno) rešenje: da oni plate pšenicu proizvođačima kao i lane, devet dinara po kilogramu, da država doplati dva dinara premije i da tako svi budu zadovoljni: mlinari dobiju jeftinu pšenicu, pekari takođe jeftino brašno, a da hleb u prodaji košta koliko i do sada.
(Uvećana)
Budući da se u Srbiji za proizvodnju hleba potroši nešto malo manje od milion tona, cela operacija koštala bi dve milijarde dinara. S druge strane, vlada, odnosno ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, opredelio se za skuplju varijantu: u skladu sa predizbornim obećanjima, donesena je uredba po kojoj će ratari biti „čašćeni“ sa po 8000 dinara subvencije za svaki hektar požnjevene pšenice. Kako je pod pšenicom 556.840 hektara, iz budžeta bi po tome bilo isplaćeno više od skoro četiri i po milijarde dinara, približno jednoj petini budžeta namenjenog poljoprivredi. Doduše, taj iznos je teorijski, a u praksi će biti manji, mnogo manji, jer subvencije mogu dobiti isključivo registrovana poljoprivredna gazdinstva, za razliku od neregistrovanih, kao i veleposednika koji obrađuju više od 100 hektara, i poljoprivrednih kombinata, koji će za ovu pomoć biti uskraćeni.
NA ZELENO: Međutim, ova širokogrudost na proizviđačku cenu nije uticala, jer cena ratarskih proizvoda nije više rezultat obavezujućeg uputstva, već odnosa ponude i potražnje. A potražnja za pšenicom je velika, iako žetva ni približno nije bila loša kako se očekivalo. Naprotiv, bolja je nego lane. Čak je i za izvoz preteklo, što je, u stvari, presudno podiglo nervozu na domaćem tržištu. Naime, suša je ove godine globalna pojava, svetske rezerve pšenice su najmanje u poslednjih 30 godina, i po zakonu ponude i potražnje berzanske cene ove žitarice otišle su u nebesa: na budimpeštanskoj berzi dramatično se približila ceni od neverovatnih 300 dolara po toni ili 17,5 dinara po kilogramu, a na čikaškoj takođe neverovatnih 250 dolara, odnosno 14,5 dinara po kilogramu. Izvoznike su zasvrbeli prsti: izvoz pšenice ove godine je više nego dobar posao, naročito jer su je kupili „na zeleno“, za desetak dinara po kilogramu. Mogućnost brze i lake zarade uzrokovala je veću potražnju, time i skok cena. Epilog: hleb će poskupeti za više od 30 odsto.
Vlada je na to reagovala novom uredbom: tik pred odlazak na poslaničko-ministarsku „feragostu“, na tri meseca je zabranila izvoz ratarskih kultura: pšenice, kukuruza, suncokreta i soje. Svega nekoliko dana kasnije, slavodobitno je zaključeno da je uredba blagotvorno uticala na uzburkano tržište: pšenica se „smirila“ na 14,5 dinara, dok kukuruz košta koju paru manje.
UREDBOVANJE: Međutim, uredba je razljutila one koji su, takođe, hteli da se omaste, ama su zakasnili. Kažu da nije fer, da se država grubo meša u biznis, i to selektivno: čekalo se, vele, da povlašćeni završe posao, pa je tek tada rampa spuštena, pa su oni ostali kratkih rukava. Ljuti su i proizvođači suncokreta i tvrde da ova uredba ide (opet) na ruku tajkunima: pšenicu su izvezli po svetskoj ceni, a suncokret će kupiti po domaćoj, mnogo nižoj nego u susedstvu, od koga će proizvoditi skupo ulje. Džabe je, dakle, krečeno: niko nije zadovoljan sem, naravno, već pomenutih tajkuna.
Iako se pšenica kako-tako provukla, bar kad je o količinama reč, kukuruz nije: pretpostavka je da će rod biti upola manji od uobičajenog. Kako je kukuruz, pored soje, koja se nekako još drži, glavna sirovina za proizvodnju stočne hrane, poskupela je i ona. Logično, poskupljuje i meso, neminovno će poskupeti i mleko a, kako stvari stoje, žešća poskupljenja tek dolaze.
Proizvođači mleka traže da mlekare podignu otkupnu cenu, ali i tvrde da to povećanje ne znači povećanje maloprodajnih cena jer, vele, samo prošle godine mleko je u maloprodaji poskupelo šest puta, ove godine dva puta, a da je u proteklih šest godina otkupna cena mleka korigovana jednom. Prosto rečeno, traže pravednu raspodelu zarade.
Međutim, pregovori sa predstavnicima Salforda, investicinog fonda koji otkupljuje najviše mleka u Srbiji, neslavno su propali: Salford je ponudio simbolično povećanje otkupne cene. Uostalom, zašto bi i nudio više, kad kravari i onako nemaju kome mleko da prodaju. Nije, uostalom, Salford tu da vodi socijalnu politiku, već da ostvari profit.
IGRE S HLEBOM: Kada je buduća cena hleba postala udarna tema, oglasio se predsednik Srbije Boris Tadić sa predlogom vladi da „pod hitno“ napravi program zaštite najsiromašnijih, jer hleb je sirotinjska hrana. Istim povodom Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, konstatovao je da će najavljena poskupljenja neminovno povećati broj siromašnih u Srbiji, da će se sigurno izaći u susret inicijativi predsednika i da će vlada brzo izaći sa predlogom mera, da se mora razviti sistem solidarnosti, ali da sve zavisi od ekonomskih resursa kojim vlada raspolaže. Pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu Dragica Vlaović-Vasiljević kaže da je inicijativa predsednika Srbije došla u pravom momentu jer je u toku planiranje budžeta za 2008, u kojem bi svoje mesto mogao da nađe i program zaštite najsiromašnijih. U junu, veli, više od 716.000 građana Srbije primilo je neku vrstu socijalne pomoći.
Nagađa se da je predsednik mislio na oživljavanje uredbe o obaveznoj proizvodnji tzv. narodnog hleba, odnosno subvencionisanje te proizvodnje. Odmah su se javili protivnici: kao, na taj način se pomaže bogatima kao i siromašnima. Nije nego: bogati se sve razbiše jedući polubeli hleb. Pravo rešenje je da se naprave spiskovi najugroženijih, odrediti kolika je pomoć kome potrebna, pa ih direktno dotirati. Pitanje je samo koliko bi ta operacija koštala i da li bi ćar pojeo vajdu.
Zanimljivo, niko da se seti korekcije poreza na dodatu vrednost. „Taman posla“, reći će neko iz finansijskog dela Vlade. „To bi ugrozilo izvršenje budžeta“. Naravno da bi ugrozilo budžet, kad je napravljen tako kako je napravljen. Srbija je (za malo) jedina zemlja u Evropi u kojoj je PDV na hranu isti kao na lak za nokte ili automobile.
Iako je cena pšenice stabilizovana na, reklo bi se, realnom nivou, onoj o kojoj su ratari još proletos samo maštali, pekari od svojih cena hleba i dalje ne odustaju: 35 dinara za veknu od pola kilograma i ni makac. Međutim, kako su došli do te cene, nije baš razumljivo. Jer, do sada su insistirali na čuvenom paritetu 1:2:4, odnosno da kilogram hleba mora koštati kao dva kilograma brašna ili četiri kilograma pšenice. Pa sad, ako pšenica košta 14,5 dinara, kilogram hleba po tome mora koštati 58 dinara. Prvo nagradno pitanje glasi: koliko treba da košta vekna od pola kilograma? Trideset pet?
Prema Predragu Matijeviću, vlasniku poznate klanice, kilogram svinjskog buta u maloprodaji vredi koliko i četiri kilograma svinje, ucelo i uživo. Dakle, ako tovljenici koštaju 120 dinara, kilogram buta mora biti 480 dinara. Računica čista ko suza. Međutim, drugo nagradno pitanje glasi: koliko je onda trebalo da košta but u januaru, kada su svinje otkupljivane po 50 dinara. Beše li toliko?
Izvršna vlast najavljuje da će neugodno Tužilaštvo za organizovani kriminal pretvoriti u odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu – koje vodi lojalni Nenad Stefanović. O tome za novi broj „Vremena“ govori predsednik Visokog saveta tužilaštva Branko Stamenković
Potpuno mi je nejasno šta zaista znače floskule koje pojedinci koriste o otuđenju, odvajanju i ugrožavanju države od javnih tužilaca. Simptomatično mi je da su se one pojavile kada su nadležna javna tužilaštva, postupajući po zakonima, otpočela postupanje po službenoj dužnosti u vezi sa krivičnim postupcima u koje su uključeni i visoki predstavnici izvršne vlasti. Podsetiću da je vlada više puta proklamovala borbu protiv korupcije kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada
Šta se režim nada da će dobiti čekanjem? Jesu li te nade opravdane? Šta pobunjeno društvo – studenti, građani, opozicione partije – može da učini da natera Vučića da što pre raspiše vanredne parlamentarne izbore? Koje su lekcije iz Mionice, Negotina i Sečnja? Da li išta više znamo
Ko god je na rukovodećim pozicijama u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) do skoro bio ili se sprema da ih preuzme – dobro je za vlast, loše je za narod. Time su otklonjene sve dileme oko toga šta znači to što je umesto “druga Marka” šef operative u BIA postao “drug Nidža”
Krajem 2025. godine, zahvaljujući potpunoj nezainteresovanosti vlasti da rešava probleme, Srbija se našla u trostrukom energetskom problemu – nije poznato kako će se rešiti saga sa Naftnom industrijom Srbije, nije poznato odakle će Srbija ubuduće kupovati gas, a ni Elektroprivredi Srbije ne piše se dobro
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Intervju: Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva
Zbog pretnji tužiocima ide se u zatvor Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
