Hapšenja i komentari

Dvanaest dana posle ubistva direktora i glavnog i odgovornog urednika podgoričkog dnevnika „Dan“ Duška Jovanovića, o tom atentatu se u Crnoj Gori zna skoro sve i ne zna skoro ništa. Podgorički Centar bezbjednosti do sada je, prema nezvaničnim informacijama, privremeno „ugostio“ otprilike 100 osoba za koje se smatra da su na neki način povezane sa ubistvom Jovanovića, ali u javnosti se pominje svega nekoliko imena, odranije poznatih. Da bi inače prevelika zbrka bila još veća, potrudili su se podgorički mediji, koji su u ponedeljak 7. juna 2004. na sva zvona objavili da je „istraga završena“, a da se pritom „znaju izvršioci, a ne znaju naručioci“ atentata. Kako su nadležni organi istovremeno uveli svojevrsni embargo na informacije, priča o ubistvu Duška Jovanovića trenutno liči na galimatijas poluzvaničnih podataka, sumnjivih dojava i više nego maštovitih pretpostavki. U tom smislu, jedina razlika u odnosu na situaciju od pre nedelju dana jeste kvantitet i „sočnost“ onoga što može da se čuje i pročita.

(POLU)POTVRĐENO: Iako su prva privođenja obavljena, navodno, još u ponedeljak 1. juna, prve informacije o njima pojavile su se tek dva dana posle toga: tako se saznalo da su u okviru istrage privedeni karatista Damir Mandić, njegov brat Almir, kao i vlasnik podgoričkog kluba Manija Leon Drešaj. No, čak i ti podaci bili su nezvanični do četvrtka 4. juna: tog dana, istražni sudija Radomir Ivanović potvrdio je da su u policiji zadržani Damir Mandić i izvesni Dejan Đukić, ali nije želeo ili nije znao da kaže zbog čega su tačno zadržani. U međuvremenu, iz pritvora je pušten Drešaj, a pojavila su se i neka nova imena. Objavljeno je, na primer, da je 3. juna u budvanskoj policiji zadržan Ivan Delić, da se u Podgorici svom bratu Dejanu Đukiću priključio Vesko Đukić, a da je „nastavljena potraga“ za Vukom Vulevićem, „jednim Berancem sa nadimkom Meče“ i za Arminom Osmanagićem. Pored toga, objavljeno je da je podgorička policija u međuvremenu zaplenila nekoliko automobila; da su nemački stručnjaci delimično završili pregled golfa iz kojeg je, navodno, pucano na Jovanovića i da se konačni rezultati njihovih analiza tek očekuju; da su od svih osumnjičenih uzeti DNK uzorci i da je policija danima blokirala sve prilaze Baru. Priča o podacima se tu negde i završava: poslednja informacija iz Podgorice glasi da je Damiru Mandiću, posle izjave date istražnom sudiji i posle pretresa njegovog stana, određen jednomesečni pritvor – istražni sudija je 7. juna uveče potrvrdio da je Mandić pritvoren „zbog osnovane sumnje da je počinio teško ubistvo na štetu više lica putem pomaganja“, kažnjivo po članu 144, stav 8 Krivičnog zakonika Crne Gore.

Jednolična i na prvi pogled nimalo zanimljiva hronologija saslušanja, privođenja i pritvaranja postaje (kao što to već ovdašnji običaji nalažu) znatno živopisnija čim se zakorači na teren nezvaničnih informacija i još nezvaničnijih biografija. U tom smislu, lik i delo Damira Mandića zauzima, naravno, jedno od bitnijih mesta. Naime, kako navode neki crnogorski mediji i brojni crnogorski tračevi, poznati karatista i najbolji crnogorski sportista 2002. godine, nije se bavio samo sportom: Mandić je, navodno, godinama posedovao legitimaciju DB MUP-a Crne Gore i kao takvom su mu „bila otvorena sva vrata“. Prema pisanju podgoričkog „Dana“ od 4. juna, on je imao „zaštitu rukovodioca DB-a za koga je, po potrebi, obavljao komplikovane zadatke“ i bio zadužen za „vanredna dešavanja“. Kada je samo dan kasnije, šef crnogorske tajne službe Duško Marković demantovao takve navode, konstatujući da Mandića čak i ne poznaje, dnevnik „Dan“ dodatno se osmelio i objavio da je takve informacije dobio iz samog vrha tajne policije, da su Mandić i Ivan Delić svojim legitimacijama DB-a često „mahali i pred policajcima-pozornicima na ulici“ i „pred carinicima na ulici“, kao i da su posedovali službeno oružje, uniforme, službene automobile i rezervne registarske tablice.

Za razliku od Mandića i Delića, ime Vuka Vulevića podiglo je znatno veću buku, posebno kada su medijima počeli da se pojavljuju detalji o njegovom privođenju i kasnijem begu, kao i teze da je on lično pucao u Jovanovića. Vulević je, naime, poznat još od sredine devedesetih – u rodnom mestu Berane „proslavio“ se najpre svađom sa sugrađaninom Kemalom Rastoderom koga je ranio u jednoj pucnjavi, a zatim i po pucnjavi u Švajcarskoj u kojoj je takođe učestvovao i nakon koje se vratio u Crnu Goru. Pored toga, za njega se čulo tokom sukoba pristalica SPC-a sa policijom na Badnji dan 2002, kada je protiv njega podignuta krivična prijava zbog nedozvoljenog posedovanja oružja i napada na službeno lice, kao i posle nedokazanih optužbi za postavljanje bombe pred vrata šefa beranskog Centra bezbjednosti Dragana Mazića. U svakom slučaju, prema nezvaničnim informacijama, Vulević je bio jedan od prvih osumnjičenih za ubistvo Duška Jovanovića i kao takav saslušan je na samom početku istrage – načelnik podgoričkog CB-a Milan Vujanović je tada „vidno uznemiren“ naredio da mu se uzme tzv. parafinska rukavica (odnosno da se utvrdi da li ima tragova baruta na rukama) i pošto je test bio negativan, Vulević je pušten. I ne samo pušten – prema takođe nepotvrđenim informacijama, on je policiju napustio u svom „audiju“ A6 koji je tokom istrage zaplenjen, a koji ne bi trebalo da bude vraćen do kraja istražnih radnji. Kako bilo, Vulević je posle puštanja jednostavno nestao, a pretpostavke o tome da se trenutno nalazi na Kosovu i da mu je UNMIK na tragu, za sada su samo pretpostavke – ostaje, međutim, nejasno na osnovu čega su podgorički mediji jednoglasni u oceni da je upravo Vulević pucao na Jovanovića.

TREĆE LICE: Kada su priče o Mandiću, Deliću i Vuleviću bile već apsolvirane, u javnosti su se pojavila još neka (gorenavedena) imena, pa je prostor za nove spekulacije dodatno otvoren. Poznavaoci crnogorskih prilika utvrdili su pre svega da je zanimljivo to što „većinu osumnjičenih spaja bliskost narko biznisu, ali su se u dosadašnjim političkim dešavanjima u Crnoj Gori oni nalazili na suprotnim ideološkim, nacionalnim i političkim polovima“. Sve to, dalo je za pravo istim poznavaocima da zaključe kako je „zločin počinjen za novac ili zbog nekog drugog razloga, ali svakako za račun nekog trećeg lica, o kojem za sada iz istrage nije ništa procurilo“. Što se tiče „trećeg lica“, čini se da u Podgorici svi zapravo znaju njegov identitet – problem je jedino u tome što opozicija direktno optužuje premijera Mila Đukanovića, „upućeni“ prstom upiru u duvansku, narko i seks-trafiking mafiju, a provladin blok indirektno upućuje na „strane tajne službe“. No, imajući u vidu političku podeljenost Crne Gore, mnoštvo afera o kojima je „Dan“ svojevremeno pisao i razne političke i nepolitičke veze pokojnog Jovanovića, takva upiranja prstom mogla su se i očekivati. Ono što je ipak bilo neočekivano jeste prilično čudno ponašanje nadležnih u takvoj situaciji.

Naime, još kada je na početku istrage istražni sudija Ivanović obznanio da je kroz prozor automobila iz kojeg je navodno pucano na Jovanovića video hemijsku olovku jedne političke stranke iz Srbije (vidi okvir) i još mnogo detalja koje je jednostavno nemoguće videti kroz prozor automobila, bilo je jasno da policija i tužilaštvo ne deluju baš sinhronizovano. Ili da im, u najmanju ruku, ne ide u prilog da istragu obave ljudski – u prevodu, da kontrolišu informacije koje potiču iz njihovih redova i da odrede ko i šta sme da kaže. Umesto toga, o istrazi su se izjašnjavali svi mogući policajci, tužioci i „eksperti“, pa je, sasvim prirodno, došlo do hiperprodukcije teorija i „podataka“. Desilo se tako da istražni sudija nema podatke koje bi morao da ima, da objavljuje podatke koje ne bi smeo da objavi, da se Jovanovićev telohranitelj pojavio s tezom o tome da na Jovanovića nije pucano iz automobila za koji se to tvrdi, a da su brojni „insajderi“ istakli kako je među stotinjak privedenih „njih petnaestoro imalo policijske legitimacije“. Konačno, najnovije teorije baziraju se pre svega na informaciji da je Jovanović bio praćen i prisluškivan: iako je o tome do sada ćutao, vlasnik detektivske agencija SIA Božidar Spasić potvrdio je da je Jovanović angažovao upravo njegovu agenciju da uređaje za prisluškivanje pronađe i ukloni i da su oni to i učinili. Uz brojne detalje iz te akcije, podgorička javnost, imala je potom priliku da se sita zabavi pričama da li će eventualno postojanje dosijea o praćenju i prisluškivanju doprineti istrazi, da li je korišćenje tih eventualnih dosijea legalno, šta je uopšte suština praćenja i prisluškivanja, i tako dalje na istu temu.

U međuvremenu, crnogorska opozicija na svojim dobro posećenim mitinzima i dalje do iznemoglosti koristi ubistvo Duška Jovanovića kao argument za formiranje prelazne vlade, vanredne izbore i sve ostalo što je i do sada tražila; predstavnici domaćih i stranih organizacija i dalje do iznemoglosti ponavljaju teze o ugrožavanju slobode javne reči, represiji nad medijima i sve ostalo što su i do sada ponavljali; čaršija se i dalje do iznemoglosti bavi teorijama zavere kojima se i do sada bavila. Ukoliko pretpostavimo da ćuteći i privodeći osumnjičene i policija radi ono za šta je plaćena, u Crnoj Gori u ovom trenutku svako radi svoj posao. Problem je jedino to što, radeći svoj posao, vidne rezultate beleži jedino čaršija. Na ostale se još uvek čeka.