Aleksandar Vučić nije dozvolio da mu se ponovi greška od prošle godine kada je javnost diskutovala o tome da li je sa dovoljno pijeteta odao počast žrtvama u “Ribnikaru”. Ove godine je 3. maja posetio “Ribnikar”, a dan kasnije sa novoizabranim premijerom Vučevićem položio je vence na spomenike stradalima u Malom Orašju i Duboni. Čak su i odabrani ministri skupili hrabrosti da izađu pred okupljene ispred “Ribnikara” i polože cveće ispred ulaza u ovu školu u Ulici kralja Milutina na Vračaru
Jedini koji se ni ovoga puta nije pojavio pred građanima je onaj koji je to morao da uradi prvi – Aleksandar Šapić.
Prošlo je godinu dana od masovnih ubistava u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i selima Malo Orašje i Dubona kod Mladenovca, u kojima je stradalo 19 osoba.
Godinu dana tuge, neverice i sećanja na mlade živote prekinute hladnokrvnim ubistvima i godinu dana potpunog odsustva reakcije nadležnih na ovu tragediju. Od svih tada najavljenih mera kao odgovor na masakre u “Ribnikaru” i Mladenovcu, sprovedena je i to delimično, samo mera razoružavanja građana. Prema podacima MUP-a, od 8. maja do 30. juna 2023. godine policiji je predato više od 100.000 komada legalnog i nelegalnog oružja i eksplozivnih naprava.
Ostale najavljene mere, kao što je propisivanje krivične odgovornosti licima koji maloletnicima dozvole da dođu u posed oružja, spuštanje krivične odgovornosti sa postojećih 14 na 12 godina starosti, polugodišnje testiranje učenika srednjih škola na prisustvo narkotika u krvi, zabrana pristupa sajtovima na “dark netu”, donošenje novih pravilnika za rad streljana koji zabranjuju pristup maloletnim licima, nikada nisu sprovedene. Zaboravljene su kao i mnoga druga obećanja ove vlasti. Vrhunac apsurda bila je najava mere sankcionisanje pružalaca medijskih usluga koji promovišu nasilje. Od tada je javnost videla makar pet tuča u Zadruzi, a pre neki dan, na Uskrs, dva dana nakon obeležavanja godišnjice tragedije u “Ribnikaru”, Pink je priredio “obrazovni program” sa Zoricom Marković koja pliva obučena u bazenu, dok za to vreme partner Jovane Jeremić nazdravlja gostima uz pozdrav “Hristos se rodi”.
Vučić je, uprkos svemu, dobar đak i nije dozvolio da mu se ponovi greška od prošle godine kada je javnost diskutovala o tome da li je sa dovoljno pijeteta odao počast žrtvama u “Ribnikaru”. Ove godine je 3. maja posetio “Ribnikar”, a dan kasnije sa novoizabranim premijerom Vučevićem položio je vence na spomenike stradalima u Malom Orašju i Duboni. Čak su i odabrani ministri skupili hrabrosti da izađu pred okupljene ispred “Ribnikara” i polože cveće ispred ulaza u ovu školu u Ulici kralja Milutina na Vračaru.
Jedini koji se ni ovoga puta nije pojavio pred građanima je onaj koji je to morao da uradi prvi – gradonačelnik Aleksandar Šapić. Čovek o kojem se u političkim krugovima priča da je tragediju u “Ribnikaru” dočekao u Barseloni. I to bi sve bilo u redu da je posle vesti o tragediji odlučio da se prvim avionom vrati u Beograd. Umesto toga, on je ostao, i prema navodima opozicije, bio je tamo čak i za vreme tragedija u Malom Orašju i Duboni. Nakon povratka u Beograd nije imao hrabrosti da dođe pred školu u kojoj se dogodio masakr u gradu u kojem je gradonačelnik, već je organizovao pomen za žrtve ispred Skupštine grada Beograda. I taj i takav čovek ponovo je odlučio da ponizi žrtve i porodice žrtava time što se ni posle godinu dana nije udostojio da u ime Grada Beograda, čije građane predstavlja, zapali sveću na mestima tragedije u “Ribnikaru”, Malom Orašju i Duboni.
Razni ljudi su u prošlosti vodili Beograd, ali čini se da nikada Beograd nije imao gradonačelnika sa manje empatije i osećaja za ljudske teškoće od Aleksandra Šapića.
Nebojša Čović je u junu 1995. godine kao gradonačelnik Beograda izašao na mesto nesreće kada je u Zemunu, u fabrici “Grmeč” poginulo 11 ljudi. Gradonačelnik Dragan Đilas se u novembru 2011. pojavio na mestu nesreće kada je gradski autobus ubio devetnaestogodišnjeg mladića i dvadesetdvogodišnju devojku na Zvezdari. Čak je politički “nepismeni” Zoran Radojičić izašao u avgustu 2018. godine na mesto nesreće kada je u Sarajevskoj ulici u Beogradu poginuo radnik poreklom iz Kraljeva. Gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani bio je prvi na mestu nesreće koja se dogodila 11. septembra 2000. Gradonačelnik Osla Fabian Stang našao se prvi na mestu nesreće kada je 2011. Andreas Brejvik počinio masakr u kojem je stradalo 84 osobe na ostrvu Utoja.
A Šapića ne samo da nema na mestima najvećih tragedija koje Beograd pamti u svojoj istoriji, nego ga nema ni na mestima koja da bi ih posetio ne moraš da imaš posebnu političku i psihološku pripremu, kao što je tragičan slučaj na Autokomandi gde je pre dva meseca kotrljajući točak sa gradskog autobusa 78 ubio nesrećnu V. J. (69). Šapić nije poznat kao čovek koji politički promišlja. Naprotiv. Sasvim je moguće da razlozi što gradonačelnik ne izlazi na mesto tragedija zapravo nemaju dublju političku pozadinu. Jednostavno, čovek ne živi u Beogradu. Njegova porodica se nalazi u drugom gradu i u drugoj državi. A kako da zamerite bilo šta čoveku koji samo želi da provede više vremena sa svojom porodicom. Nije on kriv što pomeni na žrtve “Ribnikara”, Dubone i Malog Orašja padaju baš na praznike.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Kako god bilo, veliki je politički uspeh to što je “velika koalicija” sklopljena uprkos dramatičnim razlikama i večno prisutnim sujetama. Dobra vest je i da je opozicija u Novom Sadu apsolutno jedinstvena u bojkotu bojkota. Lokalni odbori SSP-a i stranke Srce odlučili su se za izbornu borbu, za razliku od beogradskih kolega. Veliki problem će biti kratak period za zvaničnu kampanju – čini se da se opozicija mnogo više bavila sobom u proteklom periodu nego što je komunicirala sa građanima. Čast izuzecima. Zato valja zasukati rukave i ispraviti u ovih dvadesetak dana ono što su stranke na nacionalnom nivou zeznule. A centrale su krive i zbog gubitka vremena na, praktično, efemerije
