Hapšenja – ovako ili onako

Predsednik Trgovačkog suda u Beogradu Goran Kljajević pojavio se na naslovnim stranama odabranih dnevnih i nedeljnih tabloida u svom svojstvu lica zadržanog po organima unutrašnjih poslova, dakle uhapšenog, na zakonski rok od 48 sati, vezanih ruku na leđima i odgovarajućeg izraza na licu na ekskluzivnim fotografijama namenjenim samo pomenutim štampanim stvarima. U njegovoj pratnji vide se maskirana lica u maskirnim uniformama nordijskopolarnih boja, kao da su ga upravo uhapsili posle duge potere po snežnim sibirskim stepama, mada je u Beogradu bio samo svež prolećni dan. Te su fotografije ono što bi se najpreciznije nazvalo iživljavanje nad bespomoćnim čovekom, a iz političke pizme.

Advokati bi – kad bi hteli – mogli da nabroje koja su sve građanska prava prekršena i koja su sve službena ovlašćenja prekoračena takvim postupkom samo da bi jedna politička opcija zabeležila spektakularni javni poen. Ali – šta to znači imperiji koja uzvraća udarac?

Ovde nije reč o tome da li su sudija Goran Kljajević i ostala prijavljena i slobode lišena lica uopšte krivi za nešto ili nisu; to će utvrditi sud svojom pravosnažnom presudom. Ovde je reč o nečemu sasvim drugom: o zloupotrebi elemenata krivičnog postupka u političke svrhe. Sve i da je kriv po svim tačkama krivične prijave, Goran Kljajević bio bi mnogo manji zlikovac od nekih koji su bili učtivo zamoljeni da izvole sesti u luksuzni blindirani BMW koji će ih odvesti u Centralni zatvor, a odande kasnije slobodnih ruku bili vođeni tamo i ovamo. Javnost iz nekog razloga nije bila počašćena slikama Dejana Simića, Vladimira Zagrađanina, Radomira Markovića i čitavog niza lica privremeno zadržanih po organima unutrašnjih poslova kakvi su bili i Vladan Batić, Ivan Stambolić, Milan Obradović itd. Pomenutima – i svima ostalima, koliko god ih bilo i koji god oni bili – zajedničko je da su u jednom trenutku bili lišeni slobode iz ovih ili onih razloga i da imaju zajedničko građansko pravo da im se slike na kojima su vezani lisicama ne objavljuju po tabloidima bez njihove dozvole. Čak je i tokom vanrednog stanja i akcije „Sablja“ bilo veoma malo takvih slika: nagledali smo se uglavnom hapšenja onog Pacova iz Požarevca i njegovih pajtosa; glavne umetnike nismo videli, mada smo videli sudiju Đoinčevića i tužioca Sarajlića sa lisicama na rukama; posle se neko zbog toga jako kajao, što je ova sadašnja vlast propustila da primeti i nešto nauči. Ipak, radikali i socijalisti do dana današnjeg vrište zbog „kesa na glavi“, zaboravljajući da su taj običaj nabijanja kese na glavu u ovoj zemlji uspostavili upravo njihovi ljudi – još od 1993. i prvih protivzakonitih lišavanja slobode (slučaj novinara „Vremena“ Dušana Reljića), pa do Ivana Stambolića koji je bio uredno uhapšen od strane ovlašćenih radnika unutrašnjih poslova i kome je bila nabijena kesa na glavu. Iz nekog razloga ti postupci nisu bili snimani, niti učinjeni pristupačnim povlašćenim fotografima i medijima; razlozi se mogu naslutiti…

Odluka o krivičnom progonu stvar je organa unutrašnjih poslova, tužilaštva i suda; ona je – da kažemo – strateška: ili gonimo ili ne gonimo. Način hapšenja, međutim, stvar je taktičke procene policije. Naravno da će poznatog nasilnog kriminalca sklonog bekstvima i upotrebi oružja policija gledati da zaskoči iznenada, savlada i veže odmah. Ali, princip minimalne prinude važi i tada: čim je savladan i vezan, takav osumnjičeni uživa sva ostala prava; nema, dakle, usputnog šutiranja i „padanja niz stepenice“, jer je to onda krivično delo zlostave u službi. Policija će, primenjujući mere prinude pri lišavanju slobode, voditi računa o prirodi krivičnog dela i o ličnosti osumnjičenog: iskustvo kaže da počinioce težih krivičnih dela na mah (iz strasti) ili iz nehata treba vezati, jer hoće da imaju samoubilačke ideje kad shvate šta su uradili; isto važi za recidiviste nasilnog tipa i one poznate po pokušajima bekstva. Procena je, dakle, policije hoće li nekoga uopšte vezati i kako: ruke u lisicama napred u većini slučajeva dovoljna je mera. Ruke na leđa vezuju se u principu samo najopasnijim zločincima, barem u evropskoj policijskoj tradiciji. Amerikanci su pak drugo, i tu se očigledno opet gledalo mnogo filmova… Američka kultura i tradicija nasilje uzimaju drugačije, pa i policijsku proceduru: američka policija vezaće ruke na leđa i najsitnijem osumnjičenom, jer je takva procedura privođenja; oni neće da razmišljaju i rizikuju. Poslednjih godina vidi se i trend preterivanja: sve češće okivaju i ruke i noge pritvorenicima i vode računa da se to vidi u javnosti. Ali, mediji imaju šansu da takve pritvorenike slikaju samo pri dovođenju u sud i iz suda; niko nema privilegiju kakvu naša policija – po političkoj proceni – daje nekim medijima, a ne nekim drugima ili svima ostalima.

Svi zadržani ili pritvoreni imaju ista zakonska prava – po zakonu, to jest. Policija ima pravo – i dobar razlog – da objavi slike osumnjičenih za prevaru, na primer, ili slike osumnjičenih za druga krivična dela ako je reč o prepoznavanju i nalaženju svedoka. Isto je i sa objavljivanjem slika begunaca od zakona. Nema, međutim, dobrog razloga za objavljivanje slika u lisicama jednog predsednika suda, tužioca ili sudije, kao što – najverovatnije – nije ni bilo razloga da ih se vezuje. Takve slike u javnosti već su politika.

U stara dobra vremena, kad se znao neki red, dešavalo se da policija hapsi telefonom: pokojni Miroslav Bižić Biža često je, kad bi doneo odluku, pozvao neku od svojih mušterija telefonom da mu kaže da bolje dođe sam sutra – ili… Ogromna većina bi došla sama, jer im je bilo jasno da nema smisla bežati i jer je uvek postojala mogućnost da neki Bižin operativac čeka pred vratima. Osumnjičene za krivična dela iz oblasti privrednog i sličnog kriminala u principu je lako lišiti slobode na način diskretan i učtiv, bez cirkusa i vezivanja; takvi neće potegnuti oružje ili pokušati da beže; sve i da probaju, nije to isto kao kod iskusnih nasilnih počinilaca: dva operativca u civilu obaviće taj posao bez ikakvih problema – ako nema političkog ugla u celoj priči, to jest. Tako su u dva slučaja napravljeni sasvim nepotrebni cirkusi i spektakli: u slučaju hapšenja Slobodana Miloševića i u slučaju hapšenja puk. Veselina Šljivančanina. Politička poruka bila je: „Eto kako je nama teško da ispunjavamo obaveze prema Tribunalu…“ U slučaju sudije Gorana Kljajevića politička poruka bila je: „Eto kako mi hapsimo sudije i borimo se protiv korupcije…“ (kao i u slučajevima tužioca Sarajlića i sudije Đoinčevića). Obe poruke pogrešne su i na duži rok štetne: velika vrednost, jednakost građana, žrtvovana je za malu političku korist i predizborni cirkus. Treba ponoviti da je pitanje stvarne krivice pomenutih ljudi ovde bez značaja: ovde je od značaja jednakost svih građana pred zakonom, zaštita njihove privatnosti i dostojanstva. Ulemeka Legiju nismo videli na slici u lisicama: njega su uljudno zamolili da izvoli ući u žandarmerijski „lend rover“ i odveli ga ministrima i direktoru BIA u MUP na duži razgovor o pitanjima od obostranog značaja. O ostalima da ne govorimo.

Ali smo predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Gorana Kljajevića – štogod mi o njemu mislili – morali da vidimo vezanog i u društvu cirkuski obučenih policajaca. Kesu na glavi nije imao – da bi se videlo ko je.