Kad se sitni prevarant i „stručnjak“ za bezbednost i bobičasto voće uključio u hajku Saveta za borbu protiv korupcije i pridruženih stručnjaka na novine i novinare, razmišljao sam da li da se oglašavam. Svaki smutljivac i samozvani ekspert kome novinari ne pridaju neku posebnu pažnju, daje sebi za pravo da izađe na neku tribinu i kaže da smo svi korumpirani, te da smo na Đilasovim i Šaperovim jaslama.
Dok god takvih spodoba nema u novinama, znači da ipak još nismo toliko ogrezli u korupciji. Kao glavni urednik „Blica“ ne osećam se prozvan, ma šta oni pričali, jer da nije bilo naših i još nekih novina i magazina, rad Saveta za borbu protiv korupcije bio bi uzaludan posao. Kao predsednik UO Asocijacije medija (poslovnog udruženja izdavača), moram da javno kažem DOSTA, jer ovom hajkom nanose štetu svim izdavačima, koji teško preživljavaju (jedini bez ikakve pomoći države) godine krize.
Sam izveštaj Saveta o medijima je loš pokušaj istraživačkog novinarstva, u kome ima tačnih, polutačnih ali i netačnih i proizvoljnih zaključaka. Pođimo redom:
Ko su vlasnici medija u Srbiji? Ovom temom se bave svi koji pokušavaju da oblate sve medije, iako je poznato ko su stvarni vlasnici ( „Blic“ je u seriji „Ko poseduje Srbiju“ objavio imena i prezimena svih vlasnika). Mnogo je važniji odgovor na pitanje ko i na koji način upravlja medijima. Jedan od glavnih problema je državno vlasništvo u medijima, jer gde god da ga ima u bilo kom procentu, vladajuća koalicija je uspostavila kontrolu. Od Saveta bih očekivao da nam pomogne u borbi da isteramo državu iz medija. Za ovo nisu bile potrebne nikakve strategije, dovoljni su i postojeći zakoni koji na to obavezuju.
Drugi problem transparentnosti vlasništva je jednostavno rešiti: lično mislim, a to mišljenje dele i ostali članovi Asocijacije medija, da je potrebno u postojećim zakonima precizirati da vlasnik medija ne može biti pravno lice u kome nije poznat krajnji poreski obveznik. Medijski eksperti, kojih je u Srbiji više nego novinara, bi za svaki sadašnji i mogući problem da donesu po jedan zakon specijalno za medije. Nikad mi nije bilo jasno zašto se mnogi novinari zalažu za takva rešenja, jer prevelika arbitraža šta se sme a šta ne u medijima otvara veliki prostor za korupciju i uticaj.
Koliki je uticaj državnih institucija kroz različite tipove budžetskih davanja? Savet zaključuje da je ogroman i to postavlja na drugo mesto po važnosti. Realnost je, međutim, sasvim drugačija: svim novinama i magazinima, članicama Asocijacije medija, prihodi ostvareni na ovakav način ne bi mogli da obezbede papir za štampanje ni za mesec dana izlaženja. Zato prenaglašavanje takvih prihoda na uticaj i kontrolu predstavlja zlonamerno izvrtanje činjenica kako bi se potkrepila unapred doneta ocena da je „nad njima uspostavljena potpuna kontrola“. Da li je moguće, pitam površne istraživače, da u Srbiji u ovom trenutku nema nijedan bar delimično slobodan lokalni ili nacionalni medij.
U maniru najgoreg površnog novinarstva, Savet kaže da „mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra…“. Sve dnevne novine i magazini (članice AM, koje čine 85 odsto svih tiraža u Srbiji) nisu od tih para prihodovale ni milion. Najviše finansijskih sredstava, kažu, dobili smo od Telekoma Srbije, zatim nekoliko ministarstava. Pođimo redom: Telekom je jedno od tri preduzeća iz iste delatnosti i sva se oglašavaju u medijima, a novine u kojima radim su dobro prihodovale i od Telenora i VIP-a. Slično je i u ostalim novinama. I u drugim evropskim državama ministarstva oglašavaju i promovišu određene akcije i plaćaju oglase, a u mnogim to čine u naglašenijem obliku u štampanim medijima kao vid pozitivne diskriminacije.
Šta smo mi u štampanim medijima tražili od države i regulatornih tela:
– da poštuju zakone – izađu iz vlasništva u medijima, uvedu red na TV (poštuju zakon o oglašavanju);
– da prestane finansiranje medija iz budžeta, osim projektnog finansiranja na transparentan način;
– da smanjenjem PDV-a za štampane medije pomognu u prevazilaženju krize;
– da omogući carinske olakšice za robu koju uvozimo (sve što se koristi u štamparijama se uvozi);
– tražili smo od RRA da kažnjava TV stanice za nepoštovanje zakona I urušavanje tržišta oglašavanja;
– tražili smo od prekršajnih sudova da procesuiraju sve prijave protiv medija koji krše zakone, a ne sporadično i proizvoljno…
Na konkurs za pomoć medijima Ministarstva kulture nijedne ozbiljne novine se nisu javile, jer je budžet za to bio ravan jednodnevnom štampanju dvoje većih dnevnih novina…
Da li nas kontrolišu Đilas i Šaper? Savet kaže: „Posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti, imaju agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba. Te agencije, između ostalog, već godinama kontrolišu tržište reklama. One otkupljuju od medija reklamni prostor, koji potom prodaju klijentima, odnosno pojedinačnim kupcima po daleko višim cenama.“ Za ovako visokouman zaključak stvarno je bilo potrebno veliko istraživanje. Agencije svuda u svetu rade za proviziju, pa tako, primera radi, i kuću za koju radim. Pozivamo kolektivno sve članove Saveta za štampu da dođu i vide sve ugovore sa svim agencijama. Iznenadilo me je da niko iz Saveta nije došao u našu firmu i zatražio bilo koji podatak. Da bi neke novine imale značajniji prihod od oglasa, moraju da imaju dobar tiraž, zatim čitanost i pristojan ugled, a to u ovom trenutku u Srbiji nije lako ostvariti. Ima novina koje su to ostvarile i to je vredno hvale, a ne ove ružne hajke. Nema tog medijskog moćnika koji može preusmeriti pare za oglašavanje neke strane kompanije, primera radi, zato što mu se ne sviđa pisanje novina koje su tiražne i uticajne.
I neka mi ne bude zamereno što ću na kraju reći i nešto sasvim lično. Gospođa Verica Barać je imala intervjua u „Blicu“ više nego Đilas, Šaper, Tadić i Cvetković zajedno. Do ovog poslednjeg, cenili smo izuzetno sve njene izveštaje i maksimalno ih podržavali, jer smo smatrali da jedni bez drugih ne možemo napraviti ništa u borbi protiv korupcije. Ovaj poslednji o medijima smo ignorisali, jednostavno rečeno – ne priznajemo nikome da je poslednjih 15 godina uradio nešto više za slobodu medija i u borbi protiv korupcije od nas, a mi smo u njemu označeni kao korumpirani medij. Nadam se da ćemo sarađivati na nekoj drugoj temi. Poziv je otvoren i iskren.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
