Danas su u modi mršave devojke ali manjak oblina, kažu upućeni, ne umanjuje doživljaj. Što se godina tiče, ni tu nema ograničenja
(Uvećana)
Ako je za poverovati informacijama koje stižu iz Guče, ovogodišnji Dragačevski sabor proteći će – bez trbušnih plesačica. Trubači su zasedali i odlučili da egzotičnim zabavljačicama zabrane dolazak pod gučanske šatore. Ova, reklo bi se, revolucionarna odluka, međutim, nije doneta iz moralnih, već čisto pragmatčnih pobuda. Zbog nastupa golišavih i putenih devojaka, zaključili su trubači, oni padaju u drugi plan i zarađuju manje.
Poslednjih godina trbušne plesačice su obavezan dekor šatora u Guči. Devojke na „nastupe“ idu uglavnom organizovane u grupe, dobijaju dnevnice u iznosu prosečne srpske plate, a procena je da samo od bakšiša tokom sabora uzmu od 1000 do 1500 evra. Druga strana medalje jeste, iako su dobro plaćene, ove devojke ne uživaju zaštitu na radu, tako da su, osim kićenju parama, izložene i dobacivanju, pipkanju i štipkanju.
„Guča nije mesto za ozbiljan orijentalni ples“, kaže za „Vreme“ Adrijana Mandić, orijentalna plesačica. „To je mesto gde ima suviše ljudi, mesto na kome se ljudi previše opuste, sve se to dešava pod šatorom, zbog čega ako dođe do nekog incidenta, devojke ne mogu da se odbrane. S druge strane, naravno da će do ekcesa doći ako polugola devojka na pola metra od osobe koja je pod dejstvom alkohola zvecka dukatima“, kaže Mandićeva uz konstataciju da su pojedine plesačice koje se pojavljuju u Guči generalno degradirale i orijentalni ples i orijentalne plesačice. „Školovane orijentalne plesačice nikako ne bi trebalo poistovećivati sa nastupima kakvi se mogu videti u Guči, ali i po mnogim domaćim kafanama i šou-programima na televiziji. Orijentalne plesačice ne igraju uz trube. Postoje specifični instrumenti uz koje igramo, muzika uz koju igramo i mesta na kojima igramo. Ne ide da vidite čoveka obučenog u srpsku nošnju sa opancima i šajkačom na glavi, pored kog na stolu igra orijentalna plesačica“, kaže sagovornica „Vremena“.
ŽADE, SVILA I SABLJA: Egzotika je čak i na tradicionalnim manifestacijama, sve učestalija pojava. Pojedini domaći folk pevači nikuda ne idu bez svojih plesačica, oglasni prostori vrve od oglasa u kojima se poziva na časove trbušnog plesa, a u Beogradu gotovo da nema fiskulturne sale, teretane ili fitnes centra u kome se ne održavaju tečajevi istočnjačkog plesa. Otkud u Srbiji tolika pomama za trbušnim plesom i tolike trbušne plesačice?
Prema rečima Adrijane Mandić, za masovno interesovanje nije zaslužna ni Alabina, ni Šakira, već (brazilska) maratonska serija „Zabranjena ljubav“ u kojoj se kroz više od sto epizoda glavna junakinja, izvesna Žade zatočena u haremu bori sa svojim srcem i životnim nepravdama. Veliko interesovanje, upozorava naša sagovornica, rezultiralo je i velikim brojem samoukih i samozvanih orijentalnih plesačica koje otvaraju škole gde god im se ukaže prilika. Konačno, problem je što ni dokazane učiteljice orijentalnog plesa u Srbiji ne mogu da dobiju sertifikate, prevashodno zato što u zemlji nema nikoga dovoljno kvalifikovanog da im te potvrde izda.
Pod „orijentalnim plesom“ se podrazumevaju srednjoistočni i bliskoistočni plesni stilovi. Zahvaljujući svojoj kolonijalnoj prošlosti, Francuzi su prvi došli u kontakt sa plesom Istoka, pa se pretpostavlja da je naziv „trbušni ples“, koji se odomaćio na Zapadu izveden upravo od francuske fraze dance du ventre – „ples trbuha“. Arapski naziv za „ples istoka“ je raqs sharqi, dok raqs baladi znači „narodni folk ples“. Iako je termin raqs sharqi primarno služio za opis egipatskog kabaretskog stila, danas ima i širu upotrebu.
Za razliku od vremena sadašnjeg, orijentalni ples u svojoj osnovi nije imao erotski naboj. Prvobitno je simbolizovao rađanje i bio je porodičan ples. Žene koje su imale porođajne bolove pravile su ciklične krugove karlicom, a one koje su prisustvovale tom činu, u znak saosećanja sa porodiljom ponavljale bi te pokrete. Otuda se trbušni ples igra prvenstveno stomakom i karlicom. Igrale su bose da bi se na taj način, preko tla, potpuno povezale sa prirodom. Kasnije su Turci Osmanlije otkrili taj ples i usvojili su ga. Međutim, oni su ga iz kućnog ambijenta preneli direktno u kafanu i, za razliku od žena u severnoj Africi koje su igrale bose, turske plesačice su od početka igrale obuvene i otuda ta, i danas ključna, razlika između ova dva stila.
Iako se trbušni ples često povezuje sa golotinjom (zahvaljujući, između ostalih, i pojedinim estradnim umetnicama koje se na televiziji pojavljuju u haljinama koje podsećaju na kostime orijentalnih plesačica), trbušne plesačice uglavnom imaju sasvim pristojne kostime. Egipatski ples „saidi“ koji je nastao iz borilačke tehnike raqs tahib izvodi se, na primer, u tradicionalnoj nošnji. Plesačice koje igraju moderan egipatski ples obučene su u duge uske haljine prepune školjkica i blještavih kamenčića i za vreme plesa osvajaju naklonost publike. Mogu biti bose, ali češće imaju visoke potpetice (što je vrlo nezdravo za kičmu). Turske plesačice, osim što često plešu u visokim potpeticama, uglavnom nose prozirnu i atraktivnu odeću, a romski stil trbušnog plesa – „zambra“, podrazumeva kratke majice lepršavih rukava, vrlo široke suknje sa volanima, maramu vezanu oko struka (ponekad i oko glave) i velike minđuše – alke.
„Kostimi se menjaju iz godine u godinu i dosta zavise od poznatih kreatora“, kaže Adrijana Mandić, dodajući da kvalitetan profesionalni kostim ne može da košta ispod 300 evra i da se plesačica tokom jedne večeri često presvuče i tri puta, što znači da su za ozbiljno bavljenje trbušnim plesom potrebna i respektabilna ulaganja.
Sablja, veo, štap, svećnjak i zils su najčešći rekviziti orijentalnih plesačica. Sablja se koristi prilikom izvođenja „saidija“, svećnjak se tokom igranja nosi na glavi (ko je imao prilike da vidi Šakirin koncert video je i ovu egzibiciju), zils su, slični malim kastanjetama/limenim tanjirićima i služe za davanje ritma; štap simbolizuje mušku stranu žene, a veo slobodu.
„Plesačice se, međutim, ne opterećuju mnogo simbolikom. Žene koje plešu uglavnom to rade zato što vole da plešu. Njihov zadatak je da pokažu da uživaju u svojim pokretima. Emociju koju oseća u trenutku igre, ona mora da prenese okolini“, kaže Mandićeva. Ako je stidljiva, pogled će biti oboren, ukoliko je zavodljiva, osmehom će otkriti svoje težnje. I dok su smerne obučene u kostime pastelnih tonova, one temperamentnije će izabrati žive, vatrene boje.
Čak je i konstitucija trbušnih plesačica promenljiva kategorija. Danas su u modi mršave devojke, ali manjak oblina, kažu upućeni, ne umanjuje doživljaj. Što se godina tiče, ograničenja nema. Neke od najpoznatijih plesačica na svetu starije su od 40. Tradicionalno, egipatski stilovi su naklonjeniji zrelijim ženama, dok su plesačice turskog stila mlađe.
ZAVODLJIVI KOČEKI: Jedna od osnovnih razlika između plesa Istoka i zapadnih oblika plesa je u tome što je orijentalni ples „ples mišića“, dok su zapadni uglavnom „plesovi koraka“.
Orijentalni ples je stvoren za žensko telo. Naglašava pokrete trbušnih mišića, kukova (šimi pokreti) i prsa. Karakterističan je po glatkim, tečnim, kompleksnim, senzualnim pokretima koji se smenjuju sa tresućim, krivudavim. Žene ponekad plešu za publiku, a ponekad za sebe. Egipatski narodni ples „baladi“, vrlo jednostavan, izrazito osećajan i prepun gestova, namenjen je upravo – plesačici. Turski stil je vrlo strastven, eksplozivan, dramatičan i visoko energičan. Obavezno se pleše senzualni ples na podu, koji je u egipatskom plesu zabranjen, rade se razne akrobacije poput špage, energičnih skokova i bacanja i zmijoliki pokreti rukama i telom, što zahteva veliku gipkost plesačica.
Samim tim što naglašava ženstvenost i eleganciju, trbušni ples pruža pozitivan osećaj senzualnosti i slobode za svaku ženu. Vežbanjem trbušnog plesa ona postaje gracioznija i doslovno nauči da se lepše i drži i kreće. Orijentalnim plesom se bave i muškarci. Današnji trend muških plesača orijentalnog plesa započeo je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a pioniri su bili Ibrahim Fara, Bert Baladin i Džon Kompton. Stalna tema za raspravu i glavni izazov sa kojim su suočeni prilikom treniranja i izvođenja ove plesne forme je da li bi trebalo biti razlike u kostimiranju, stavu i dinamici koreografije između muških i ženskih plesača.
„Ono što se može videti u turističkim mestima u kojima muškarci igraju trbušni ples, to je atrakcija, a ne pravi, izvorni ples. Folklorni muški orijentalni ples je jako težak i muževan. Muškarci koji ga izvode nisu obučeni u nakićene grudnjake, kako to neki očekuju“, kaže Adrijana Mandić. „Izgledaju tako da nijednom muškarcu koji ih gleda nije neprijatno.“
S obzirom na to da je u islamskoj zajednici ženama zabranjeno da pevaju ili plešu javno u mešovitom društvu, ovaj problem je za vreme Otomanskog carstva delimično bio rešen pojavom plesača koji su se nazivali „kočeki“. Bili su to muškarci obučeni kao žene koji su plesali tradicionalni ženski ples. Nastupali su na svadbama, proslavama obrezivanja dečaka, nakon uspešno dobijenih bitaka i u mnogim drugim prilikama. Mnogi kočeki bili su prilično feminizirani i senzualni. Nosili su ne baš decentnu odeću, njihova figura je bila vrlo primetna i privlačila je mnoge muške poglede. Uz kočeke koji su plesali ženski ples, postojali su i kočeki koji su plesali kao muškarci: nosili su crne vrećaste pantalone i svilene košulje stegnute u struku. Svi su šminkali lice – i oni koji su plesali ženski ples i oblačili se poput žena i oni koji su plesali muški ples. Uživali su veliku popularnost i za svoje su nastupe bili jako dobro nagrađeni u novcu i nakitu. Muškarci u Srbiji, međutim, još nisu pokazali interesovanje za upražnjavanje trbušnog plesa. Za sada samo uživaju u pogledu.
Tokom prošlog meseca na adresu mnogih redakcija, ali i privatnih korisnika, stigao je i-mejl u kome se svi Srbi pozivaju da onemoguće sviranje „šote“, jednog od najpopularnijih svadbarskih plesova. Autor i-mejla je skrenuo pažnju da je sporna pesma posvećena Šoti Galici, ženi albanskog odmetnika Azema Bejta kojoj se, između ostalog, pripisuje da je dvadesetih godina spalila šestoro srpske čobančadi sa Mokre planine. Tu se još tvrdi i da je šota, dok su deca gorela, sa „kačacima“ igrala oko vatre, orgijala i pevala „Šote, mori, Šote, Šote mašala, davno želim Šote, mori, da te igram ja“. Šota, odnosno, Ćerime Halil Galica pominje se u tekstu Radovana Tomaševića „Azem Bejta po drugi put među Srbima“ objavljenog u časopisu „Srpsko nasleđe“, kao prva Bejtova žena i ratna drugarica koja se oblačila kao muškarac i ratovala pod muškim imenom Ćerim ili Kerim. Iako su u javnosti izneti i komentari onih koji smatraju da je slanje ovakvih poruka u trenutku kada se odlučuje o statusu Kosova „pokušaj da se uznemire duhovi“, nije isključeno da „šota“ bude skinuta sa repertoara 47. Dragačevskog sabora. Mišljenje ministra za infrastrukturu Velimira Ilića je da „svako ima pravo, pa i Guča koja je postala najpoznatiji srpski brend, da se zaštiti od kvazidodataka, da je Sabor trubača u Guči sabor izvornog srpskog stvaralaštva i tradicije, da je to vašar najlepših srpskih kompozicija iz srpske istorije i kulture i da nema smisla da se tu pojavljuju pesme drugih naroda, a posebno ne naroda koji su nam bili i ostali veliki neprijatelji“. U svom izlaganju, ministar je našao i reči opravdanja za narod koji „sluša i prihvata ono što se emituje“, jer nije bilo mnogo onih koji su upućeni u istorijat pesme. „Sada smo rešili i da joj (‘šoti’, prim. aut.) preporukom zabranimo ulaz na Guču. Sa svim orkestrima potpisali smo ugovore po kojima mogu da sviraju samo tradicionalnu, izvornu, kvalitetnu srpsku muziku. Drugi, ‘ako imaju morala’– neka je sviraju“, poručio je ministar Ilić.
Napoleonovi vojnici su se prvi put sreli sa ciganskim plesačicama koje su igrale orijentalni ples (ghawazee) na samom kraju XVIII veka, 1798. godine, kada je Napoleon predvodio organizovanu ekspediciju u Egipat. Iako su odmah postale jako popularne među vojnicima, generali ih nisu tolerisali i prema naredbi jednoga od njih 400 ghawazee igračica je bilo obezglavljeno i bačeno u Nil. Preostale su bile prisiljene da žive zajedno sa vojnicima i da im budu na raspolaganju. Morale su da idu na redovne lekarske kontrole i da plaćaju visoke poreze na svoju zaradu.
Javni nastupi ghawazee plesačica bio je 1834. godine zabranjen u Kairu. Kazne za kršenje ovog zakona bile su velike i podrazumevale su fizičko kažnjavanje za prvi, a za ponovljene prestupe naporan fizički rad. Ipak, između 1849. i 1856. zabrana nastupanja je ukinuta i ples je kao umetnička forma vraćen u Kairo, iako je zabrana o plesanju u javnosti ostala.
Velika igrica vlasti – tako profesorka Natalija Perišić opisuje to što se u Srbiji stalno govori o nižoj stopi nezaposlenosti, ali se prećutkuje koliki je udeo stanovništva „neaktivan“
Više Beograđana protivi se raznim projektima SNS-a nego što ih podržava. Posebno rđavo građani misle o Šapiću, pokazuje istraživanje NSPM koje ekskluzivno objavljuje „Vreme“
Od kriminalaca, preko hordi batinaša Novaka Nedića, stigli smo do toga da aktivisti Srpske napredne stranke više ne kriju lica kad napadaju građane koji protestuju. Kao da SNS vrši neki surov psihološki pritisak na svoje: idite da vas vide i da vas snime, tako ćete bolje i žustrije braniti ove privilegije koje smo vam dali
Dok između Kurtija i Vučića traje nova igra prebacivanja krivice, deblji kraj, kao i obično, izvlače kosovski Srbi. Udar dinamitom na neuralgičnu tačku snabdevanja vodom i strujom Kosova tako je brzo upregnut u političke igre
“Biti protiv režima, to je sada stvar elementarnog kućnog i građanskog vaspitanja. Ovo više nije stvar borbe za vlast. Ovo je borba za slobodu i očuvanje esencijalne supstance normalnosti u našem društvu”
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
