Najpre je Karla del Ponte, glavna tužiteljica haškog Tribunala, uoči prošlonedeljne posete Beogradu obećala da će objaviti srbijansku adresu Ratka Mladića. Zatim je Dušan Mihajlović, republički ministar policije, obećao da će u tom slučaju uzeti gospođu Del Ponte za ruku pa će zajedno poći kod Ratka. Ni ona ni on nisu se pokazali kao ljudi od reči: poseta je završena, ali oni koji bi rado obišli ratnog komandanta Vojske Republike Srpske da ga pozdrave kao srpskog heroja ili oni koji bi da ga pitaju gde su im muževi, očevi i braća ostali su kratkih rukava.
U stvari, poseta je trajala svega nekoliko časova i, prema rečima ljudi koji su prisustvovali sastancima Del Ponteove i ovdašnjih zvaničnika, nije bila nimalo spektakularna. Razgovaralo se uglavnom o tekućim pitanjima, tvrde naši izvori navodeći kao glavne teme pitanje oslobađanja izvesnih lica od obaveze da čuvaju vojnu i državnu tajnu, te o dostavljanju određenih dokumenata Hagu. Pored sastanka s ministrom Mihajlovićem, Del Ponteova je bila i kod saveznog ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića, kao i kod premijera Zorana Đinđića. „Razgovori su protekli u sasvim normalnoj atmosferi“, kaže naš izvor demantujući glasine koje su se pojavili u štampi da su susreti bili „mučni“. A Mladićeva adresa? „Ovo nije ni prvi ni poslednji put da ona dolazi s nekakvim adresama“, sleže ramenima naš sagovornik, „pa ništa.“
Međutim, pitanje boravišta generala Mladića, koga haška optužnica tereti za niz ratnih zločina, uključujući genocid u Srebrenici, neće se tako lako skinuti s dnevnog reda. Mladić je, uz Slobodana Miloševića i neuhvatljivog Radovana Karadžića, jedan od tri „krunska dragulja“ Haškog tribunala i neumesno je očekivati da će Tribunal odustati od insistiranja na njegovom hapšenju. Problem je u tome što je Mladićev slučaj donekle specifičan u odnosu na drugu dvojicu, i ta specifičnost je ono što kvari sreću i Beogradu i Hagu.
IVER I KLADA: Za razliku od Miloševića i Karadžića, koji su u svojim konstitutivnim jedinicama imali ozbiljne političke protivnike, i doživeli da vide te protivnike na vlasti (Plavšićeva i Dodik u RS, Koštunica i Đinđić u Srbiji), Mladić tu vrstu neprijatelja nije stekao. Kao profesionalni vojnik, retko se mešao u politiku, mada se u jednom trenutku suprotstavio Miloševiću (oko Vens-Ovenovog plana), dok je Karadžića mahom jednostavno ignorisao. Ostao je, međutm, veran svojoj alma mater, Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koja je i nakon transformacije u Vojsku Jugoslavije ostala pupčanom vrpcom vezana za „ćerku“ VRS. U međuvremenu, Karadžić je doživeo da ga se rođeni SDS zvanično odrekne i spao na uzak krug tvrdokornih pristalica, Milošević je uhapšen i izručen, ali je Mladić nastavio da izbegava hapšenje zahvaljujući podršci vojske, koja ga je oduvek osećala kao svog čoveka.
Iako su to dugo poricali, domaći zvaničnici su na kraju priznali da su Mladića dugo obezbeđivali pripadnici vojne policije i da je pedesetdevetogodišnji general, uprkos njihovim ranijim izjavama, ne skrivajući se mnogo, živeo u Beogradu. To obezbeđenje je povučeno tek nedavno, na uporno insistiranje iz inostranstva, a Mladić je navodno netragom nestao. Sada se isti ljudi kunu da nije na teritoriji SRJ, ali niko se neće iznenaditi ako se sutra ispostavi da su opet lagali.
Kako saznajemo iz upućenih vojnih izvora, Mladića su u Beogradu u stvari obezbeđivali pripadnici vojne policije VRS, u koordinaciji s kolegama iz VJ. Nakon što je to službeno onemogućeno, ništa se drastično nije promenilo, s tim što su isti ljudi nastavili da rade isti posao u civilu pošto su se formalno povukli iz aktivne službe. „To su momci koje je on probrao tokom rata i koji bi glavu dali za njega“, kaže naš izvor izražavajući sumnju da će se general predati živ.
MARTIĆEVIM STAZAMA: Sudeći po svemu, iako je ostao bez službene zaštite, Mladić još uvek može da računa na gostoprimstvo VJ, mada mnogo diskretnije nego ranije. Vojska poseduje poligone, planinske kuće i odmarališta u koje civili (pa ni policija) nemaju pristupa. Prema izvorima „Vremena“, Mladić je pre neki mesec viđen na planini Rajac kod Milanovca, a sem toga, navodno je boravio i u blizini Valjeva, blizu mesta gde se dugo uspešno skrivao Milan Martić. Male su šanse da će policija, koja dugo nije smela ili nije htela da pronađe osobu manjeg formata poput Martića, rizikovati oružani sukob kako bi u Hag otpremila Mladića. Takođe je nerealno očekivati da će ga isporučiti vojska, pa makar joj predsednik Koštunica, i sam gadljiv na Hag, to naredio. Može se očekivati jedino to da vojska zamoli Mladića da izbegava vojne objekte i da nađe neki privatan smeštaj. Upravo u tom svetlu treba sagledati navodni susret Mladića i šefa KOS-a Ace Tomića, o kome je general Pavković nedavno govorio.
Postoji tu još jedan detalj zbog koga vojska ne želi da spali mostove s generalom. U ofanzivi na Srebrenicu, naime, učestvovali su i neki oficiri VJ, i njima bi bilo krajnje neprijatno ako bi se o tome na eventualnom suđenju progovorilo. Sem toga, optužba za genocid u Srebrenici sadržana je i u Miloševićevoj optužnici, a jedina veza između Miloševića i Mladića vodi preko Generalštaba. Sve to će doći na red već od ove jeseni kada se kosovski deo suđenja Miloševiću završi i Tribunal počne da se bavi Bosnom. U međuvremenu, sasvim će se približiti i 31. mart kada će američka administracija ponovo ocenjivati da li SRJ ispunjava uslove za dalju američku pomoć, a prvi od tih uslova je saradnja s Tribunalom. Ako je suditi po prošle dve godine, taj 31. mart već postaje tradicionalan datum kada se jataci opraštaju od hajduka uz besplatnu avionsku kartu u jednom pravcu. Do tada, general Mladić ostaje dragi gost.
