2010. je godina naših jubileja – hiljadu brojeva „Vremena“ i 20 godina od osnivanja našeg lista.
Ovi se opet ne setiše da nam daju bar jednu Svetog Save dekoraciju, nego nas udarili na muke. Prošle godine Zakon o informisanju, zbog koga se i OEBS potres’o, a ove godine satreše nas pomoću Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Novinarima je pušenje na radnom mestu kao glumcu šminka i kostim, a mi čurimo na nebesima, na onoj terasici SOKOJ-a napravljenoj za jednu pevačicu i jednu kafu, sa onim osećanjem s kojim smo zbog duvana kršili sankcije Saveta bezbednosti osvetnički tresemo pepeo na Mišarsku ulicu, lepo rekonstruisanu, ali bez nekog vidljivog razloga.
I jedna mala grupa prerušenih Beograđana takođe je protestovala u februaru zbog seče platana tokom rekonstrukcije Bulevara kralja Aleksandra. Rekonstrukcija tog bulevara je završena, novi platani, uvijeni u neke težinjave pelene, pa zasađeni, svaki košta k’o hektar moravske zemlje, nađeni sponzori po političkoj liniji, sadnju svakog ispratio i dokumentovao Studio B, a gradonačelniku Draganu Đilasu uredništvo „Vremena“ dodelilo i nagradu za unapređivanje institucija. Dobro je, ipak taj bulevar rekonstrukcijom nije izašao iz starog perimetra – da su ga, reformski i u skladu s evropskim standardima, skrenuli prema Zvezdanom gaju, nikad, nikad. A tome skloni jesu.
A DA SE VRATE „DARDANELI„: Mnogo toga u zemlji Srbiji je, inače, 2010. bilo u hroničnoj rekonstrukciji, a Vlada, zasad, samo u potencijalnoj i ničim izazvanoj. Možda će je i rekonstruisati, po najavama, skoro kao Crvenu zvezdu, mada nema naznaka da će ona dobiti Roberta Prosinečkog. I predsednik Tadić otišao na rekonstrukciju tetive, koja mu je pukla na košarci, a ne u špartanju Srbijom, ili pred TV kamerama, pred koje tako često izlazi.
Neke rekonstrukcije u Srbiji traju duže nego što je trajala izgradnja onoga što se rekonstruiše. Eto, na primer, zgrada Uprave fondova podignuta je, ako slabo znanje ne vara, 1902-1903, na mestu stare kafane Dardaneli. („Kada su maja 1901. radnici došli da poruše kafanu Dardaneli, ceo Beograd je ustao na noge.“) Narodni muzej, koji je sada u toj zgradi nekadašnje Uprave fondova, rekonstruiše se petostruko duže. Devet godina je prošlo od pokretanja inicijative za rekonstrukciju (2001), osam godina od kada je na inicijativu Zorana Đinđića organizovano donatorsko veče za tu svrhu (2002), sedam godina od kada je (2003) Narodni muzej zatvorio svoju stalnu postavku. Sad je počela javna rasprava o arhitektonskom rešenju Vladimira Lojanice – na koju je malo ko došao, a jedan od učesnika protestovao što se tako dalekosežni posao zbrzava.
Prva rekonstrukcija enterijera Narodne biblioteke Srbije započela je u novembru 2007, prvo otvaranje rekonstruisane zgrade najavljeno je za jul 2008. godine, kao drugi termin otvaranja pominjan je 28. februar 2009. godine, sad najavljuju završetak za 2011.
Muzej savremene umetnosti je još 2002. godine u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama uradio studije adaptacije, rekonstrukcije-dogradnje. Ne zna se tačno ni od kada rekonstrukcija traje – u Ministarstvu kulture novinama kažu od 2006, u Muzeju vele, od 2008.
Da, privatizacija izdavačke kuće Prosveta je konačno poništena, ona je posle mnogo meseci izbavljena iz privatnih ruku, pa je i ona u rekonstrukciji.
Da to nije neki program – da čitave generacije završavaju školovanje a da nisu videle nijedan eksponat u Narodnom muzeju?
TRAGEDIJA I SAPUNICA: Svi se čude zbog „estradizacije“ javnog života, što cela Srbija gleda kako se poznati pljuju i spopadaju na rijaliti šou „Farmi“.
Pored očitog snižavanja javnog ukusa, sa estrade su dolazile i vesti o tragičnim romanesknim slučajevima u kojima su se, pod lupom povlađivanja voajerskoj radoznalosti publike, plastično pokazivali mnogi elementi naše kolektivne neuroze: poremećeni društveni, porodični i lični odnosi, razorene porodice, narkomanija, pa i ona opštija karakteristika depresije, prisutnije nego što se primećuje, koja pokazuje, kako bi to rekao psihijatar Vladeta Jerotić, da je samoubica potencijalni ubica.
Jedna takva tragična priča je odjeknula 16. marta oko 16.30, kada su se iz stana broj 12 u Nikšićkoj ulici 6, na Voždovcu, čula dva tupa zvuka. Pevačica Ksenija Pajčin i njen dečko maneken Filip Kapisoda pronađeni su mrtvi. Ksenija je ubijena s leđa, hicem u potiljak, iz neposredne blizine. Izlazna rana na Filipovoj glavi govori da je on sebi pucao u usta.
Poznati par nekoliko puta se u javnosti svađao, prekidao i obnavljao vezu, a detalji su neretko završavali u tabloidima. Njihovi poslednji dani bili su obeleženi burnim i drastičnim promenama raspoloženja i nasiljem, a jedan Ksenijin TV nastup navodio je na pomisao da je ona „na nečemu“. Komšije su jednom zvale policiju zbog nasilja. Niko nije priveden, a neki kažu da do tragedije možda ne bi došlo da jeste.
Ili uzmimo onaj tragičan slučaj rođaka Peka Dapčevića, vlasnika brojnih lokala, koji je ranije dovođen u vezu s raznim kontroverznim ljudima, koji se odigrao ispred poznatog restorana Madera u kome sede političari, direktori, i uopšte, svet poznatih.
Tu je na Ljubomira Dapčevića (58) i njegovu ćerku iz drugog braka Milicu Dapčević (21) u subotu 13. novembra oko 17.30 ispalila četiri smrtonosna metka Ljubomirova bivša supruga Ljiljana Mitić (60). Ljiljana je, navodno, u Ljubomira pucala prebacujući mu da je kriv za smrt od narkomanije njihovog zajedničkog sina Andrije, rođenog 1977, a u njegovu ćerku Milicu iz slepe osvete.
Ljiljana je nešto kasnije skočila u Savu s Brankovog mosta, voda ju je nosila čak do Pančevačkog mosta, gde su je polusvesnu iz vode izvukli alas Ivo Andrejić i Renato Grbić, vlasnik restorana kraj Dunava Konoba, kome je to, kako je izjavio, bilo 22. spasavanje davljenika. Ljiljana Mitić je umrla u Urgentnom centru u Beogradu 20. novembra oko dva ujutru od hipotermije.
Drugi „estradni“ slučajevi bili su“poslovne prirode“: Džaju još jure zbog prodaje fudbalera, a protiv Cece, Arkanove udovice, navodno zbog slične stvari već osam godina pripremaju optužnicu.
Početkom decembra zbog provale u vile poznatih sportskih radnika na Senjaku uhapšen je sin bivšeg ministra policije Badže Stojičića, onog što su ga ubili u restoranu Mama mia, pa ubica nije pronađen.
U sudskim hronikama 2010. razvlačili su se inače stari krupni slučajevi, koji su stizali nove. Gazda Jezda (sećate li se Jugoskandika iz devedesetih, i herc aparata) krajem marta je izručen Srbiji. U maju je ponovo raspravljano o aferi „Satelit“, u kojoj bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić tvrdi da nije odgovoran. Početkom oktobra optužena je Marija Rašeta za zloupotrebu položaja tokom rekonstrukcije (videti gore) Terminala 2 i VIP salona na beogradskom aerodromu u procesu koji se vuče od 2004. U junu je uhapšen bivši direktor Železnice Šarančić koga policija sumnjiči da je oštetio budžet za 1.240.000 evra. U avgustu je uhapšen Tomislav Đorđević, bivši vlasnik Meridijan banke i još šest osoba zbog navodnih zloupotreba u privatizaciji.
Krajem avgusta Srbiji je izručen Sretko Kalinić, prethodno upucan u Hrvatskoj, što je prvi slučaj izručenja hrvatskog državljanina drugoj zemlji, a potom je u junu uhapšen i Miloš Simović, pripadnik Zemunskog klana, navodno prilikom pokušaja ilegalnog prelaska iz Hrvatske u Srbiju, što niko ne veruje. Očekuje se da se ponovi proces protiv njega, a najavljuje se i istraga o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića. Krajem marta u šumi pored autoputa Beograd–Zagreb, u blizini preduzeća Ikarbus, pronađeno je zakopano oružje za koje se sumnja da je ukradeno iz policijske stanice Stari grad u ulici Majke Jevrosime 5. oktobra i da su ga tu zakopali pripadnici Zemunskog klana.
Bilo je mnogo vesti o „krimi-globalizaciji“: Joci Amsterdamu izrečena maksimalna kazna. U maju italijanska policija uhapsila Radovana Jelušića za koga se pretpostavlja da je „mozak“ grupe Pink Panter, koja je do sada u 152 pljačke odnela nakita u vrednosti od 250 miliona evra. O Šarićima videti poseban tekst u ovom bloku. Javljeno je i o pogibiji trojice srpskih telohranitelja u Boliviji…
Pored lova na krupne ribe javnost se uzbuđivala i državni vrh skakao na noge i zbog toga što vaspitno zapuštena generacija R divlja po ulicama i stadionima (videti dole).
Da nešto opasno nasilničko čuči ispod naše tranzicione sirotinjske razuzdanosti, na drastičan način govorila je ona vest o keruši Mili kojoj su odsečene sve četiri šape. Pošto se ovde svaki problem zabašuruje propagandnim kampanjama, brzo je organizovana nabavka specijalne proteze koja treba da olakša pasji život. A trebalo je zvati psihijatre.
KOJI GUVERNER: Političke hronike 2010. nisu izlazile iz klišea. Kao da nikom nije izgledalo da je dotle došlo da se mora prodati i krava muzara, kad objaviše da će prodati Telekom, za koji kažu da traže 1,4 milijarde dolara.
Da naša javnost detinjasto zaobilazi dalekosežne teške teme pokazalo se kada je guverner Narodne banke Radovan Jelašić krajem marta iz ličnih razloga i bez pritisaka podneo ostavku, a novom guverneru Dejanu Šoškiću predao dužnost u četvrtak 29. jula. Vest nije „živela“ ni do subote. Srbija je valjda izuzetak po tome što odlazak guvernera nikog nije uzbudio. Drugde bi se tresle berze. Domaća javnost gotovo letargično prima vesti o tome kako grčki, španski, portugalski i irski dugovi tresu Brisel i pokreću talase socijalnih konflikata u Evropi u koju smo krenuli kao u obećanu zemlju.
Grupa intelektualaca tražila da se raspiše referendum protiv ulaska Srbije u NATO. Nema komentara. Naprednjaci skupili milion potpisa za vanredne izbore, pa im, navodno, odgovorili: „Šta, samo milion?“
Bili lokalni test-izbori u Aranđelovcu, ispoljena sumnja da je bilo izborne krađe u Boru… Ispostavilo se da oko 10.000 funkcionera nije dostavilo imovinske karte. Štampa otkrila da ministar Oliver Dulić ima firme koje posluju s državom, ali je posle stiglo teško odbranjivo saopštenje da on nije u konfliktu interesa jer firme nisu poslovale s njegovim ministarstvom.
MUFTIJA I POLITIKA: Nešto veća napetost osetila se u Novom Pazaru, gde su početkom septembra četiri policajca lakše povređena tokom protesta 1500 vernika lojalnih Islamskoj zajednici u Srbiji, koju predvodi glavni muftija Muamer Zukorlić. Neredi su izbili zbog izgradnje obdaništa na (bivšoj?) vakufskoj zemlji, koje se gradi sredstvima Evropske investicione banke. Demonstranti su tvrdili da se obdanište gradi na zemljištu koje pripada vakufu, a koje je oduzela komunistička vlast nakon Drugog svetskog rata. Načelnik Gradske uprave Novog Pazara Sulejman Nicević pak izjavljuje medijima da je spornu parcelu opština 1982. godine kupila od Islamske zajednice za tadašnjih 754.510 dinara, i da je ona od tada u vlasništvu grada.
Pre toga, u Novom Pazaru je bilo napetosti posle junskog izbora za Nacionalne savete nacionalnih manjina oko formiranja bošnjačkog Nacionalnog veća u Sandžaku. Potom je došlo do sukoba oko izbora reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Adema Zilkića za člana vladine komisije za veronauku umesto profesora Merluda Dudića, koji je do sada bio član u toj komisiji, a za koga se u medijskim izveštajima kaže da podržava koncept Islamske zajednice Zukorlića. U Ministarstvu vera naglašavaju da se Zukorlić sa terena vere upustio na teren politike. Sam Zukorlić je kasnije najavio da će podržati formiranje nove političke partije.
SUDSKA SAGA: Nastavljena je agonija oko reizbora sudija koja je počela u decembru 2009. kada je objavljeno da se podvlači reformska crta i da se sudstvo pročišćava. Onda je usledila reakcija Društva sudija, advokata, zaštitnika građana. Brisela… I BIA se početkom godine oglasila preko izjave jednog svog čelnika da nije uticala na izbor sudija. Ustavni sud je intervenisao dva puta, prvo je u maju naložio Visokom savetu sudstva da svakom sudiji izda pojedinačno rešenje, a ne jedno identično rešenje za 837 neizabranih sudija, a onda je Ustavni sud usvojio žalbu jednog neizabranog sudije, poništio dve odluke Visokog saveta sudstva o njegovom slučaju i naložio Visokom savetu sudstva da ponovi postupak izbora. To bi mogao biti presedan na osnovu koga će se žaliti ostali.
Ispostavilo se da je ta reformska operacija izvedena uz kršenje važnih sudskih načela: prava na pravičan postupak (ravnopravnost, kontradiktornost, javnost).
Nastavak teksta čitajte ovde (ili „povezani tekstovi“).
Sledeći broj „Vremena“ izlazi 13. januara.
