Hajka na sopstvene građane

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 24. mart), Srbija polako privodi kraju treću nedelju od pojave novog virusa korona kod nas. Ujedno, izgurali smo i prvu nedelju pod pooštrenim merama policijskog časa, koji je sada produžen i traje od 17 do 5 časova. Mere koje Vlada Srbije donosi i menja maltene iz sata u sat i dalje unose uznemirenje među građane.

Same mere koje sprovodi Srbija nisu nikakvo čudo neviđeno u ostatku sveta. I u Evropi ima zemalja u kojima se zabrana kretanja sprovodi na različite načine; u Lombardiji su hoteli, tržni centri i slični objekti preuređeni u objekte za smeštaj obolelih od novog virusa korona. Takođe i pojedine američke države uvele su posebne termine kada penzioneri mogu u nabavku po velikim marketima. Samoizolaciju sada preporučuju svi (čak i Velika Britanija), osim Holandije koja se još nada stvaranju kolektivnog imuniteta. Zbog toga je na meti kritika SZO i cele EU, a da im ideja možda nije najbolja govori podatak da među članicama EU imaju najveću stopu smrtnosti od novog virusa korona u populaciji mlađoj od 50 godina.

Kod nas su brojevi još uvek mali da bi se mogli izvoditi bilo kakvi zaključci, ali do pojave ovog broja „Vremena“ na kioscima nema sumnje da će broj registrovanih slučaje infekcije kovidom-19 biti višestruko veći, jer počinje pojačavanje obima testiranja.

Ipak, problem sa merama koje Srbija sprovodi nije toliko u njihovoj rigoroznosti, koliko u ad hoc pristupu koji dovodi do panike u određenim delovima javnosti. Naime, utisak je da Vlada Srbije prvo donese meru i obavesti javnost o njoj, a onda smišlja kako da je sprovede u delo, suočena sa preprekama u realizaciji. Navešćemo samo nekoliko primera: potpuna zabrana kretanja građanima starijim od 65 godina (70 u ruralnim sredinama), izazvala je problem oko nabavke namirnica, pa je uvedeno „luftiranje penzionera“ jednom nedeljno, od 4 do 7 ujutru. To je izazvalo kilometarske redove ispred velikih marketa, pa sad čekamo krizni štab da smisli kako dalje. Socijalna davanja poput dečjih i roditeljskih dodataka isplaćena su na vreme, ali je Pošta Srbije zatvorila šaltere, pa oni koji ova davanja podižu u poštama za sada ne mogu da dođu do svog novca. Penzije ležu na račune u utorak i sredu, a prema saznanjima „Vremena“ Narodna banka Srbije naložila je bankama tek u ponedeljak da dostave spiskove korisnika starijih od 65 koji nikoga nisu ovlastili na svoj račun. Autorka ovog teksta ima oca penzionera koji je među retkima iz svoje generacije vičan uslugama elektronskog bankarstva, pa je dolijao meri tako što je celu penziju prebacio na ćerkin račun. Ćerka nije rizična grupa, pa će na bankomat u punoj ratnoj opremi (maska, nitrilne rukavice, naočari). Opšti je utisak da ljudi nalaze načine da „hakuju“ vanredno stanje, a da ujedno ne prekrše nijednu od uvedenih zabrana.

Iako je ministar zdravlja Zlatibor Lončar rekao da elektronski recepti važe za one koji godinama dobijaju istu terapiju za hronične bolesti (na ovo smo se žalili i u prošlom broju „Vremena“), ta vest još nije doprla do svih domova zdravlja, a ni do apoteka, no, moguće je, uz šarmiranje medicinske sestre, produžiti elektronski recept telefonom.

Od ostalih novosti imamo to da do pre neki dan nismo znali da su vlasnici pasa osetljiva grupa, pa su uspeli da se izbore za 20 minuta oko zgrade – da se Džeki olakša.

HAOS U STUDENJAKU

Međutim, pojavile su se nove grupe zaista ugroženog stanovništva, i za njih se sada ubrzano traže rešenja. Jedni su studenti kojima je u utorak, 17. marta samo naređeno da napuste studentske domove i idu kućama, u cilju sprečavanja širenja virusa. Nedelju dana kasnije, 24. marta, oni su pozvani da se vrate u Beograd i iznesu svoje stvari iz soba kako bi one bile slobodne u slučaju povećanog broja inficiranih novim virusom korona. Otkako su u Srbiju stigli kineski eksperti, krizni štab i Vlada Srbije bezglavo jure da sprovedu njihove preporuke, i zbog toga dolazi do haosa u pojedinim oblastima. Uprava Studentskog centra Beograd prvo je studentima poslala obaveštenje da će ako u naredna 24 sata iznesu stvari biti nagrađeni oslobađanjem plaćanja stanarine za vreme vanrednog stanja. Kasnije tokom večeri, nagrada je pretvorena u kaznu: ko ne iznese stvari, plaćaće punu stanarinu dokle god traje vanredno stanje. Rezultat: oko 400 studenata smeštenih u Studentskom gradu, sa sve roditeljima, požurilo je (kolima, jer međugradski javni saobraćaj je ukinut) da isprazni sobe. Ostalima je zaprećeno da će im stvari biti iznete i smeštene u nekakve magacine, priča za „Vreme“ I.R., studentkinja iz Kraljeva. A onda je u utorak u 15 časova, dok su studenti i roditelji jurcali da se pokupe iz Beograda da ne bi prekršili policijski čas, ministar zdravlja Zlatibor Lončar saopštio kako Studentski grad ipak neće biti namenjen smeštaju obolelih jer su kineske kolege procenile da je Sajam adekvatniji zato što ima više ulaza – za obolele i za lekare.

„Ispada da su ljudi bez razloga jurili po stvari“, kaže I.R. i dodaje da u Studentskom gradu teško da se može iko adekvatno smestiti jer niti ima odvojenih ulaza niti svi blokovi raspolažu ispravnim liftovima. Dodajmo i da su blokovi u Studenjaku šestospratnice sa lavirintima od hodnika.

Kragujevac i Novi Sad su još u prvom trenutku naložili korisnicima studentskih i đačkih domova da sa sobom odnesu sve svoje stvari, tako da u ovim gradovima u utorak nije bilo pometnje. U Kragujevcu je zvanično potvrđeno da će studentski i učenički dom biti korišćeni u slučaju povećanog broja obolelih, te da su sobe već spremne i dezinfikovane.

KO SE LEČI BESPLATNO

Državljani Srbije koje je zatvaranje aerodroma i granica zateklo van Srbije požurili su nazad. Naišli su na hajku, kako na društvenim mrežama tako i na konferencijama za novinare državnog vrha. „Požurili ovamo da ih Stevanović (direktor Infektivne klinike KCS, prim.nov.) leči, jer im je ovde besplatno, a u Austriji košta“, podsmevao se predsednik Aleksandar Vučić u nedelju, 22. marta na konferenciji za novinare.

U narednim danima, mantru o zlim gastarbajterima koji su pojurili da se leče o našem trošku ponavljao je i ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Vučić je još „podebljao“ antagonizam prema „gastarbajterima“ podsmešljivom tiradom u kojoj je rekao da su otišli jer im nije valjala Srbija, a sad im je dobra, pa se nada da će bar pola njih ostati ovde i posle korone. Preskočio je ili zaboravio da kaže: većina tih ljudi su studenti koje su fakulteti poslali kući, sezonski radnici koji svakako nemaju drugu maticu osim Srbije, ali i naši državljani na radu u inostranstvu kojima su zemlje boravka izdale naredbe da se vrate kući. U ponedeljak, 23. marta uveče, u Srbiju je stigao avion sa našim državljanima koji su se od kojekude dokopali Frankfurta, a potom i Pariza, odakle ih je pokupio avion Er Srbije. Ljubomir Gočić iz Boleča vozio je kamion u SAD, a onda se, pošto trenutno nije moguće da radi, zaputio u Srbiju. Stigao je, kaže u razgovoru za „Vreme“ do Frankfurta, tamo ih je dočekao naš konzul, uspeo da obezbedi smeštaj u nekom pristojnom hotelu, a onda su poleteli za Pariz. Iz Pariza su sleteli u Beograd i tu počinje agonija. „Ja sam dobio rešenje o 28 dana kućne izolacije. Ali onda su nas podelili u dve grupe, u dva autobusa i pod pratnjom vojne policije sproveli negde, niko od nas nije znao gde. Jedna grupa je poslata u Suboticu, čuo sam se sa njima, nemaju gde da operu ruke.“

Gočić kaže da njegova grupa nije imala pojma gde je tačno smeštena, znali su samo da su negde u blizini Lisičjeg jarka, Opština Rakovica. Zajedničkim snagama, kroz razgovor za „Vreme“ utvrdili smo da se deo naših građana iz inostranstva nalazi u hotelu „Slodes“ u Rakovici.

„U sobama nas ima između dvoje i četvoro, u ponedeljak nije bilo grejanja, a danas ga malo ima, malo nema. Imamo kupatila, ali nemamo odeću, jer nam je svima prtljag ostao u Parizu“, kaže Gočić.

Od hrane su u utorak dobili hleb i paštetu: „Najgore je što nam niko ništa ne priča. Mi smo ušli u autobuse sa rešenjima o kućnoj izolaciji i negde na pola puta shvatili da ne znamo gde nas voze. Jedina osoba koja je prema nama bila pristojna je konzul u Frankfurtu, posle njega nam se više niko nije ni obratio osim vojne policije.“

Gočić kaže da nema ništa protiv mera koje su uvedene, 28 dana izolacije nisu mu problem, ali: „Smeta mi nehuman tretman, smeta mi što državni zvaničnici stvaraju atmosferu u kojoj se pravi hajka na nas. Izmerena nam je temperatura, nismo testirani na koronu, ali evo, moje komšije u Boleču, a svima sam im slao novac iz Amerike, misle da ne treba da se vratim kući. Napravljena je atmosfera u kojoj smo mi ispali glavna pretnja, ljudi koje treba loviti i zatvarati u koncentracione logore.“

Koliko je tretman ovih ljudi loš, Gočić opisuje i kroz telefonski poziv koji je dobio u utorak ujutru. Nepoznat ženski glas tražio je da joj navede lekove koje uzima za hronične tegobe, ali brzo: „Rekao sam joj – ženo božja, ne znam nazive, znam kako koji izgleda, polako. Onda je počela da viče na mene, pa sam spustio slušalicu.“ Gočić demantuje tvrdnje Vučića i Lončara o tome da je ovde došao kako bi se lečio besplatno: „Ja sam osiguranik Srbije i u Srbiji sam zaradio penziju. Dakle, ne grebem se ni o koga, imam srpsku zdravstvenu knjižicu. Zašto naš narod truju protiv nas zarad političkih poena? Zašto ja kao penzioner da vozim kamion po Americi? U mojoj grupi su bili sezonski radnici na građevini koje su bukvalno istovarili u Frankfurtu da se snađu kako znaju, a ne znaju ni jezik.“

Gočić smatra da ih je od još gore hajke koju sopstvena država vodi protiv njih donekle spasao samo sneg koji je 23. marta zatrpao Srbiju. Tamo bi bili smešteni u šatore koje je prošle nedelje razvukao ministar odbrane Aleksandar Vulin.

Sve u svemu, vanredno stanje je činjenica, niko ne spori da je izolacija neophodna, međutim, ono što imamo u praksi je sledeće: Vlada, a sada sa njima i kineski stručnjaci, smisle meru i odmah narede građanima da je poštuju. Ali, plan za sprovođenje te mere pravi se tek kasnije, što stvara paniku i strah među građanima. Na primeru državljana Srbije koji su došli iz inostranstva vidimo i nepotrebno pravljenje razdora između društvenih grupa. Dodajmo tome i greške koje ljude izlažu riziku od širenja virusa: trpanje u autobuse, bezrazložno okupljanje velikog broja studenata i roditelja u Studentskom gradu, penzionerske redove ispred marketa… Mere su na papiru smislene, većina građana je svesna da su im neka prava uskraćena da bi im se zaštitilo ono glavno: na život i zdravlje. Sprovođenje mera je, međutim, loše planirano i nekoordinisano, a komunikacija predstavnika vlasti sa građanima loša. To vidimo i na svakodnevnim konferencijama za novinare: kada govore Darija Kisić, Jelena Milošević, a naročito Predrag Kon, svima nam je sve jasno i nema nervoze. A onda mikrofon uzme Zlatibor Lončar ili, ne daj bože, Aleksandar Vučić, i sve ono što su nam epidemiolozi objasnili smireno i jasno, oni ponove nervozno, zbunjujuće i uz dreku.

Doktor Kon je u ponedeljak rekao ključnu stvar u vezi sa novim virusom korona: „Sve ovo je za nas novo i još uvek učimo.“ Kad bi predsednik Vučić to češće ponavljao, možda bismo svi bili smireniji.