"Kada bi se sva imovina vratila Srpskoj pravoslavnoj crkvi, 35 do 40 odsto celokupne teritorije Kosova i Metohije bilo bi u vlasništvu Crkve: za nešto od toga postoje dokumenta, za nešto ne. U svakom živućem manastiru postoje tapije koje svedoče o vlasništvu, u istorijskim spisima se takođe može videti šta je bilo u posedu Crkve i sad je stvar dobre volje onoga ko je na terenu koji će dokument prihvatiti"
Od šest „rundi“ pregovora o rešavanju konkretnih pitanja vezanih za budući status Kosova i Metohije, samo za jednu – onu na kojoj se razgovaralo o zaštiti religijskih i kulturnih dobara – može se reći da je bila koliko-toliko uspešna. „Kada sam išla u Beč na ove pregovore, imala sam tremu upravo zbog prethodne četiri runde na kojima su stavovi bili toliko udaljeni da sam se plašila kako će se stvari odvijati dalje, iako smo dobili neformalna ohrabrenja da, budući da je o kulturnoj baštini reč, kosovski Albanci žele da pokažu određeni stepen tolerancije“, rekla je na početku razgovora za „Vreme“ Sanda Rašković-Ivić, predsednica Koordinacionog centra Republike Srbije za Kosovo i Metohiju.
„VREME„: Polovinu republičke pregovaračke delegacije činili su predstavnici SPC–a. Da li to znači da je težište pregovora na verskim objektima?
SANDA RAŠKOVIĆ–IVIĆ: Na Kosovu i Metohiji ima ukupno 1300 spomenika kulture i među njima je najviše objekata Srpske pravoslavne crkve. Od tog broja, 469 spomenika su na listi spomeničkog blaga napravljenoj osamdesetih godina prošlog veka, među kojima su, pored crkava i manastira, i Gazimestan, tvrđava i grad Novo Brdo, stari deo Prizrena, most i kula Vojinovića u Vučitrnu, cela Velika Hoča – ne samo zbog toga što se u njoj nalazi 13 crkava i što je bila metoh manastira Hilandar već i zbog specifične arhitekture naselja, kao i etnološkog, muzičkog i folklornog blaga. Mi smo na pregovore izašli s listom od 40 najznačajnijih spomenika kulture koji nisu odabrani po političkim ili verskim, već po stručnim kriterijumima. Naravno, mi želimo da vodimo brigu o svih 469 spomenika, odnosno 1300, ali ovih 40 trebalo bi da imaju poseban status i najviši nivo zaštite, odnosno da su oko njih zaštićene zone.
Zaštićene zone su…
Zaštićena zona je prostor oko, recimo, manastira, koji omogućuje manastiru bezbednost, ali i dostojanstven manastirski život. To znači da albanski ili srpski seljaci koji imaju svoja imanja unutar granica zaštićene zone mogu svoju zemlju da obrađuju, napasaju stada itd., ali tu neće moći da se grade fabrike, da se menja tok reke, da se otvori kafana… Zona bi funkcionisala kao mini nacionalni park i za sve što bi se unutar nje ubuduće radilo morala bi biti konsultovana Srpska pravoslavna crkva.
Kakve su bile reakcije albanske strane na taj predlog?
Taj zahtev je albansku stranu iznenadio, a naročito su se bunili zbog predloženih površina tih zona. Za devet manastira: Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Gorioč, Svete Arhangele kod Prizrena, Devič, Sokolicu, Draganac, Budisavce i Bogorodicu Hvostansku, dali smo precizne karte i, na primer, zaštićena zona oko manastira Visoki Dečani je 4805 hektara, a oko ostalih osam reč je o nešto više od 2500 hektara.
Na osnovu kojih kriterijuma je određivana veličina zaštićenih zona?
Veličina zaštićenih zona određivana je po više kriterijuma. Najvažniji je kakvo je okruženje. Na primer, poznato je da okruženje manastira Visoki Dečani nije baš prijateljsko. U tom delu Pokrajine etničko čišćenje je bilo potpuno. S druge strane, oko manastira koji se nalaze u okviru srpskih opština zaštićene zone bile bi znatno manje jer, realno gledano, nema ni potrebe da budu velike. Drugi kriterijum je konfiguracija terena, kao i prostorne mogućnosti: zaštićene zone oko spomenika u gradskim sredinama, kao što je Bogorodica Ljeviška, svedene su na minimum, ali ipak moraju postojati. Treći kriterijum je veličina imovine koja je ranije bila u posedu manastira a nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata.
Kriterijumi su prihvaćeni?
U početku je delegacija kosovskih Albanaca bila rezervisana, da bi na kraju pristala da se oformi mešovita komisija koja je upravo počela da radi u manastiru Visoki Dečani. Komisija će ići od manastira do manastira, razgovarati sa monasima i na licu mesta upoređivati ono što smo mi predložili sa onim što albanska strana nudi. Tamo gde razlike budu velike, arbitriraće UNMIK, UNESKO, Savet Evrope… Potpuno sam sigurna da će za manastir Visoki Dečani naš predlog biti usvojen, jer je tu zaštitnu zonu „iscrtao“ UNESKO, a svojevremeno je blagoslovio i Petersen.
Pomenuli ste nacionalizovanu imovinu kao jedan od kriterijuma: dan pred ovu „rundu“ pregovora u srpskom parlamentu je po skraćenoj proceduri usvojen Zakon o restituciji imovine crkava i verskih zajednica za koji se veli da će se primenjivati i na Kosovu i Metohiji.
Zakon o restituciji imovine verskih zajednica i crkava koji je nedavno usvojen u srpskom parlamentu jako zabrinjava i smeta albanskoj strani i to je nešto što oni teško prihvataju. Međutim, povraćaj oduzete crkvene imovine je jedna gorka pilula koju svaka zemlja ili regija u tranziciji mora da proguta ako misli da se priključi Evropskoj uniji. S obzirom na to da oni hoće da budu evropska regija, ambicije su im još veće, onda ta imovina mora da bude vraćena, ne samo Srpskoj pravoslavnoj crkvi već i Katoličkoj i Islamskoj verskoj zajednici… Sva imovina će morati da bude vraćena, naročito crkvena. Koliko god se oni tome protivili, ne preostaje im ništa drugo nego da prepišu naš Zakon o restituciji crkvene imovine i da ga primene, mada mislim da zakone može da donosi samo država.
O kolikoj imovini je reč?
Ne mogu tačno da kažem kolika je ta imovina, ali znam da je velika, i kada bi se sva vratila Srpskoj pravoslavnoj crkvi, između 35 i 40 odsto celokupne teritorije Kosova i Metohije bilo bi u vlasništvu Crkve: za nešto od toga postoje dokumenta, za nešto ne. Srećom, u svakom živućem manastiru postoje tapije koje svedoče o vlasništvu, u istorijskim spisima se takođe može videti šta je bilo u posedu Crkve i sad je stvar dobre volje onoga ko je na terenu koji će dokument prihvatiti. Nažalost, crkvene katastarske knjige, u kojima je detaljno opisana imovina o kojoj je reč, nalaze se u Skoplju: trenutno nam nisu dostupne i tu imamo problem.
Podaci bi morali da postoje u državnim katastarskim knjigama, koje su 1999. godine prenesene u centralnu Srbiju. One su trenutno u posedu samo jedne pregovaračke strane – srpske, a albanskoj strani su nedostupne.
Prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Kosovo i Metohija je deo državne teritorije Srbije i logično je da katastarske knjige budu u posedu državnih organa. Bez obzira na to kakav će biti budući status Pokrajine, one će biti vraćene u odgovarajućem obimu, ali u ovom trenutku imamo mnogo razloga da izrazimo nepoverenje i sumnju da bi te knjige, kad bismo ih sada dali privremenim kosovskim institucijama, mogle da budu preinačene.
Da li bi restitucija crkvene imovine bila korak ka rešavanju i drugih imovinsko–pravnih problema kojih na Kosovu i Metohiji ne manjka?
Na isti način kao privatna i crkvena, ugrožena je društvena i državna imovina: privatizovano je čak 170 preduzeća koja su mahom u vlasništvu države Srbije. Mi se kao Kalimero žalimo na tu pljačkašku privatizaciju, ali odgovora nema. Borimo se da se, u najmanju ruku, takva privatizacija zaustavi. Posebno je nefer bilo da međunarodni posrednici u poslednjoj rundi pregovora kažu da to „nije njihovo“, već da o tome brine UNMIK. Isto kažu i albanski predstavnici. Međutim, privremene kosovske institucije uskoro će se suočiti sa činjenicom da moraju da naprave hitne i bitne pomake. Vraćanje crkvene imovine povoljno će se odraziti na buduće pregovore o privatnoj, društvenoj i državnoj imovini, jer reč je o principu: ako se vrati jednima, mora i drugima. Spadam u one koji tvrde da se ne može trgovati ljudskim pravima. Pravo na imovinu je jedno od osnovnih. Imovina je opipljiva i na njoj se najlakše pada. Može gospodin Petersen da kaže da je na Kosovu i Metohiji samo percepcija neslobode kretanja, samo percepcija nesigurnosti, ali ne može da kaže da ako se Crkvi ne vrati njeno, ili ako albanska porodica sedi u vašem stanu, da je to samo percepcija imovinske nesigurnosti. Privatna imovina morala bi da bude svetinja, ali na Kosovu i Metohiji nije, naročito imovina čiji su vlasnici Srbi: postoji 18.000 predmeta koji se tiču privatne imovine Srba sa Kosova – zaposednutog zemljišta, kuća, stanova… Nijedan od njih još nije procesuiran.
Ovo je prvi put da delegacije po nekom pitanju nisu imale oprečne stavove. U čemu je postignuta saglasnost?
Dobro je što je albanska strana pristala da Ministarstvo vera Srbije bude vertikalna veza između sveštenstva i monaštva Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji i Republike Srbije, što znači da će svi oni biti uključeni u penzioni, zdravstveni, školski i socijalni sistem Srbije. Takođe, postignuta je saglasnost da manastiri dobiju maksimalnu autonomiju, što znači da monasi odlučuju ko će, kada i u kolikom broju moći manastir da poseti. To je autonomija slična onoj koju uživaju manastiri na Svetoj Gori. Ono oko čega nije bilo slaganja jeste naš zahtev da celokupna baština zajedno sa zaštićenim zonama bude deo srpskog entiteta. To nije odbačeno, već će biti deo celokupne rasprave o decentralizaciji.
Postignut je i dogovor da „pristup svetinjama“ bude obezbeđen.
Za slobodan pristup svetinjama preduslov je slobodno društvo. Međutim, slobodno društvo se ne može prepisati lekarskim receptom niti preporukama Kontakt grupe koje jesu lepe ali su nerealne, naročito vremenski rok za njihovu primenu: za četiri ili šest meseci sigurno se ne može uraditi ono za šta nije bilo dovoljno sedam godina. Slobodno društvo je zrelo društvo, a sazrevanje je proces. Zbog toga, jasno je da će i ubuduće zaštićene zone morati da imaju oružanu zaštitu: u prvom periodu će to biti vojnici KFOR-a, a kada njihova misija bude okončana, sešćemo i razgovarati koje će ih snage zameniti, ako za tim bude bilo potrebe.
Prilikom jedne posete opštini Gračanica razgovarala sam sa interno raseljenima koji već sedam godina žive u kontejnerima, interesujući se da li bi radije ostali da žive u Gračanici ili bi da se vrate u svoja mesta. Većina njih se opredelila za Gračanicu. Sa idejom da se za te ljude izgrade tipske kućice, poput onih podignutih u Vojvodini za izbeglice iz Hrvatske i Bosne, razgovarala sam sa ministrom Velimirom Ilićem o realizaciji ove ideje, jer Koordinacioni centar za takve aktivnosti nema sredstava. Ministar Ilić se saglasio da pomogne, napravljen je projekat za izgradnju 70 kuća, a vladika Artemije predložio da se kuće izgrade u mesnoj zajednici Badovac na nekada manastirskom imanju. I sve je krenulo dobro, da u jednom trenutku nadležni iz Opštine Priština nisu radove zaustavili jer je zemljište sada u opštinskom vlasništvu. To zemljište je inače utrina, na njoj ničega nema. Da bi se rešio problem velikog broja izbeglih nedostajalo je samo dobre volje opštinskih vlasti u Prištini.
Srpska pravoslavna crkva je jedina srpska institucija koja se održala na Kosovu i Metohiji tokom vekova, a održala se i posle 1999. godine u svoj svojoj snazi: od glave – episkopa raško-prizrenskog, preko monaštva, sveštenstva i vernika. Crkve i manastiri bili su meta iskaljivanja besa jer su simbol prisustva Srba na toj teritoriji. Ukupno je uništeno 156 verskih objekata, više od 30 samo u jednom danu. To se i sada događa: u poslednjih sedam meseci dogodila su se četiri napada na verske objekte koji su tom prilikom i oštećeni. Ipak, koliko sam ja videla, u delegacijama sede normalni ljudi, a ne rušioci. U pregovorima se došlo do zaključka da će svi verski objekti koji su oštećeni ili uništeni od dolaska međunarodnih snaga do danas biti obnovljeni. Da bi se sve obavilo, potrebno je jako mnogo novca, jako mnogo znanja i jako mnogo ljubavi. Albanska strana je za te potrebe izdvojila četiri miliona evra i izrazila želju da oni to rade sami. Za ta sredstva smo blagodarni i svako ko želi da učestvuje u obnovi uništenih crkava i manastira je dobrodošao, ali mislimo da glavnu reč oko toga treba da imaju Republički zavod za zaštitu spomenika i Srpska pravoslavna crkva.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
