Da će ova godina biti sušna bilo je jasno još zimus, ali malo koga u vlasti je to tada zanimalo: političari su bili zaokupljeni izborima i maratonskim pregovorima o sastavu vlade. I ove, kao i svih godina ranije, vlast se žetvom bavi u poslednjem trenutku
Ovogodišnja žetva čestito nije ni počela, a mlinari su zbog pretpostavljenog slabog roda i pretpostavljene više cene pšenice udarili u složnu kuknjavu sa primesama pretnje, zahtevajući da država „učini nešto“, inače će brašno biti bitno skuplje, time i hleb, što će, neminovno, izazvati socijalne potrese. Ponudili su i (standarno) rešenje: da oni plate pšenicu proizvođačima kao i lane, devet dinara po kilogramu, da država doplati dva dinara premije i da tako svi budu zadovoljni: mlinari dobiju jeftinu pšenicu, pekari takođe jeftino brašno, a da hleb u prodaji košta koliko i do sada.
(Uvećana)
Budući da se u Srbiji za proizvodnju hleba potroši nešto malo manje od milion tona, cela operacija koštala bi dve milijarde dinara. S druge strane, vlada, odnosno ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, opredelio se za skuplju varijantu: u skladu sa predizbornim obećanjima, donesena je uredba po kojoj će ratari biti „čašćeni“ sa po 8000 dinara subvencije za svaki hektar požnjevene pšenice. Kako je pod pšenicom 556.840 hektara, iz budžeta bi po tome bilo isplaćeno više od skoro četiri i po milijarde dinara, približno jednoj petini budžeta namenjenog poljoprivredi. Doduše, taj iznos je teorijski, a u praksi će biti manji, mnogo manji, jer subvencije mogu dobiti isključivo registrovana poljoprivredna gazdinstva, za razliku od neregistrovanih, kao i veleposednika koji obrađuju više od 100 hektara, i poljoprivrednih kombinata, koji će za ovu pomoć biti uskraćeni.
NA ZELENO: Međutim, ova širokogrudost na proizviđačku cenu nije uticala, jer cena ratarskih proizvoda nije više rezultat obavezujućeg uputstva, već odnosa ponude i potražnje. A potražnja za pšenicom je velika, iako žetva ni približno nije bila loša kako se očekivalo. Naprotiv, bolja je nego lane. Čak je i za izvoz preteklo, što je, u stvari, presudno podiglo nervozu na domaćem tržištu. Naime, suša je ove godine globalna pojava, svetske rezerve pšenice su najmanje u poslednjih 30 godina, i po zakonu ponude i potražnje berzanske cene ove žitarice otišle su u nebesa: na budimpeštanskoj berzi dramatično se približila ceni od neverovatnih 300 dolara po toni ili 17,5 dinara po kilogramu, a na čikaškoj takođe neverovatnih 250 dolara, odnosno 14,5 dinara po kilogramu. Izvoznike su zasvrbeli prsti: izvoz pšenice ove godine je više nego dobar posao, naročito jer su je kupili „na zeleno“, za desetak dinara po kilogramu. Mogućnost brze i lake zarade uzrokovala je veću potražnju, time i skok cena. Epilog: hleb će poskupeti za više od 30 odsto.
Vlada je na to reagovala novom uredbom: tik pred odlazak na poslaničko-ministarsku „feragostu“, na tri meseca je zabranila izvoz ratarskih kultura: pšenice, kukuruza, suncokreta i soje. Svega nekoliko dana kasnije, slavodobitno je zaključeno da je uredba blagotvorno uticala na uzburkano tržište: pšenica se „smirila“ na 14,5 dinara, dok kukuruz košta koju paru manje.
UREDBOVANJE: Međutim, uredba je razljutila one koji su, takođe, hteli da se omaste, ama su zakasnili. Kažu da nije fer, da se država grubo meša u biznis, i to selektivno: čekalo se, vele, da povlašćeni završe posao, pa je tek tada rampa spuštena, pa su oni ostali kratkih rukava. Ljuti su i proizvođači suncokreta i tvrde da ova uredba ide (opet) na ruku tajkunima: pšenicu su izvezli po svetskoj ceni, a suncokret će kupiti po domaćoj, mnogo nižoj nego u susedstvu, od koga će proizvoditi skupo ulje. Džabe je, dakle, krečeno: niko nije zadovoljan sem, naravno, već pomenutih tajkuna.
Iako se pšenica kako-tako provukla, bar kad je o količinama reč, kukuruz nije: pretpostavka je da će rod biti upola manji od uobičajenog. Kako je kukuruz, pored soje, koja se nekako još drži, glavna sirovina za proizvodnju stočne hrane, poskupela je i ona. Logično, poskupljuje i meso, neminovno će poskupeti i mleko a, kako stvari stoje, žešća poskupljenja tek dolaze.
Proizvođači mleka traže da mlekare podignu otkupnu cenu, ali i tvrde da to povećanje ne znači povećanje maloprodajnih cena jer, vele, samo prošle godine mleko je u maloprodaji poskupelo šest puta, ove godine dva puta, a da je u proteklih šest godina otkupna cena mleka korigovana jednom. Prosto rečeno, traže pravednu raspodelu zarade.
Međutim, pregovori sa predstavnicima Salforda, investicinog fonda koji otkupljuje najviše mleka u Srbiji, neslavno su propali: Salford je ponudio simbolično povećanje otkupne cene. Uostalom, zašto bi i nudio više, kad kravari i onako nemaju kome mleko da prodaju. Nije, uostalom, Salford tu da vodi socijalnu politiku, već da ostvari profit.
IGRE S HLEBOM: Kada je buduća cena hleba postala udarna tema, oglasio se predsednik Srbije Boris Tadić sa predlogom vladi da „pod hitno“ napravi program zaštite najsiromašnijih, jer hleb je sirotinjska hrana. Istim povodom Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, konstatovao je da će najavljena poskupljenja neminovno povećati broj siromašnih u Srbiji, da će se sigurno izaći u susret inicijativi predsednika i da će vlada brzo izaći sa predlogom mera, da se mora razviti sistem solidarnosti, ali da sve zavisi od ekonomskih resursa kojim vlada raspolaže. Pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu Dragica Vlaović-Vasiljević kaže da je inicijativa predsednika Srbije došla u pravom momentu jer je u toku planiranje budžeta za 2008, u kojem bi svoje mesto mogao da nađe i program zaštite najsiromašnijih. U junu, veli, više od 716.000 građana Srbije primilo je neku vrstu socijalne pomoći.
Nagađa se da je predsednik mislio na oživljavanje uredbe o obaveznoj proizvodnji tzv. narodnog hleba, odnosno subvencionisanje te proizvodnje. Odmah su se javili protivnici: kao, na taj način se pomaže bogatima kao i siromašnima. Nije nego: bogati se sve razbiše jedući polubeli hleb. Pravo rešenje je da se naprave spiskovi najugroženijih, odrediti kolika je pomoć kome potrebna, pa ih direktno dotirati. Pitanje je samo koliko bi ta operacija koštala i da li bi ćar pojeo vajdu.
Zanimljivo, niko da se seti korekcije poreza na dodatu vrednost. „Taman posla“, reći će neko iz finansijskog dela Vlade. „To bi ugrozilo izvršenje budžeta“. Naravno da bi ugrozilo budžet, kad je napravljen tako kako je napravljen. Srbija je (za malo) jedina zemlja u Evropi u kojoj je PDV na hranu isti kao na lak za nokte ili automobile.
Iako je cena pšenice stabilizovana na, reklo bi se, realnom nivou, onoj o kojoj su ratari još proletos samo maštali, pekari od svojih cena hleba i dalje ne odustaju: 35 dinara za veknu od pola kilograma i ni makac. Međutim, kako su došli do te cene, nije baš razumljivo. Jer, do sada su insistirali na čuvenom paritetu 1:2:4, odnosno da kilogram hleba mora koštati kao dva kilograma brašna ili četiri kilograma pšenice. Pa sad, ako pšenica košta 14,5 dinara, kilogram hleba po tome mora koštati 58 dinara. Prvo nagradno pitanje glasi: koliko treba da košta vekna od pola kilograma? Trideset pet?
Prema Predragu Matijeviću, vlasniku poznate klanice, kilogram svinjskog buta u maloprodaji vredi koliko i četiri kilograma svinje, ucelo i uživo. Dakle, ako tovljenici koštaju 120 dinara, kilogram buta mora biti 480 dinara. Računica čista ko suza. Međutim, drugo nagradno pitanje glasi: koliko je onda trebalo da košta but u januaru, kada su svinje otkupljivane po 50 dinara. Beše li toliko?
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
