Gužva na listi čekanja

Liste čekanja za operaciju srca ukidaju se 2013! Ova dobra vest najavljena je u septembru prošle godine, prilikom predstavljanja Nacionalnog programa prevencije i kontrole kardiovaskularnih bolesti u Srbiji. Do tada, obećano je, biće otvoreno pet najsavremenijih kardiohirurških operacionih sala, ali i obučen dovoljan broj mladih lekara.

Prošle nedelje ministar zdravlja Tomica Milosavljević nastavio je u istom tonu i rekao da će u narednom periodu početi intenzivnije da se rešavaju problemi čekanja na operacije srca. Ministar je tom prilikom naglasio da bi problem čekanja na kardiohirurške intervencije trebalo da se reši „boljim upravljanjem listama čekanja“, korišćenjem postojećih kapaciteta u kliničko-bolničkim centrima, otvaranjem hirurških sala, kao i slanjem pacijenata na operacije u inostranstvo.

Danas na operaciju srca u Srbiji čeka između 3500 i 4000 ljudi. Dok su mnoge liste čekanja, poput one za pejsmejker ili ugradnju stenta, potpuno „ukinute“ ili bar drastično smanjene, ova lista uporno ostaje ista. Ko nije mogao (ili nije morao) da čeka, otišao je na operaciju u neki od evropskih centara gde intervencije koštaju do 15.000 evra, a pacijenti sa još dubljim džepom pomoć su potražili u Hjustonu, na čuvenom američkom institutu za srce gde operacije koštaju između 50.000 i 60.000 dolara. Nažalost, najveći je broj onih koji ne mogu priuštiti lečenje u inostranstvu, pa – čekaju.

Odskora je otvorena mogućnost upućivanja pacijenata na operacije srca u privatnu bolnicu „Acibadem“ u Istanbulu i to o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a direktorka RZZO-a Svetlana Vukajlović je rekla da će svima koji su na listi biti upućen dopis i ponuđena nova opcija kako bi se rešio problem dugog čekanja.

DEDINJE I INOSTRASNTVO: Međutim, mogućnost da srpski pacijenti o državnom trošku idu na operaciju u inostranstvo otvorila je polemiku. Neki su to doživeli kao poraz srpske kardiohirurgije, dok drugi misle da boljom organizacijom posla može znatno da se poveća broj operacija u tri kardiohirurška centra – Kliničkom centru Srbije, Institutu „Dedinje“ i Sremskoj Kamenici.

Svi se slažu u jednom – problem je trebalo rešiti ranije.

Kao jedno od sistemskih rešenja pominje se izgradnja nove zgrade, pored postojećeg Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, takozvano „Dedinje dva“. Priča o izgradnji „Dedinja dva“ traje već nekoliko godina, ali sve je ostalo samo na rečima. Tražilo se rešenje za dobijanje dozvole za gradnju od Grada, Ministarstvo zdravlja je projekat uvrstilo u NIP, bila su predviđena i sredstva iz NIP-a, ali Grad nije dao dozvolu.

foto: a. anđić

„Problematika hirurgije srca došla je do apsurda“, kaže za „Vreme“ dr Boško Đukanović, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“. „Ja sam devet godina upozoravao da će nam tri-četiri hiljade ljudi čekati na operaciju srca i zato sam i insistirao na proširenju kapaciteta ‘Dedinja’. To, međutim, nije prepoznato kao prioritet i moje ideje su odbijali. Sada je došlo takvo vreme da smo prinuđeni da šaljemo ljude na operaciju u inostranstvo. Meni to teško pada, ali je dobro da Ministarstvo zdravlja i Republički zavod za zdravstveno osiguranje zaista razmišljaju o pacijentima. Koja država šalje pacijenta na lečenje u inostranstvo? Taj potez pozdravljam. Međutim, imamo mogućnost i prioritet da se to sve uradi i ovde“, kaže dr Đukanović i dodaje da u Srbiju godinama unazad na operaciju srca dolaze stranci i da na osnovu toga država pravi finansijsku korist, ali razvija i medicinski kredibilitet.

„Medicina je najbolja diplomatija. Srbija ima vrlo visok rejting, kada je kardiohirurgija u pitanju. Veliki broj stranaca prolazi kroz naše ruke, ali taj broj bismo mogli da utrostručimo kada bismo imali odrešene ruke za proširenje kapaciteta. Postigli smo da nam na operacije dolaze pacijenti iz Libije, arapskih zemalja, iz Rusije, Albanije, Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i umesto da razvijamo taj trend, mi sada moramo te strance da vraćamo kući, jer nemamo uslova i kapaciteta da ih operišemo. A ti stranci nam donose ‘živ’ novac koji bismo mogli da uložimo u dalji razvoj kardiohirurgije, što bi išlo u korist i domaćih i stranih pacijenata. Treba li država da se odrekne toga?“, pita dr Đukanović i ponavlja da bi dolazak stranih pacijenata i čišćenje naših lista čekanja bili rešeni izgradnjom još jedne ili dve bolnice.

Liste čekanja za operaciju srca na „Dedinju“ broje oko 2500 ljudi. Prosek čekanja zavisi od hitnosti. Hitni slučajevi se mogu operisati i odmah, ali generalno gledano, prosečan čovek koji nije ugrožen vitalno, može da čeka i dve godine što obesmišljava postupak. „Često nam se dešava da kada pozovemo pacijenta koji je dve godine na listi čekanja saznamo da je kasno. Neprijatno je kada pozovemo pacijenta a njegova žena kaže: ‘On je prošle godine umro.’ To je poražavajuće“, kaže dr Đukanović, ali nije pesimista.

„Nismo još izgubili vreme. Pet do dvanaest je da uradimo sve. Problem proširenja ‘Dedinja’ je vrlo jednostavan. Proširenje bi koštalo oko 20 miliona evra i to je mala investicija, s obzirom na to šta bismo dobili zauzvrat. Projekat postoji, uradio ga je Energoprojekt, u saradnji sa američkim arhitektama. Sve je spremno, i sve čeka odluku vrha države. Ne znam koji projekat može biti važniji, jeftiniji, bitniji i profitabilniji od ovog. Pomak može da se desi već sutra ukoliko Vlada reši da se to radi i da se pristupi ozbiljnom projektu razvoja kardiohirurgije i u Beogradu i u gradovima kao što su Niš i Kragujevac. Tako bismo mi jako brzo mogli da uradimo veliku stvar.“

Dr Nevena Karanović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, kaže za „Vreme“ da do proširenja „Dedinja“ ne može doći iz objektivnih razloga. „Postoji dobra volja svih aktera, ali i objektivne prepreke. Ministarstvu zdravlja je dostavljeno idejno rešenje, to jest plan proširenja ‘Dedinja’, ali taj predlog tek treba da bude pretočen u detaljan plan ili projekat. Obavili smo razgovore sa nadležnim institucijama u Gradu i sa nadležnim ministarstvima, i ispostavilo se da je problem u činjenici da na lokaciji na kojoj se nalazi Institut, a koja je u nadležnosti Grada Beograda, Generalnim urbanističkim planom nije dozvoljena gradnja novih objekata niti nadogradnja postojećih.“

PRIVATNICI: Dr Karanović podseća da u poslednje tri godine srce u Srbiji operiše oko 4500 pacijenata godišnje. Operacije se izvode u četiri ustanove, u 12 kardiohirurških sala. „To je mnogo više nego ranijih godina, ali ne i dovoljno“, kaže dr Karanović. „Broj kardiohirurga takođe nije mali, ima ih oko 50, ne računajući one koji su na specijalizaciji. Da li su svi oni u punoj meri angažovani na svom poslu, pitanje je za one koji organizuju proces rada u ovim ustanovama. Centralno vođenje postojećih lista najbolji je način da se pravedno raspolaže i upravlja postojećim kapacitetima i da se izbegne mogućnost eventualnih manipulacija.“ Radi bržeg protoka pacijenata, Ministarstvo zdravlja je naložilo Fondu da otkupi sav dopunski rad na kardiohirurškim klinikama, jer liste čekanja ne mogu da važe samo za građane Srbije, dok se operišu strani državljani. Fond je potpisao ugovor sa privatnim sektorom, a otvorena je i mogućnost potpisivanja ugovora sa kardiohirurgijama drugih država, pod uslovima za koje se proceni da su odgovarajući. „Do kraja ove godine počeće sa radom Klinika za kardiohirurgiju u Kliničkom centru Niš, a nadam se da ćemo uskoro naći rešenje za proširenje kapaciteta Instituta za KVB ‘Dedinje’“, kaže dr Karanović. „Završetkom projekta ‘Rekonstrukcija četiri klinička centra u Srbiji’, 2012. godine, definitivno će se rešiti pitanje kapaciteta kardiohirurgije u Srbiji, a samim tim i lista čekanja u ovoj oblasti.“

Početkom marta, ministar Milosavljević je izjavio da je Ministarstvo zdravlja odobrilo da se o trošku države operacije na srcu mogu obavljati i na jednoj privatnoj kardiohirurškoj ustanovi u Beogradu. Dr Đukanović kritikuje ovu odluku uz obrazloženje da je „neverovatno da država pravi ugovor sa novoformiranom bolnicom koja nema nikakvu referencu u lečenju kardiohirurških bolesnika“: „Naša struka je izričito protiv toga i svi šefovi kardiohirurgija u Srbiji su se decidirano izjasnili protiv toga. Neka se ta bolnica dokaže svojim radom i rezultatima, a ja ću biti prvi koji će taj ugovor podržati“, kaže dr Đukanović i dodaje da „država, kao ozbiljna institucija, mora da zahteva reference za lečenje svojih građana“.

Svetlana Vukajlović kaže za „Vreme“ da će država svakako tražiti reference: „Stalno pričamo da privatnicima treba dati šansu, pa hajde da počnemo odande gde ima najviše posla. Ne možemo negirati činjenicu da privatnici nude kapacitet, a ako uz to dokažu da imaju adekvatan stručni kadar i da pacijentu garantuju visok kvalitet zdravstvene usluge i bezbednost, nema razloga da ih odbijemo. Pozvaćemo ih da dostave ponude i uz ponudu dokaze kojima garantuju kvalitetnu zdravstvenu uslugu. Tražićemo da u tim klinikama radi stalno zaposleno medicinsko osoblje, ali da to budu ljudi sa referencom i kredibilitetom. Na taj način pacijentu se nudi veći izbor o trošku države: uz operacije u inostranstvu i operacije na nekoj od državnih klinika, nudi mu se, kao alternativa, i operacija na privatnoj klinici. Mislim da ne treba apriori stvari deklarisati kao crne ili bele, već hladne glave odlučiti u korist pacijenata, jer to nam je svima najvažnije“, kaže Svetlana Vukajlović.