Sam čin lišenja slobode – nažalost često neophodan – može biti izveden na razne načine. Varijacije su od diskretnog do spektakularnog, od učtivog do brutalnog koje se graniči sa mučenjem. Princip minimalnog nasilja, uspostavljen u evropskoj civilizaciji pre dvesta godina, krši se često iz političkih razloga
Predsednik Trgovačkog suda u Beogradu Goran Kljajević pojavio se na naslovnim stranama odabranih dnevnih i nedeljnih tabloida u svom svojstvu lica zadržanog po organima unutrašnjih poslova, dakle uhapšenog, na zakonski rok od 48 sati, vezanih ruku na leđima i odgovarajućeg izraza na licu na ekskluzivnim fotografijama namenjenim samo pomenutim štampanim stvarima. U njegovoj pratnji vide se maskirana lica u maskirnim uniformama nordijskopolarnih boja, kao da su ga upravo uhapsili posle duge potere po snežnim sibirskim stepama, mada je u Beogradu bio samo svež prolećni dan. Te su fotografije ono što bi se najpreciznije nazvalo iživljavanje nad bespomoćnim čovekom, a iz političke pizme.
Advokati bi – kad bi hteli – mogli da nabroje koja su sve građanska prava prekršena i koja su sve službena ovlašćenja prekoračena takvim postupkom samo da bi jedna politička opcija zabeležila spektakularni javni poen. Ali – šta to znači imperiji koja uzvraća udarac?
Ovde nije reč o tome da li su sudija Goran Kljajević i ostala prijavljena i slobode lišena lica uopšte krivi za nešto ili nisu; to će utvrditi sud svojom pravosnažnom presudom. Ovde je reč o nečemu sasvim drugom: o zloupotrebi elemenata krivičnog postupka u političke svrhe. Sve i da je kriv po svim tačkama krivične prijave, Goran Kljajević bio bi mnogo manji zlikovac od nekih koji su bili učtivo zamoljeni da izvole sesti u luksuzni blindirani BMW koji će ih odvesti u Centralni zatvor, a odande kasnije slobodnih ruku bili vođeni tamo i ovamo. Javnost iz nekog razloga nije bila počašćena slikama Dejana Simića, Vladimira Zagrađanina, Radomira Markovića i čitavog niza lica privremeno zadržanih po organima unutrašnjih poslova kakvi su bili i Vladan Batić, Ivan Stambolić, Milan Obradović itd. Pomenutima – i svima ostalima, koliko god ih bilo i koji god oni bili – zajedničko je da su u jednom trenutku bili lišeni slobode iz ovih ili onih razloga i da imaju zajedničko građansko pravo da im se slike na kojima su vezani lisicama ne objavljuju po tabloidima bez njihove dozvole. Čak je i tokom vanrednog stanja i akcije „Sablja“ bilo veoma malo takvih slika: nagledali smo se uglavnom hapšenja onog Pacova iz Požarevca i njegovih pajtosa; glavne umetnike nismo videli, mada smo videli sudiju Đoinčevića i tužioca Sarajlića sa lisicama na rukama; posle se neko zbog toga jako kajao, što je ova sadašnja vlast propustila da primeti i nešto nauči. Ipak, radikali i socijalisti do dana današnjeg vrište zbog „kesa na glavi“, zaboravljajući da su taj običaj nabijanja kese na glavu u ovoj zemlji uspostavili upravo njihovi ljudi – još od 1993. i prvih protivzakonitih lišavanja slobode (slučaj novinara „Vremena“ Dušana Reljića), pa do Ivana Stambolića koji je bio uredno uhapšen od strane ovlašćenih radnika unutrašnjih poslova i kome je bila nabijena kesa na glavu. Iz nekog razloga ti postupci nisu bili snimani, niti učinjeni pristupačnim povlašćenim fotografima i medijima; razlozi se mogu naslutiti…
Odluka o krivičnom progonu stvar je organa unutrašnjih poslova, tužilaštva i suda; ona je – da kažemo – strateška: ili gonimo ili ne gonimo. Način hapšenja, međutim, stvar je taktičke procene policije. Naravno da će poznatog nasilnog kriminalca sklonog bekstvima i upotrebi oružja policija gledati da zaskoči iznenada, savlada i veže odmah. Ali, princip minimalne prinude važi i tada: čim je savladan i vezan, takav osumnjičeni uživa sva ostala prava; nema, dakle, usputnog šutiranja i „padanja niz stepenice“, jer je to onda krivično delo zlostave u službi. Policija će, primenjujući mere prinude pri lišavanju slobode, voditi računa o prirodi krivičnog dela i o ličnosti osumnjičenog: iskustvo kaže da počinioce težih krivičnih dela na mah (iz strasti) ili iz nehata treba vezati, jer hoće da imaju samoubilačke ideje kad shvate šta su uradili; isto važi za recidiviste nasilnog tipa i one poznate po pokušajima bekstva. Procena je, dakle, policije hoće li nekoga uopšte vezati i kako: ruke u lisicama napred u većini slučajeva dovoljna je mera. Ruke na leđa vezuju se u principu samo najopasnijim zločincima, barem u evropskoj policijskoj tradiciji. Amerikanci su pak drugo, i tu se očigledno opet gledalo mnogo filmova… Američka kultura i tradicija nasilje uzimaju drugačije, pa i policijsku proceduru: američka policija vezaće ruke na leđa i najsitnijem osumnjičenom, jer je takva procedura privođenja; oni neće da razmišljaju i rizikuju. Poslednjih godina vidi se i trend preterivanja: sve češće okivaju i ruke i noge pritvorenicima i vode računa da se to vidi u javnosti. Ali, mediji imaju šansu da takve pritvorenike slikaju samo pri dovođenju u sud i iz suda; niko nema privilegiju kakvu naša policija – po političkoj proceni – daje nekim medijima, a ne nekim drugima ili svima ostalima.
Svi zadržani ili pritvoreni imaju ista zakonska prava – po zakonu, to jest. Policija ima pravo – i dobar razlog – da objavi slike osumnjičenih za prevaru, na primer, ili slike osumnjičenih za druga krivična dela ako je reč o prepoznavanju i nalaženju svedoka. Isto je i sa objavljivanjem slika begunaca od zakona. Nema, međutim, dobrog razloga za objavljivanje slika u lisicama jednog predsednika suda, tužioca ili sudije, kao što – najverovatnije – nije ni bilo razloga da ih se vezuje. Takve slike u javnosti već su politika.
U stara dobra vremena, kad se znao neki red, dešavalo se da policija hapsi telefonom: pokojni Miroslav Bižić Biža često je, kad bi doneo odluku, pozvao neku od svojih mušterija telefonom da mu kaže da bolje dođe sam sutra – ili… Ogromna većina bi došla sama, jer im je bilo jasno da nema smisla bežati i jer je uvek postojala mogućnost da neki Bižin operativac čeka pred vratima. Osumnjičene za krivična dela iz oblasti privrednog i sličnog kriminala u principu je lako lišiti slobode na način diskretan i učtiv, bez cirkusa i vezivanja; takvi neće potegnuti oružje ili pokušati da beže; sve i da probaju, nije to isto kao kod iskusnih nasilnih počinilaca: dva operativca u civilu obaviće taj posao bez ikakvih problema – ako nema političkog ugla u celoj priči, to jest. Tako su u dva slučaja napravljeni sasvim nepotrebni cirkusi i spektakli: u slučaju hapšenja Slobodana Miloševića i u slučaju hapšenja puk. Veselina Šljivančanina. Politička poruka bila je: „Eto kako je nama teško da ispunjavamo obaveze prema Tribunalu…“ U slučaju sudije Gorana Kljajevića politička poruka bila je: „Eto kako mi hapsimo sudije i borimo se protiv korupcije…“ (kao i u slučajevima tužioca Sarajlića i sudije Đoinčevića). Obe poruke pogrešne su i na duži rok štetne: velika vrednost, jednakost građana, žrtvovana je za malu političku korist i predizborni cirkus. Treba ponoviti da je pitanje stvarne krivice pomenutih ljudi ovde bez značaja: ovde je od značaja jednakost svih građana pred zakonom, zaštita njihove privatnosti i dostojanstva. Ulemeka Legiju nismo videli na slici u lisicama: njega su uljudno zamolili da izvoli ući u žandarmerijski „lend rover“ i odveli ga ministrima i direktoru BIA u MUP na duži razgovor o pitanjima od obostranog značaja. O ostalima da ne govorimo.
Ali smo predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Gorana Kljajevića – štogod mi o njemu mislili – morali da vidimo vezanog i u društvu cirkuski obučenih policajaca. Kesu na glavi nije imao – da bi se videlo ko je.
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
