Hit do hita

Beše i bi i jubilarni Sajam knjiga. Organizatori saopštili da je prošao izuzetno dobro, rekordan broj posetilaca, preko 180.000. Gospodin što predsednik UO na Sajam dod’o da to bio divan prizor, i da ispunjen ponosom. Da se sa sve složim, uz opasku da je Sajam obeležila čudo blogerka Zorannah, te da je samo korak iza nje umetnica Jelena Bačić Alimpić, najprodavanija autorka najprodavanije „Lagune“.

MALA POEZIJA: No, da ja pređem na svoju disciplinu ‘odanja. Dakle, top subota, točno sat pre podneva. Prvo pa, totalno neakreditovan, uđem u to što novo, Hala 3, gde medijske kuće. Takoreći odma’ udar, ‘mal se ne ispovraća od aklimatizacije, desno „Kurir“, a levo „Informer“. Kad podođo’, nastavi, Čobanov „Color press group“, najveći izdavač magazina u regionu, se raspostro, opazim belo i crveno vino na „Smirnof“ poslužavniku, se, neponuđen, napojim, stignem do „Blica“, đe vrlo tiražne cure u kratke bijele haljinice, povezane struk crvenim trakama. Osokoljen stignem do štanda „Danasa“, gde se rado upitam sa urednikom Zdravkom Huberom, malo mi se zamagli kad vidim da „Pečat list slobodne Srbije“, stignem do „Vreme“ prostorija, gde u šešir bard Milan Milošević, koji se obimno ukoričio u „Desna deca levih roditelja“…

Kad odmorio, nastavio ‘de poš’o, izađem napolje, u belom šatoru „Danasa“ pazarim novine i knjigu za 50 dinara, pa pređem na pos’o. Uđem u Halu 2, odma’ udarim na Grad Beograd neguje ćirilicu, vidim da tu Rusija, kao glavni gost, desno Kina, desno „Karić fondacija“, gde na ekran samo ide „Ptice lete visoko“, „mala knjiga poezije“ autorice Dane Karić. Kod Karića ubeležim klavir na kome rajfovi za kosu okićeni sa cveće, stignem do kraja hale, gde Ministarstvo prosvjete i kulture Republike Srpske, đe noseći transparent „Piši kao što govoriš: ćirilicom“.

foto: m. milenković

Nastavim u prolaz između dve hale, tu razni etno-pravoslavni materijal, plastificirane ikonice, sale sa imenima velikih pisaca, u jednoj se predstavlja Savo Štrbac, prisutna Sanda Rašković Ivić… Tu, u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, ispostava Republičke agencije za mirno rešavanje radnih pitanja, neka jaka tema na dnevni red, ima sokova, ima kisele vode, ima i negazirane… Preko puta Vulin ministarstva, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, i tu svi službeno zabrinuti…

A onda, Glavna hala, sve se otvori, samo vidiš „Laguna“, „Čarobna knjiga“, „Geopoetika“, „Arhipelag“, „Vulkan“… Krenem desno đe „Službeni glasnik“, izdavač godine, sve na taj nivo, muški u bele košulje, ženskad sa narandžaste marame, odma’ se samopouzdam da sam pogodio kad sam krenuo u svoje specijalne nandžaraste pantalone. Uzmem gledam, prebrojavam, priđem pozdravim pisca Mirka Demića, pisca i urednika Gojka Tešića, kome odma’ bilo jasno kojim sam ja to poslom i namerom. Bez da se pravdam, krenem dalje, kuća „Klio“, sa veliki transparent „Hoćemo kritiku“, preko puta „Vulkan“, samo šljašti i blica od preporuka, ubeležim, „Srećna porodica kaluđera koji je prodao svoj ferari“…

Dalje, sav u belu čipku „Kreativni centar“, na „Albatros plus“ Jagoša Đuretića, mi Saša Stojanović pokloni svoj roman „Put za Jerihon“, vidim da na „Prometeju“, gde glavna knjiga „Prvi svetski rat“, „Totalna rasprodaja“, dođem do „Agore“, gde Pištalo i izdanja nobelovaca. Tu jedan gospodin sa svoje „mozgalice“, iz Kikinde, sa 53 godine položio test Mense, im’o 180 poena, sad je maksimum 156, vadi članske karte, ima i američku, gde je donji limit 172, u Srbiji samo dvojica, uze obja-šnjava kako rešio sve kvadrate i krugove…

Popnem se na prvi prsten Hale 1, tek, na LOM-u, pazarim roman „Vitgenštajnov nećak“ Tomasa Bernharda, proverim, u prolazu, na svom mestu umetnica Vesna Dedić, potpisiva, slikava se, svakome, uz knjigu, kesica espreso kafe. A naslovi, čista poezija, „Pola duše“, „Kao leto“, „Čuvaj me“, „Zagrli me“…

BITKA NA CERU: Vratim se desnom stranom Glavne hale, gužva veća od svake gužve, „Paidea“, „Dereta“, „Samizdat B92“, „Evrođunti“… akcija, 299, 100 dinara. Na „Laguni“ ubi, kasa 3, kasa 11, kasa 12, „Hitovi“, „Hitovi“, „Hitovi“, tu i „Vulkan“, „Ljubavni romani“, „Domaći autori“, „Drame“, „Novi naslovi“, ubeležim šta vele da veli Stiven Votson. U drugom životu koliko daleko ste spremni da odete da biste saznali istinu o onima koje volite… Vidim da reklamiraju i Albaharija, da ima pet knjiga za 500, tri za 300, da „Tračara“ ima knjigu br. 7, 9, 10…

U povratku iz Hale 1, „Vukotić media“, lično Manjo, u trenerke, u svoje kese pakuje Putina, pozdravimo se Kakav si – Takav sam pozdravom, opet u Halu 2, vidim da ima i „Vulkančić“, tu Rusija, tu Kina, kod Karića još vrte malu knjigu poezije Dane Karić, na štandu Republike Srpske, Toholj i drugi akademici, u živoj diskusiji razmatraju temu „Ko će reći šta je to“… Vrnem i do Vulin ministarstvo, jedno žensko mi objasni da je natpis „Ministarstvo za ljude“ slogan njihovog Ministarstva. Pređem i preko puta, u Kancelariji za Kosovo promocija „Trave za bogove“ autora Blagoja Savića, koji besedi, I prašina treba da sazri, i zrno koje padne treba da sazri…

foto: d. t.

Opet, još u nandžaraste pantalone, prođem sve knjiga staze i bogaze, opsetim se da je Onaj što nisam mog’o da se setim koji li je, lično muftija, budući ambasador, Jusufspahić, u civilu. Od preko puta, sa „Vulkana“, začu se cika, vriska, preko mikrofon mole da publika formira red, na redu da modna blogerka Zorannah potpisiva knjigu.

Nastavim, na „Prometeju“ dvojica kostiminiranih, što drže knjigu „Prvi svetski rat“, nešto mi poznati, u uniformi oficira gospodin Čirić, u gunju gospodin Dragiša, sretali se po vašori, ta prela i posela, druga narodna kola za Ginisa. Oficir reče, Mi smo žrtvovani, pa se Dragiša u gunju kaza, Mi bismo izgubili veru, da ne beše bitke na Ceru. Posle ubedljive iscenacije, oficir Ćirić završi, Dobro došli na štand „Prometeja“, koji uspešno čuva istoriju svog naroda…

Prođem „Dedić prolaz“, umetnica Vesna uz „Pola duše“ deli veće kese kafe, otvori se sledeća hala, pravo na štand „EU integracije“, gde jedna panelistica živo veli da je nemoguće ući u srž kako bi se razmeli svi procesi… Tu bila i Biblioteka grada Beograda, i tu bile sve arhiepiskopije, eparhije, manastiri i parohije, vazdan knjiga „Kazivanje o Srbima kroz vekove“, još ikona, krstova, literature, tamjana, manastir Svete Jelisavete Minsk, gde ruske monahinje brojanice, babuške, druga jaja, naplaćivale na srpskom.

U sve to bilo i Ministarstvo spoljnih poslova, Uprava za saradnju sa dijasporom, gde besedio stručnjak za te teme, gospodin SPO poslanik Aleksandar Čotrić, preko puta tog stanja stvari bilo stanje stvari kod Udruženje građana Ćirilica, gde Ljuba Manasijević baš pev’o, Vostani Serbije, vostani carice, a sve okolo prihvatalo, Vostani Serbije, davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi, i Serblje izbudi… Pređem u drugi deo Pravoslavne hale, još „Vulkana“, još „Lagune“, 3 knjige za 499, s drugog kraja još se čuo Manasijević…

Odem na prvi prsten Hale 1, „Srpska reč“, „Novosti“ sa hit „Bilo je to ovako“ sa veliki poster drugarica Mira i drug Slobodan, na „Logosu“ ubeležim da jedan preporučuje „Pisma Dostojevskog“ kao najbolje od tog pisca, uzmem se penjem na drugi prsten Hale 1, savatam da sa „Vulkana“ preko još mikrofona upozoravaju publiku da se upristoji, sagledam o’zgo, to nije krkljanac, oko Zorannah potop…

Gore vidim kompjuter literaturu, ima „Linux“ za 200 dinara, i „Kako radi „Linux“ za 1400, a ima i tri za 100, jedna knjiga za 50 dinara. Opazim i štand sa knjige „Pismeni izvori o povesti Srba“, među prisutan Srblji svet laka diskusija na goleme teme, historičar Čedomir Antić, desnom pokaza dole, na svu tu kulturu, istorijski reče, Ona je zvezda!

I dalje u svoje specijalne nandžaraste pantalone, još jedared prođem Halu 1, na SKZ se pozdravim sa pesnikom Slavoljubom Markovićem, profesorom Radivojem Mikićem, u prolazu, sa Gojkom Đogom, podsetim Vunenih vremena… Nastavim, opet do „Vulkana“, bolje pogledam devojče Zorannah. Curice u redu rekoše da Zorannah samo 1000 dinara, priđem, plavi pano „Potpisuje Zorannah“, plava devojka, kosa na krajevima uvijena, a trepavice, trepavice tako impresivno domantne, kanda je u njih ugradila i uvijač za trepavice.

Tako impresioniran vratim se do igrališta „Vremena“, gde im’o obavezu sedenja, i projektovanog potpisivanja knjiga. Odma’ velim da mi se desio kupac komada jedan, iz Sremske Mitrovice, časnog prezimena Komadinović. Tu mi se desio i satiričar Petar Lazić, zemljak preko Brda, koji mi u dugom i srdačnom razgovoru objasnio da curah Zorannah ozbiljno čeljade, reče da čit’o, pored mode ima u nje i edukacije, sve na visoko standard, recimo, piše Zorannah, ako hoćete da se bavite modom, budite Marijana Mateus, novinar, Informer Vučićević, ako ćete se bavite politikom, budite kao Vučić, budite najbolji! Najbolje se, sa jedan svoj „Sapun“, zahvalim Preko brda zemljak Petar, preko veze, uzmem „Moj muški život“ Miše Vasića, i u svoje nandžaraste pantalone u’vatim pravac kuća.