Hladni tuš iz Haga

U nekadašnjem trening centru rasformiranih „crvenih beretki“ u Kuli, pripadnici žandarmerije demonstrirali su prošlog ponedeljka pred policijskim i vojnim vrhom zemlje i vojnim atašeima stranih država znanje iz predmeta – pronađi teroristu i uništi ga. Žandari su zapravo pokazivali strancima kakva je „roba“ koju nudimo skautima i selektorima međunarodnih timova za Avganistan i ostale „mirovne misije“ pod okriljem SAD, a domaći treneri su zadovoljno primetili kako našim utreniranim momcima sutra u belom svetu ne može biti teže nego što im je bilo ovde na Kosovu ili na jugu Srbije. Navikli su na sve.

Na svečanoj tribini u centru u Kuli stajao je i general-potpukovnik Sreten Lukić, drugi čovek srpske policije i načelnik Resora javne bezbednosti, naizgled ne sluteći da će samo nekoliko sati kasnije njegovo ime ući u izveštaje svih svetskih agencija. Istog popodneva, naime, daleko od Kule, u Hagu, južnokorejski sudija Kvon otpečatio je najsvežiju optužnicu haškog tužilaštva (napisanu 22. septembra) i iz nje su ispala imena upravo Sretena Lukića, zatim njegovog prethodnika na mestu načelnika RJB-a, policijskog generala Vlastimira Rođe Đorđevića, kao i bivšeg načelnika Generalštaba VJ generala Nebojše Pavkovića i nekadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa VJ generala Vladimira Lazarevića.

DVOSTRUKO PRETERIVANjE: Od četvorice vojnih i policijskih generala koje haška optužnica tereti za zločine počinjene na Kosovu i kršenje običaja rata (posle prvog čitanja utisak je da je ova optužnica rađena pod indigom jer je veoma slična onoj davno objavljenoj na kojoj su imena Slobodana Miloševića, Dragoljuba Ojdanića, Vlajka Stojiljkovića, Milana Milutinovića i Nikole Šainovića) – Pavković i Lazarević su vojni penzioneri, Đorđević je misteriozno nestao ubrzo posle 5. oktobra 2000. i priča se da bi mogao da bude jedan od ključnih svedoka u procesu protiv Miloševića, dok je Lukić i dalje aktivan u policiji. Sva četvorica, svako na svoj način, komandovali su na Kosovu državnim projektom koji se u jesen 1998. i tokom 1999. takođe nezvanično zvao – pronađi teroristu i uništi ga. Haška optužnica danas kaže da su jedinice pod njihovom komandom u tom poslu preterivale i da je zbog toga stradalo mnogo nevinog stanovništva. Neki od boraca iz tih jedinica, profesionalni policajci, žandari ili vojnici, mogli bi uskoro da krenu put mirovnih misija u Kandahar ili negde drugde, dok su nekadašnji komandanti, po principu komandne odgovornosti, postali novi kandidati za put u Hag. Što bi svojevremeno, u svojoj predsedničkoj kampanji rekao jedan od haških optuženika Milan Milutinović – I Srbija i svet. Danas bi, izgleda, pre pristajlo – I Kandahar i Hag.

Srpski problem s Hagom, bar kada je o Kosovu reč, zasniva se inače na dvostrukom preterivanju. Dosadašnje suđenje Slobodanu Miloševiću nesumnjivo je pokazalo da su vojska i policija u pojedinim operacijama zaista prekomerno upotrebljavale silu, da su pri tom stradali mnogi civili i da niko do sada nije pošteno odgovorio na pitanje – otkuda u Batajnici, nadomak Beograda, i na još nekim lokacijama po Srbiji, toliko leševa Albanaca sa Kosova. (Čovek koji bi verovatno bio najupućeniji da o tome nešto kaže, policijski general Vlastimir Đorđević, odavno se vodi u rubrici – „nedostupan policijskim organima“). Istovremeno, za haške tužioce na Kosovu očito nije bilo niti terorista niti zločina sa suprotne strane. Za tim Karle del Ponte koji je sastavljao optužnice, OVK je bila gotovo humanitarna i milosrdna organizacija, kako uostalom i priliči NATO saveznicima. To što su pojedini OVK „humanitarci“ odlazili na redovno „stručno usavršavanje“ po kampovima u Albaniji i što su im tamo instruktori bili i tipovi koji su posle 11. septembra dospeli na razne svetske poternice, do sada nije preterano zanimalo haške tužioce.

NIKO IZNENAĐEN: Najnovija haška optužnica nije, izgleda, u Beogradu iznenadila nikog osim srpskog ministra pravde Vladana Batića, koji je jedini priznao da je „neprijatno iznenađen“. Batiću je, kada je nedavno boravio u Hagu, rečeno (ili se on to loše seća) da novih optužnica za uručivanje Beogradu najverovatnije više neće biti. Zato je posle ove najnovije sa četiri imena primetio kako naši sunarodnici kao po nekoj beskrajnoj traci dospevaju na haške liste, dok tuđi obično umiru prirodnom smrću. Mislio je valjda na Aliju Izetbegovića, generala Bobetka ili možda Franju Tuđmana, za koga su i gospođa Del Ponte više puta, baš kao i američki diplomata Ričard Holbruk, svojevremeno izjavili kako je „šteta što je umro jer je zaslužio da stigne u Hag“.

Što se četvorice ovdašnjih generala tiče, iznenađenja nije moglo biti ni zbog toga što je svojevremeno činjenicu da se protiv njih vodi istraga (mimo uobičajenih haških pravila da se o tome ne govori) potvrdio i zamenik glavnog tužioca Grejm Bluit. Kada je nedavno general Lazarević penzionisan, vojni ministar Boris Tadić takođe je pomenuo da se nekadašnji komandant Prištinskog korpusa možda nalazi na listi haških optuženika. Pavković je i sam priznao da je u nekoliko navrata kontaktirao s haškim istražiteljima i prilično dugo je izgledalo da bi mogao da završi kao jedan od važnijih svedoka, što je on, doduše, uporno poricao. Njemu ne baš skloni oficiri tvrdili su da je lično predao bar dva kofera važnih dokumenata haškim istražiocima ne bi li se skinuo s liste njihovih prioriteta. „Upućeni“ su tvrdili da je u dobroj meri, dok nije penzionisan, kontrolisao i rad vojne haške komisije koja je sve donedavno raspolagala hiljadama dokumenata. Kasnija otkrića tokom akcije Sablja o Pavkovićevoj eventualnoj umešanosti u pokrivanje leđa atentatorima na lidera SPO-a Vuka Draškovića odvukla su pažnju javnosti sa haškog terena, bar kada je reč o bivšem prvom čoveku VJ.

Iste večeri kada je saopšteno da generali Pavković, Lazarević, Lukić i Đorđević moraju u Hag, ispostavilo se da je beogradski „Balkan“ nedavno imao sasvim pouzdan izvor informacija o tome šta je sve glavna haška tužiteljica donela u Beograd prilikom svoje nedavne posete (3. oktobar) i zašto je posle njenog viđenja sa srpskim premijerom Zoranom Živkovićem izostala najavljena konferencija za novinare. I gospođa Del Ponte i premijer Živković potvrdili su te večeri (ona u Londonu, on na RTS-u) verziju „Balkana“: tužiteljica je premijeru tada pokušala da uruči nove optužnice, premijer joj je rekao da on nije prava adresa za haške papire, a zasmetalo mu je i to što je na njenom dokumentu pisalo „Savezna Republika Srbija i Crna Gora“, jer takva država još ne postoji. Optužnice su tako završile na stolu Gorana Svilanovića, ministra inostranih poslova i predsednika Nacionalnog komiteta za saradnju s Hagom. Neposredno posle ove posete svi beogradski partneri Karle del Ponte negirali su da je bilo reči o novim optužnicama i ujedno odbacivali tvrdnje da je iko pominjao imena najviših vojnih i policijskih generala. Onima koji su nekoliko dana kasnije sa raznih sajtova skidali govor Karle del Ponte održan pred Savetom bezbednosti u Njujorku svakako nije promakao pasus iz koga je bilo sasvim jasno šta se zapravo zbilo u Beogradu – glavna haška tužiteljica je na kraju svog godišnjeg izveštaja rekla da je zaista nameravala da govori i o poboljšanju saradnje između SCG i Haškog tribunala, ali da posle nedavne posete Beogradu nije u poziciji da tako nešto učini. Vlastima u Beogradu je zamerila da ponovo nisu spremne za punu saradnju i primetila da se uvek kada se dođe do teških odluka koje bi trebalo preduzeti i osetljivih dokumenata koje bi trebalo predati, naiđe na opstrukciju i negativan pristup saradnji sa Tribunalom. Bila je to zapravo najava novog zahlađenja odnosa između Haškog suda i vlasti u Beogradu, kao i najava novih pritisaka koji bi mogli da uslede.

U Beogradu se tih dana iznenada obreo i američki sekretar za pitanja ratnih zločina Pjer Rišar Prosper. Tada je bio neuhvatljiv za novinare, ali je iste večeri kada je iz Haga stigla vest o optužnici protiv četvorice generala postao dostupan i RTS-u izjavio (protivno izjavama haških zvaničnika) da je generalima moguće suditi i u Beogradu, pred domaćim sudovima. Ali, jedino pod uslovom da general Ratko Mladić bude prethodno isporučen Hagu. Tako se još jednom potvrdilo da Hag i Vašington imaju prilično različite „izlazne strategije“ o završetku rada Tribunala – oni u Vašingtonu više žure i smatraju da bi Karadžić i Mladić bili sasvim dovoljni za zatvaranje haške priče, dok tribunalski zvaničnici i dalje govore o bar tridesetak novih optužnica koje bi trebalo odraditi do kraja naredne godine. Prosperovu tezu – da se Pavkoviću i ostalima može suditi i u Beogradu – ponovili su prošlog ponedeljka svi srpski zvaničnici koji su reagovali na vest iz Haga i tamošnje poruke da se hapšenje i izručivanje novooptuženih očekuje veoma brzo. Premijer Živković bio je najdirektniji u negiranju takve mogućnosti. Rekao je da „nikakve brze akcije u vidu hapšenja i isporučivanja Pavkovića, Lazarevića, Lukića i Đorđevića ne treba očekivati od nas“. Od onih iz DOS-a, jedino je Socijaldemokratija podsetila da je hapšenje i izručenje u ovakvim situacijama međunarodna obaveza i da sve to reguliše i domaći zakon. Iz stranke su još primetili da Sreten Lukić hitno mora biti smenjen jer je neprihvatljivo da drugi čovek policije istovremeno boravi na listi haških optuženika.

NOVA FAZA: Premijeru se, čini se, zaista može verovati kada kaže da nikakvih „brzih akcija“ ovoga puta neće biti. Bez obzira na nove optužnice i nove ljutnje Karle del Ponte, vlasti u Beogradu znaju da im slede izbori, da nekih donatorskih konferencija nema na vidiku i da bi im izlaženje u susret Karli del Ponte u ovom trenutku samo dodatno ugrozilo pozicije. Do novih američkih pritisaka koji dolaze 31. marta i koji se obično vezuju za saradnju s Hagom ima još vremena. (Iz istih, izbornih razloga, general Ante Gotovina može sasvim mirno da posmatra predizbornu kampanju u Hrvatskoj, iako neke članice EU-a prete vlastima u Zagrebu da će ih zbog odbeglog generala trajnije udaljiti od šanse da se približe Briselu.)

Nova optužnica iz Haga, činjenica da se ovde bliže izbori i sklonost glavne haške tužiteljice da listu optuženih koju povremeno dostavlja Beogradu pretvara u beskrajnu traku, učinili su da se politički rizik isporučivanja Hagu ponovo uvećava. Posle ubistva premijera Đinđića taj rizik je gotovo nestao, tim pre jer su i oni koji do tada nisu želeli da to vide mogli da se uvere kakve su se sve protuve i zlikovci skrivali iza patriotskih paravana, čineći zločine navodno u ime čitavog naroda. Nekoliko meseci kasnije, stvari kao da se ponovo polako menjaju i najveći zagovornici bezrezervne saradnje s Hagom u DOS-ovoj vlasti počinju da govore kako je Tužilaštvo izgubilo svaki osećaj za meru, odnosno kako ne vodi računa o političkoj stabilnosti zemlje. Neki od Đinđićevih bliskih saradnika tvrdili su u martu ove godine da je pokojni premijer, neposredno pre nego što je ubijen, zamolio Karlu del Ponte da prekine da piše optužnice protiv svakog generala vojske i policije koji je bio na Kosovu jer to može da razara zemlju iznutra i gura je udesno. I tada i danas, stav Tužilaštva bio je da svi koji su odgovorni za zločine moraju u Hag, a da se tek posle 2004. godine može govoriti o nekim sudskim procesima koji će pripasti domaćem pravosuđu.

Najnovije vesti iz Haga mogle bi da obraduju pre svega predsedničkog kandidata SRS-a Tomislava Nikolića, koji će koliko sutra još snažnije potegnuti hašku priču na svojim predizbornim mitinzima. U trenutku pojavljivanja ovog broja „Vremena“ pred čitaocima, generali Pavković, Lazarević, Đorđević i Lukić garantovano će već naveliko postati deo predsedničke predizborne kampanje.

Istoga dana gospođa Del Ponte trebalo bi da svrati u Prištinu, ali u Beogradu malo ko veruje da će na neki od tamošnjih stolova za kojima sede političari takođe spustiti neku ozbiljnu optužnicu. Na primer, da na sto premijera Bajrama Redžepija ostavi nešto za njegovog partijskog druga Hašima Tačija. Ako se tako nešto i dogodi, pre će to biti za nekoga za koga ni sam Redžepi možda nikada nije čuo. Za nekoga ko neće previše destabilizovati tamošnje političke prilike.