Globalni jug i Kubertenov san

Ove, zbog epidemije kovida 19 odložene Olimpijske igre nekako se održavaju bez mnogo kolektivnog entuzijazma domaćina i bez publike, uz mlako interesovanje javnosti, kao neka generalna proba. Da se Olimpijske igre održe ove godine podržalo je samo 22 odsto građana Japana, kojeg je odlaganje od 2020. do 2021. navodno koštalo 5,8 milijardi dolara.

U anketi agencije Ipsos global advajzer, sprovedenoj među 19.510 odraslih u 28 zemalja, od 21. maja do 4. juna 2021. godine, šest od deset (57 odsto) ispitanika je smatralo da zbog pandemije kovida 19 ne bi trebalo da se održe te 2020. godine odložene Olimpijske igre u Tokiju. Najveći procenat podrške održavanju Olimpijskih igara 2021. zabeležen je u Turskoj (71 odsto), Saudijskoj Arabiji (66), Rusiji (61) i Poljskoj (60). Podrška održavanju Olimpijskih igara je najniža u Južnoj Koreji (14 odsto).

TOKIO 1940, 1964, 2020/21…

Ovo su, inače, druge Letnje olimpijske igre u Tokiju. One iz 1964. imale su antiratni karakter. Olimpijski plamen je upalio devetnaestogodišnji Jašinori Sakai, koji je rođen u Hirošimi 6. avgusta 1945, istog onog dana kada je na taj grad pala atomska bomba (umro je 2014, od izliva krvi u mozak). Pre toga, u Tokiju je trebalo da se održe letnje i zimske Olimpijske igre 1940, ali je Japanu to uskraćeno zato što je 1937. izvršio agresiju na Kinu. Inače, Olimpijske igre modernog doba su otkazane samo tri puta: jednom tokom Prvog svetskog rata (1916) i dva puta tokom Drugog svetskog rata (1940. i 1944).

Letnje igre iz 1940. su prvobitno bile rezervisane za Helsinki, a zimske za nemački grad Garmiš-Partenkirhen, ali su konačno otkazane 1939. zbog Hitlerove invazije na Poljsku.

London je trebalo da bude domaćin Letnjih olimpijskih igara 1944. godine, ali one su nakratko otkazane zbog tekućeg rata, kao i Zimske igre 1944. u Kortini d’Ampeco, u Italiji. London je na kraju bio domaćin Igara 1948. godine, ali je zabranio učešće nemačkim i japanskim sportistima. To nije bilo prvi put.

Domaćin Olimpijskih igara 1916. godine trebalo je da bude Nemačko carstvo, koje je za taj događaj izgradilo impresivan stadion od 30.000 mesta u Berlinu. Ali, zbog izbijanja rata 1914. te igre su otkazane. Posle rata, belgijski, a kasnije i francuski olimpijski zvaničnici zabranili su sportistima Vajmarske republike učešće na Olimpijskim igrama, 1920. u belgijskom Antverpenu, i 1924. godine u Parizu, zbog toga što su smatrali da je za pokretanje Prvog svetskog rata bila kriva kajzerova Nemačka.

Dvadeset godina nakon otkazanih Igara 1916, Nemačka je bila domaćin Olimpijskih igara 1936. u Berlinu, ovog puta pod nacističkom zastavom. U Americi, koalicija jevrejskih i katoličkih grupa pozvala je američki Olimpijski komitet da bojkotuje igre, ali je to ignorisao predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta germanofil Ejveri Brandidž, pa je te Olimpijske igre organizovao nacistički režim, koji je nameravao da sport koristi za demonstraciju teorija o rasnoj superiornosti Adolfa Hitlera. Sa sportskih borilišta su dobili odgovor: crna zvezda atletike Džesi Ovens osvojio je četiri zlatne medalje. U manje poznatoj pobedi, indijska ekipa u hokeju na travi takođe je slomila Nemce sa 8:1 u muškom finalu.

BERLIN 1936, MINHEN 1972

Sergije Lukač u tekstu pisanom za NIN 1972. godine, a ponovo objavljenom 2007. u zborniku njegovih tekstova „Odrazi vremena“, slikovito opisuje kako su Nemci sa svog nacionalnog imena, iz svoje istorije i sećanja čovečanstva, Minhenom 1972. želeli da izbrišu Berlin 1936. „Jer te berlinske igre, sa plimom kukastih krstova i crni u formi, bile su bledo predskazanje užasa koji je nacizam posejao Evropom.“

Sergije je kao šesnaestogodišnjak lično video taj „trijumf volje“, kada je njegov otac Feodor osvojio prvu nagradu na predolimpijskom auto-reliju. „Tako je nama pobednicima lično Hitler uz Gebelsa uručio zlatnu medalju, a naše novine to objavile kao veliku senzaciju. Verovatno je Hitler očekivao da ćemo ga svi pozdraviti sa ‘Heil Hitler’, a kad to prvi ja nisam učinio, predao nam je (drugi je bio Norvežanin) medalje bez ijedne reči, a treći je bio Austrijanac i taj se ne samo do zemlje savio nego glasno viknuo ‘Heil Hitler’. Njemu je ne samo čvrsto stegnuo šaku, nego ga potapšao po ramenu i čestitao. To smo lako preživeli“, piše u autobiografskoj belešci Feodor Lukač, lekar, pionir mnogih sportova u Bosni i Hercegovini i dobrovoljac koji je 1915. prešao Albaniju (videti „Burni vek u životu jednog lekara“, „Vreme“ 1447–1448, 1449, januar 2013).

A Sergije piše: „Na svečanom banketu, za koji sam morao da pozajmim smoking, medalje prvoplasiranim automobilistima delio je lično ministar propagande Jozef Gebels. Taj omaleni žgoljavko imao je vlažnu i usku ruku i nije me nimalo impresionirao prilikom rukovanja. Nije ni čudo jer mršavi čovečuljak Gebels je imao kod mene konkurenciju Džesija Ovensa, Salminena, Metkalfa i drugih atletskih veličina“ (videti „Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača“, „Vreme“ 1544. i 1545, avgust 2020).

TRAGEDIJA NA POPRAVNOM ISPITU

U Igre 1972. Nemačka je, po Lukaču, ulazila na popravni ispit istorije sa kompleksom istorijske krivice. Između ostalog i zbog sablasti Berlina 1936, pozvali su u goste crnog šampiona iz te godine Džesija Ovensa, kome Firer, posle pobede, nije hteo da pruži ruku. Pozvali su ga da se te 1972. godine rukuje sa celom Nemačkom pred očima sveta.

Te Igre je Nemačka organizovala sa dvostrukim osećanjima superiornosti uspešne, bogate, tehnički gotovo svemoguće zemlje, piše Lukač. Fasciniralo ga je to što je na tim Igrama Mondovizija postala realnost, a naročito Golem, tada prvi put korišćen specijalizovani elektronski leksikon sa četiri miliona podataka od godine 776. p.n.e., datuma osnivanja Olimpijskih igara drevne Grčke. Takođe, i nastojanje organizatora da olimpijska takmičenja „ne padnu pod tiraniju savršene tehnologije i postanu nacionalno-šovinističke bitke za medalje sportskih golijata SAD i SSSR, i jednog Davida, SR Nemačke“, konstatovaće Lukač, uz dijagnozu „da su Olimpijske igre našeg vremena možda bolestan kolos međudržavnog natezanja za prestiž, pa mu nijedno rešenje (razigranog Minhenskog) stadionskog pejzaža ne može vratiti kubertenovski duh: ‘Nije važno pobediti, važno je učestvovati.’“

Međutim, te, po koncepciji nazvane vedre igre obeležio je tragični olimpijski Crni septembar, kako se kaže u naslovu jednog Lukačevog izveštaja. Osmorica članova palestinske terorističke grupe „Crni septembar“ su 5. septembra 1972, u 4.35 ujutro, upali u deo olimpijskog sela gde su bili smešteni izraelski sportisti. Oni su tražili puštanje na slobodu 232 politička zatvorenika u Izraelu, nemačkih terorista Ulrike Majnhof i Andreasa Badera, kao i japanskog teroriste Kozoa Okamotoa.

Bilans dana, posle loše planirane i katastrofalno izvedene akcije oslobađanja, glasio je: ubijeno je jedanaest izraelskih sportista, jedan policajac i petorica terorista. Kako je tada izveštavao Lukač, kada su blindirani automobili prišli helikopterima iz kojih niko više nije pucao, našli su pet mrtvih i dva ranjena komandosa, među njima i vođu, mladog inženjera koji je bio u ekipi graditelja olimpijskog naselja, pa je odlično poznavao operativni „teren“.

KUBERTEN, FRANCUZI I DUH OLIMPIZMA

Sergije Lukač je bio renesansni profesor novinarstva, sportski novinar kakvih više nema i promoter antičke sportske filozofije „u zdravom telu, zdrav duh“ po kojoj, kako glasi njegova metafora, ista ruka, Euripidova može da napiše Ifigeniju i da mu obezbedi pobedu na olimpijskim igrama u bacanju diska.

Te godine, on slavi Pjera de Fredija, barona od Kubertena, potomka Sirana de Beržeraka, amatera opsednutog idejom olimpizma u koju je potrošio celo svoje imanje, čoveka koji je sebe smatrao istoričarem, sociologom i pedagogom, koji je novembra 1892. u amfiteatru stare Sorbone u Parizu izrekao sa strasnom ubeđenošću: „Treba internacionalizovati sport i organizovati nove olimpijske igre.“ Gotovo niko od prisutne ugledne gospode nije znao ko je uopšte taj mladi mršavi čovek, niti o čemu je u stvari reč.

U korist obnove olimpizma radila je i jedna jača globalistička sila. „Da bi se sport popularisao, treba ga internacionalizovati“, rekao je 1885. graditelj Sueckog kanala Ferdinand de Leseps, što je bilo na granici utopije u vremenima kada se lokomotiva još borila sa diližansom.

Kuberten je Olimpijske igre video kao cilj i sredstvo razvoja savremenog sporta. Za vreme vojničkog školavanja, u njemu se rodio antimilitaristički duh. Proveo je izvesno vreme u Engleskoj, vratio se duboko impresioniran shvatanjem sporta na Ostrvu, po kome u telesnom vežbanju sve treba da bude slobodno, takmičenje, fer igra, što se razlikovalo od gimnastičko-vojničkog sistema koji se odomaćio na Kontinentu preko militarističkog metoda pruskog učitelja telovežbe Jana iz 1811, gimnastičkog metoda Šveđanina Linga (nije najvažnije biti jak, nego zdrav) i kroz sportsku pedagogiju Čehoslovaka Fugnera, osnivača Sokola.

Paradoksalno, Englezi nisu hteli da dođu na „Kubertenove“, „kontinentalne“ prve Olimpijske igre modernog doba 1896. u Atini, koje su, kako piše Lukač, održane uz topove, horove i patriotsko grcanje. Poslednje Kubertenove igre bile su one u Parizu, posle kojih se povukao u Lozanu i nije prikačio na rever rozetu viteza francuske Legije časti, koja mu je kasno dodeljena. Godinu dana pre svoje smrti, 1936, on će reći: „Uveren sam da Francuzi nisu nikada ništa shvatili od mojih ideja, nisu razumeli olimpizam…“

UJEDINJUJUĆI FAKTOR

Bar što se javnosti tiče, Kubertenov san sada sanjaju više oni siromašniji, nego oni bogati. U Ipsosovom istraživanju 2021, najveće interesovanje za zbivanja na Olimpijskim igrama (šest do sedam od deset anketiranih) zabeleženo je u Indiji (70 odsto zainteresovanih, 30 odsto nezainteresovanih), Kini (57:43), Južnoj Africi (59:41), Turskoj (56:44), Poljskoj (56:44), Peruu (55:45), Maleziji (55:45).

Najmanje interesovanje ispoljili su anketirani u Belgiji (28:72), Južnoj Koreji (30:70), Japanu (32:68), Francuskoj (32:68), Nemačkoj (33:67), Kanadi (33:67), Čileu (36:64), Velikoj Britaniji (37:63). Emocije variraju. Intenzitet interesovanja za Letnje olimpijske igre 2021. je izgleda veći u zemljama u razvoju nego u razvijenijim zemljama.

U Indiji, 37 odsto ispitanika je vrlo zainteresovano, 33 odsto donekle zainteresovano, 20 odsto nije baš zainteresovano, a 10 odsto kaže da nije nimalo zainteresovano za zbivanja tokom Igara. Slično je u Južnoj Africi (26:33:21:20), u Nemačkoj 10 odsto ispitanika je vrlo zainteresovano, a 46 kaže da nije nimalo zainteresovano. Slično je u Francuskoj (10:22:27:41), Japanu (8:24:30:38), Južnoj Koreji (5:25:39:31), ili Belgiji (5:23:31:41).

Da državno finansiranje treba koristiti za podršku sportistima vlastite zemlje na Olimpijskim igrama, slaže se osam od deset anketiranih u Kini (87 odsto), Indiji (86), Čileu (85), globalni prosek je 67 odsto, a manje od polovine takvih odgovora zabeleženo je u Holandiji (49), Japanu (47) Belgiji (43), Francuskoj (42) i Nemačkoj(41)…

U proseku, 80 odsto ispitanika širom sveta kaže da Olimpijske igre inspirišu mlađe generacije za bavljenje sportom. Najviše u Kini (92 odsto), Turskoj (92), Indiji (90), Peruu (90), Južnoj Africi (89), Kolumbiji (87), a najmanje u Nemačkoj (54).

Dve trećine (65 odsto) Ipsosovih ispitanika kaže da Olimpijske igre ujedinjuju njihovu zemlju. Devet od deset u Kini, osam od deset u Indiji, Turskoj, Peruu, Maleziji, sedam od deset u Rusiji, Italiji, Južnoj Koreji, Južnoj Africi, Kanadi, Španiji… Broj takvih odgovora u Nemačkoj (36 odsto) i u Japanu pada na jednu trećinu (36 odsto).

Zanimljivo je da se osam od deset ispitanika u Saudijskoj Arabiji (80 odsto), Turskoj (79), Indiji (75) ili Brazilu slaže s tvrdnjom da se previše nacionalizma ispoljava tokom Olimpijskih igara. Globalno gledano, javno mnjenje je podeljeno oko toga da li se na Olimpijskim igrama ispoljava previše nacionalizma – 55 odsto se slaže, 45 odsto se ne slaže (videti tabele).

SPORT I PONOS NACIJE

Norveški sociolog Ernuf Sajpel u članku „Sport i nacionalizam u globalizovanom svetu“, u „Međunarodnom časopisu za sociologiju“, piše da s obzirom na široku rasprostranjenost sporta u kasnomodernim društvima i brojne očigledne veze sa nacionalizmom, ne iznenađuje da su i nacionalni identiteti povezani sa sportom. Ponos kada nacionalni sportisti uspeju relativno je jak i široko rasprostranjen. Iako na prvi pogled visok nivo sportskog nacionalizma čini da države češće izgledaju slične nego različite, postoje, po njemu, i snažne sistematske razlike između sportskog nacionalizma pojedinih zemalja. On u zapadnoevropskim državama ili regionima nalazi nizak nivo sportskog nacionalizma (pominje Švajcarsku, Finsku, Norvešku, Flandriju i Francusku), sa čime se laiku koji je nekad video engleske navijače nije lako složiti, dok, po njemu, veći deo Istočne Evrope (Poljska, Hrvatska, Rusija, Letonija i Slovenija) imaju vrednosti veće od proseka. Mada, s druge strane, i sam primećuje da je Češka siromašna sportskim nacionalizmom, iako je istočnoevropska zemlja, a da je nekoliko zapadnih zemalja – Australija, Novi Zeland i SAD – iznad svetskog proseka sportskog nacionalizma.

On ukazuje na to da se u mnogim slučajevima čini da su razlike u sportskom nacionalizmu povezane sa ekonomskim i kulturnim resursima.

Prema Džordžu Orvelu, međunarodno sportsko takmičenje najbolje se može opisati kao rat umanjen za pucanje. Izjava je dovoljno dvosmislena: s jedne strane, moglo bi se shvatiti da Orvel tvrdi da međunarodno sportsko takmičenje deluje kao sigurnosni ventil; s druge, da sportsko takmičenje zapravo održava one dublje socijalne tenzije. Sport je nužno konkurentan i, implicirano, konfliktan. Takođe je važan element u konstrukciji i reprodukciji društvenih identiteta. Ova „činjenica“ sportskog života može biti posebno problematična za novoosnovane nacionalne države, čiji će vladari možda biti skloni da kroz sport nastoje da podstaknu osećaj nacionalnog ujedinjenja, piše El Berner, profesor sporta i socijalne teorije na britanskom Univerzitetu Lafboro u članku „Sport, nacionalizam i globalizacija: relevantnost, uticaj, posledice“.

On zaključuje da je za sada veza između sporta i nacija i dalje jaka, mada je podjednako očigledno da se taj odnos manifestuje na najrazličitije načine. Sport može pomoći u unapređivanju imidža nacionalne države, ali takođe može doneti sramotu i finansijsku propast. Sport može ujediniti nacionalnu državu; ali možda i neće. Sport često može biti najvažniji simbol kontinuiranog postojanja potopljene nacije. Sport može da omogući nacijama i nacionalnim državama, kao i regionima i drugim lokalitetima, da se odupru kulturnoj homogenizaciji. Ipak, takođe može služiti svrhama globalnog kapitalizma. Kao i sam nacionalizam, i sport je suočen sa Janusom.