Sam čin lišenja slobode – nažalost često neophodan – može biti izveden na razne načine. Varijacije su od diskretnog do spektakularnog, od učtivog do brutalnog koje se graniči sa mučenjem. Princip minimalnog nasilja, uspostavljen u evropskoj civilizaciji pre dvesta godina, krši se često iz političkih razloga
Predsednik Trgovačkog suda u Beogradu Goran Kljajević pojavio se na naslovnim stranama odabranih dnevnih i nedeljnih tabloida u svom svojstvu lica zadržanog po organima unutrašnjih poslova, dakle uhapšenog, na zakonski rok od 48 sati, vezanih ruku na leđima i odgovarajućeg izraza na licu na ekskluzivnim fotografijama namenjenim samo pomenutim štampanim stvarima. U njegovoj pratnji vide se maskirana lica u maskirnim uniformama nordijskopolarnih boja, kao da su ga upravo uhapsili posle duge potere po snežnim sibirskim stepama, mada je u Beogradu bio samo svež prolećni dan. Te su fotografije ono što bi se najpreciznije nazvalo iživljavanje nad bespomoćnim čovekom, a iz političke pizme.
Advokati bi – kad bi hteli – mogli da nabroje koja su sve građanska prava prekršena i koja su sve službena ovlašćenja prekoračena takvim postupkom samo da bi jedna politička opcija zabeležila spektakularni javni poen. Ali – šta to znači imperiji koja uzvraća udarac?
Ovde nije reč o tome da li su sudija Goran Kljajević i ostala prijavljena i slobode lišena lica uopšte krivi za nešto ili nisu; to će utvrditi sud svojom pravosnažnom presudom. Ovde je reč o nečemu sasvim drugom: o zloupotrebi elemenata krivičnog postupka u političke svrhe. Sve i da je kriv po svim tačkama krivične prijave, Goran Kljajević bio bi mnogo manji zlikovac od nekih koji su bili učtivo zamoljeni da izvole sesti u luksuzni blindirani BMW koji će ih odvesti u Centralni zatvor, a odande kasnije slobodnih ruku bili vođeni tamo i ovamo. Javnost iz nekog razloga nije bila počašćena slikama Dejana Simića, Vladimira Zagrađanina, Radomira Markovića i čitavog niza lica privremeno zadržanih po organima unutrašnjih poslova kakvi su bili i Vladan Batić, Ivan Stambolić, Milan Obradović itd. Pomenutima – i svima ostalima, koliko god ih bilo i koji god oni bili – zajedničko je da su u jednom trenutku bili lišeni slobode iz ovih ili onih razloga i da imaju zajedničko građansko pravo da im se slike na kojima su vezani lisicama ne objavljuju po tabloidima bez njihove dozvole. Čak je i tokom vanrednog stanja i akcije „Sablja“ bilo veoma malo takvih slika: nagledali smo se uglavnom hapšenja onog Pacova iz Požarevca i njegovih pajtosa; glavne umetnike nismo videli, mada smo videli sudiju Đoinčevića i tužioca Sarajlića sa lisicama na rukama; posle se neko zbog toga jako kajao, što je ova sadašnja vlast propustila da primeti i nešto nauči. Ipak, radikali i socijalisti do dana današnjeg vrište zbog „kesa na glavi“, zaboravljajući da su taj običaj nabijanja kese na glavu u ovoj zemlji uspostavili upravo njihovi ljudi – još od 1993. i prvih protivzakonitih lišavanja slobode (slučaj novinara „Vremena“ Dušana Reljića), pa do Ivana Stambolića koji je bio uredno uhapšen od strane ovlašćenih radnika unutrašnjih poslova i kome je bila nabijena kesa na glavu. Iz nekog razloga ti postupci nisu bili snimani, niti učinjeni pristupačnim povlašćenim fotografima i medijima; razlozi se mogu naslutiti…
Odluka o krivičnom progonu stvar je organa unutrašnjih poslova, tužilaštva i suda; ona je – da kažemo – strateška: ili gonimo ili ne gonimo. Način hapšenja, međutim, stvar je taktičke procene policije. Naravno da će poznatog nasilnog kriminalca sklonog bekstvima i upotrebi oružja policija gledati da zaskoči iznenada, savlada i veže odmah. Ali, princip minimalne prinude važi i tada: čim je savladan i vezan, takav osumnjičeni uživa sva ostala prava; nema, dakle, usputnog šutiranja i „padanja niz stepenice“, jer je to onda krivično delo zlostave u službi. Policija će, primenjujući mere prinude pri lišavanju slobode, voditi računa o prirodi krivičnog dela i o ličnosti osumnjičenog: iskustvo kaže da počinioce težih krivičnih dela na mah (iz strasti) ili iz nehata treba vezati, jer hoće da imaju samoubilačke ideje kad shvate šta su uradili; isto važi za recidiviste nasilnog tipa i one poznate po pokušajima bekstva. Procena je, dakle, policije hoće li nekoga uopšte vezati i kako: ruke u lisicama napred u većini slučajeva dovoljna je mera. Ruke na leđa vezuju se u principu samo najopasnijim zločincima, barem u evropskoj policijskoj tradiciji. Amerikanci su pak drugo, i tu se očigledno opet gledalo mnogo filmova… Američka kultura i tradicija nasilje uzimaju drugačije, pa i policijsku proceduru: američka policija vezaće ruke na leđa i najsitnijem osumnjičenom, jer je takva procedura privođenja; oni neće da razmišljaju i rizikuju. Poslednjih godina vidi se i trend preterivanja: sve češće okivaju i ruke i noge pritvorenicima i vode računa da se to vidi u javnosti. Ali, mediji imaju šansu da takve pritvorenike slikaju samo pri dovođenju u sud i iz suda; niko nema privilegiju kakvu naša policija – po političkoj proceni – daje nekim medijima, a ne nekim drugima ili svima ostalima.
Svi zadržani ili pritvoreni imaju ista zakonska prava – po zakonu, to jest. Policija ima pravo – i dobar razlog – da objavi slike osumnjičenih za prevaru, na primer, ili slike osumnjičenih za druga krivična dela ako je reč o prepoznavanju i nalaženju svedoka. Isto je i sa objavljivanjem slika begunaca od zakona. Nema, međutim, dobrog razloga za objavljivanje slika u lisicama jednog predsednika suda, tužioca ili sudije, kao što – najverovatnije – nije ni bilo razloga da ih se vezuje. Takve slike u javnosti već su politika.
U stara dobra vremena, kad se znao neki red, dešavalo se da policija hapsi telefonom: pokojni Miroslav Bižić Biža često je, kad bi doneo odluku, pozvao neku od svojih mušterija telefonom da mu kaže da bolje dođe sam sutra – ili… Ogromna većina bi došla sama, jer im je bilo jasno da nema smisla bežati i jer je uvek postojala mogućnost da neki Bižin operativac čeka pred vratima. Osumnjičene za krivična dela iz oblasti privrednog i sličnog kriminala u principu je lako lišiti slobode na način diskretan i učtiv, bez cirkusa i vezivanja; takvi neće potegnuti oružje ili pokušati da beže; sve i da probaju, nije to isto kao kod iskusnih nasilnih počinilaca: dva operativca u civilu obaviće taj posao bez ikakvih problema – ako nema političkog ugla u celoj priči, to jest. Tako su u dva slučaja napravljeni sasvim nepotrebni cirkusi i spektakli: u slučaju hapšenja Slobodana Miloševića i u slučaju hapšenja puk. Veselina Šljivančanina. Politička poruka bila je: „Eto kako je nama teško da ispunjavamo obaveze prema Tribunalu…“ U slučaju sudije Gorana Kljajevića politička poruka bila je: „Eto kako mi hapsimo sudije i borimo se protiv korupcije…“ (kao i u slučajevima tužioca Sarajlića i sudije Đoinčevića). Obe poruke pogrešne su i na duži rok štetne: velika vrednost, jednakost građana, žrtvovana je za malu političku korist i predizborni cirkus. Treba ponoviti da je pitanje stvarne krivice pomenutih ljudi ovde bez značaja: ovde je od značaja jednakost svih građana pred zakonom, zaštita njihove privatnosti i dostojanstva. Ulemeka Legiju nismo videli na slici u lisicama: njega su uljudno zamolili da izvoli ući u žandarmerijski „lend rover“ i odveli ga ministrima i direktoru BIA u MUP na duži razgovor o pitanjima od obostranog značaja. O ostalima da ne govorimo.
Ali smo predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Gorana Kljajevića – štogod mi o njemu mislili – morali da vidimo vezanog i u društvu cirkuski obučenih policajaca. Kesu na glavi nije imao – da bi se videlo ko je.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
