foto: robert j. fisch.
Iako je pažnja javnosti pre svega usmerena na ekstremne islamističke grupe, terorizam se kao fenomen sreće u svim velikim svetskim religijama – hrišćanstvu, judaizmu, hinduizmu, budizmu, sikizmu, i među mnogim nacionalnim i etničkim grupama (baskijska teroristička organizacija ETA u Španiji, irska teroristička organizacija IRA u Velikoj Britaniji, Tamilski tigrovi u Šri Lanki, Kurdska radnička partija u Turskoj, MEK u Iranu, PLO u Izraelu)
Tokom devedesetih godina prošlog veka, dinamika terorističkog delovanja je evoluirala. Broj međunarodnih terorističkih incidenata se smanjio, ali se povećala potencijalna pretnja koju teroristi predstavljaju. Povećani nivo pretnje, u obliku terorističkih akcija usmerenih na postizanje većeg obima uništenja, naspram konvencionalnih napada koji su do tada bili oblik terorističkog delovanja, dramatično je demonstriran napadom na Pentagon i dve kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2001. godine.
Sigmund Frojd je posmatrao teroristički akt kao rezultat društvene nesavršenosti, zbog čega je pisao da „civilizacija sa njenim institucijama i ograničenjima i represijom nad ljudskom prirodom garantuje nezadovoljstvo“. Percepcija terorizma opredeljuje reakciju, a u tome politički faktori imaju dominantnu težinu, kaže dr Aleksandra Bulatović, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ona ističe da, sa tačke gledišta teorije bezbednosti, fenomen terorizma ugrožava opštu bezbednost podsticanjem straha i nesigurnosti. „Kao sredstvo za postizanje i opravdanje političkih ciljeva, tokom devedesetih godina prošlog veka terorizam je postao rasprostranjen u svetskim razmerama. Paradoksalno, fokusirajući dimenziju ostvarivanja političkih ciljeva, najmalignije terorističke organizacije postaju države koje sprovode ono što je izvorno značenje terorizma – teror nad građanima, putem zloupotrebe policije, kriminalizacijom sudstva i tužilaštva, ugrožavanjem višepartizma, neosnovanim hapšenjima, oduzimanjem dece političkim protivnicima i kritičarima, njihovim uništavanjem kroz tabloidne medije. Teror se globalizuje na raznim nivoima“, naglašava dr Bulatović.
OKIDAČ RADIKALIZACIJE
Opšta karakteristika terorizma u ovom periodu, prema mišljenju dr Aleksandre Bulatović, jeste da je reč o nedržavnim akterima koji deluju zbog osećaja kolektivne obespravljenosti. Pojavile su se verske fundamentalističke grupe kao što su Hamas, Hezbolah, Aum Šinrikjo, Al Kaida, koje namerno vrše nasilje velikih razmera protiv civila. Iako je pažnja javnosti pre svega usmerena na ekstremne islamističke grupe, terorizam se kao fenomen sreće u svim velikim svetskim religijama – hrišćanstvu, judaizmu, hinduizmu, budizmu, sikizmu, i među mnogim nacionalnim i etničkim grupama (baskijska teroristička organizacija ETA u Španiji, irska teroristička organizacija IRA u Velikoj Britaniji, Tamilski tigrovi u Šri Lanki, Kurdska radnička partija u Turskoj, MEK u Iranu, PLO u Izraelu).
„Za neke društvene grupe i delove nekih religijskih zajednica, odsustvo mogućnosti da artikulišu svoje političke i razvojne aspiracije kroz legitimne kanale, političku participaciju i kroz institucionalne mehanizme, dakle, ta nemogućnost da realno zaštite svoje interese, bila je okidač radikalizacije. Ovo je za posledicu imalo promenu percepcije fenomena terorizma i on je počeo da se posmatra kao jedan od glavnih izazova nacionalnoj i međunarodnoj bezbednosti“, objašnjava dr Bulatović.
Ona navodi primer kurdskog terorizma, kao oblik borbe za prava naroda koga država Turska tlači. Socijalni, politički i ekonomski uzroci terorizma kao rešenje nameću društvenu prevenciju, poput suzbijanja siromaštva ili smanjenja političkih tenzija, a u prvom redu pregovaranja kao metoda povratka određene količine moći i dostojanstva. Kurdi su etnička zajednica različita od Turaka, objašnjava dr Aleksandra Bulatović, koja je vekovima nastanjena u Kurdistanu, na delu sadašnje turske teritorije. Međutim, država Turska je sistematski gušila identitetske specifičnosti Kurda tako što je zabranila kurdsku kulturu, uključujući upotrebu kurdskog jezika, odeće, folklora i imena.
„Osim toga, turska država je sprovodila pogubljenja kurdskih civila, ubistva istaknutih članova kurdske zajednice, mučenja, prisilna raseljavanja, uništavanje naselja i masovna hapšenja, pa bi se moglo reći da, u stvari, ne postoji kurdski terorizam nego terorizam turske države protiv Kurda, koji su svoje aspiracije vremenom usmerili na borbu za nacionalni identitet, što predstavlja konstrukt politike i ideologije, i tražeći podršku na međunarodnom planu za to postali su najveći američki saveznici u borbi protiv Al Kaide i Islamske države“, ističe dr Bulatović.
OD „ETNIČKIH“ SUKOBA DO „VERSKOG“ TERORIZMA
U korenu terorizma se često mogu prepoznati političke aspiracije, pa i legitimna stremljenja pokreta za emancipaciju. Primer je Španija u kojoj se odvijao „etnički“ sukob oko teritorije na severu zemlje poznate kao Baskija. Iako je Baskija deo španske teritorije od srednjeg veka, Baski koji uglavnom žive u Španiji su posebno osetljivi u pogledu percepcije svog specifičnog identiteta i istorijskog nasleđa. Teroristička organizacija ETA je nastala kao reakcija na rastuću represiju režima protiv Baska, i protiv regionalizacije kao procesa u kome se centralizovana vlast prenosi na regiju, a koja je uključivala sve uobičajene opresivne postupke prema Baskima. Taktika koju je ETA koristila, ističe dr Bulatović, obuhvatala je pljačke banaka, naplaćivanje „revolucionarnog poreza“ od ciljanih baskijskih preduzeća, zastrašivanje, otmice, atentate i bombaške napade u kojima je ubijeno više od 800 ljudi tokom četrdeset godina, a približno jedna trećina žrtava bili su civili.
„Tokom devedesetih godina, smenjivali su se periodi prekida vatre kada su vođeni pregovori u atmosferi dubokog nepoverenja obe strane i nasilja koje je kulminiralo otmicom i ubistvom funkcionera nižeg ranga, što je pokrenulo ogroman građanski revolt protiv nasilja u celoj Španiji, ali i u samoj Baskiji“, navodi dr Aleksandra Bulatović. Ona dodaje da se islamski fundamentalizam smatra najopasnijim tipom religijski motivisanog terorizma.
Islamski fundamentalizam poziva na povratak ontološkom obliku islama, koji odbacuje modernost; grupe kao što su Al Kaida i Egipatski islamski džihad predstavnici su fundamentalističkog islama. Politički islam, za razliku od fundamentalističkog ili neofundamentalističkog islama, predstavlja pogled na svet sa kojim se može uspostaviti relacija i u koji se može selektivno integrisati modernost.
Tokom devedesetih, verski terorizam je eksplodirao. Procenjeno je da je do tada polovina svih terorističkih grupa postala verski motivisana, a značajnu ulogu u tome je imala politika država sponzora poput Irana, Iraka, Pakistana, Avganistana.
Tako utemeljen terorizam prerastao je u relativno koordinisanu, široko rasprostranjenu aktivnost usmerenu na održavanje i razvijanje terorističkih sposobnosti. Od sredine devedesetih godina prošlog veka, terorističke grupe koje podržava Pakistan, ratujući u Kašmiru, sve više koriste kampove za obuku u oblastima pod kontrolom talibana. U isto vreme, pripadnici ovih grupa, kao i hiljade mladih iz pakistanske severozapadne pogranične provincije, borili su se na strani avganistanskih talibana u Avganistanu.
„Od 1989. godine, sve veća spremnost verskih ekstremista da gađaju ciljeve izvan svoje zemlje ili regionalnih područja, ukazuje na globalnu prirodu savremenog terorizma. Bombaški napad na Svetski trgovinski centar 1993. godine i napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine predstavljaju taj trend“, naglašava dr Aleksandra Bulatović.
Ona smatra da je model odgovora na terorizam neuravnotežen i da međunarodna zajednica ima preterano represivan odnos prema terorizmu, jer ne prepoznaje njegovu ljudsku i socijalnu dimenziju. Princip da nasilje prema civilima ne može biti nagrađeno političkim ustupcima predstavlja jednu od duboko uvreženih vrednosti u zapadnoj civilizaciji, ali iskustveni zaključak da „sa teroristima nema pregovora“ ne samo da ne smanjuje, već jednoznačno upućuje da se na taj način širi dijapazon pretnje od terorizma na nove teritorije.
Dr Aleksandra Bulatović podseća da je Ted Honderih napisao da su najveći teroristi – države. On smatra da je ispitivanjem političkih, socijalnih i legitimnih bezbednosnih uslova i interesa, koji stoje u korenu revolta koji motiviše terorističku aktivnost, moguće rešiti strukturne uzroke, a sa nasilničkim simptomima tih uzroka kao fenomenima je moguće boriti se klasičnim metodama bezbednosne politike. Sistemskim delovanjem na političke i socijalne uzroke terorizma moguće je efikasnije delovati u borbi protiv terorizma, uz komplementarnu upotrebu klasičnih obaveštajnih, policijskih ili čak vojnih metoda, nego uz isključivu upotrebu samo represivnih mera, ukoliko su bitni konstitutivni i motivacioni elementi terorističke aktivnosti ne samo bezbednosne prirode u užem smislu, nego i političko-socijalne prirode.
PROCES „PRANJA MOZGA“
Dr Marija Đorić, univerzitetski profesor, autor četiri naučne monografije na temu nasilnog ekstremizma i političkog nasilja, međunarodni konsultant iz oblasti bezbednosti i terorizma, ističe da najpre imamo proces radikalizacije, pa nasilni ekstremizam iz koga nastaje terorizam.
„Radikalizacija je veoma važan proces promene vrednosnog sistema, mišljenja i uverenja, zahvaljujući kojem se pojedinac transformiše u ekstremistu ili teroristu. Niko ne postaje terorista preko noći. Da bi se to dogodilo, potrebno je da postoji neki ‘okidač’, koji je za svaku individuu specifičan. Za nekoga će to biti porodična istorija, na primer stradanje rođaka u ratu, za drugog je to lični faktor, recimo kod mladih osoba kriza identiteta, dok kod trećeg generator terorizma može biti društvena nepravda. Upravo zbog toga može se reći da ne postoji univerzalan način radikalizacije, niti jedinstveni psihički profil teroriste. Radikalizaciju ćemo najbolje uprošćeno shvatiti kao proces ‘pranja mozga’, u čemu veoma značajnu ulogu igraju teroristički regruteri koji pažljivo biraju svoje žrtve – a to su obično nezadovoljni, (pretežno) mladi ljudi“, naglašava dr Đorić, ističući da je „svaki terorizam u isto vreme i ekstremizam, ali to ne važi u obrnutom smislu reči“.
„Ako je neko ekstremista, ne znači da će nužno postati terorista, ali treba biti oprezan u ovakvim konstatacijama, jer nikad ne znamo šta je za koga ‘teroristički okidač’. Za terorizam obično kažemo da je potvrđeni ekstremizam na delu. To bi značilo da ekstremista govori i misli da će nešto uraditi, a terorista uvek – deluje u praksi“, kaže dr Đorić. „A čovekov um je okean bez početka i kraja, i nikada ne možemo s pouzdanošću tvrditi da li će neki ekstremista učiniti teroristički akt. Zato su potrebni školovani stručnjaci, koji će multidisciplinarnim pristupom dati procenu nečije ličnosti. Takvi procesi su dugotrajni, zahtevaju vreme, energiju i profesionalce (psihologe, politikologe, stručnjake za bezbednost…) i holistički pristup.“
Dr Đorić je pobornica teorije da se teroristi prevashodno stvaraju, a ne da se takvi rađaju. U budućnosti ćemo posebno imati probleme sa povratnicima sa ratišta koje treba deradikalizovati, što je uvek neizvesno kada je reč o konačnom ishodu. Zbog toga se uvek zalaže za prevenciju, pa tek onda, ako treba, za sankciju.
Za 11. septembar, smatra Marija Đorić, možemo bodrijarovski reći da predstavlja „majku svih događaja“, s obzirom da je stvorio jedan novi koncept borbe protiv terorizma. Tada sve više počinje da se govori o svetskoj borbi protiv terorizma, prvi put jedna država objavljuje rat nekoj terorističkoj organizaciji, a terorizam postaje globalni fenomen par excellence. Reč je o tektonskom pokretu u međunarodnim odnosima, koji je sa jedne strane intenzivirao borbu protiv terorizma na globalnom nivou, ali u velikoj meri i okrnjio ljudska prava i slobode. Pre toga se, na primer, u Americi tokom devedesetih mnogo više analizirao takozvani eko-terorizam, koji je posle aktivnosti Al Kaide gurnut u zapećak.
Dr Đorić ističe da u ovom periodu nije potcenjena opasnost od terorizma, već da je terorizam promenio svoje ruho. Ona naglašava da je reč o političkom fenomenu koji je po svojoj prirodi dinamičan i varijabilan, i zato imamo nalete terorizma u talasima, a nekada nastaje pravi cunami nasilja. Sve zavisi od konstelacije društvenopolitičkih događaja. Terorizam je tokom vremena menjao svoje oblike, ali je njegov cilj uvek bio i ostao – politički.
REŠAVANJE UZROKA, A NE POSLEDICA
Danas se pod terorizmom uglavnom podrazumeva sve ono što se tiče tzv. „političkog islama“ u vidu delovanja Islamske države ili Fronta Al Nusra, kao ogranka Al Kaide. Međutim, zaboravlja se da se terorizam rodio u 19. veku, u evropskim zemljama koje su bile kolevke anarhizma, da bi potom dobijao svoja razna obličja. Tako je recimo, 70-ih i 80-ih godina 20. veka Evropom harao levičarski terorizam (RAF, Brigate Rosse…), dok etnoseparatistički terorizam decenijama potresa Evropu (IRA, ETA, OVK). Treba pomenuti i eko-terorizam, kao i terorizam u ime zaštite životinjskih prava (npr. grupa Animal Liberation Front – ALF), koji je veoma popularan bio 90-ih godina u Zapadnoj Evropi, a koji se sreće i danas.
„Danas, zaista, Islamska država, pored talibana i Boko harama, predstavlja jednu od najsmrtonosnijih organizacija, ali, recimo, po broju izvedenih akata, Evropom i dalje prednjače etnoseparatistički teroristi, samo se o njima toliko ne priča i ne piše“, upozorava dr Đorić, naglašavajući da najpre treba razjasniti da nijednu religiju ne smemo ni na koji način vezati za terorizam, ali isto tako moramo imati na umu da – od terorizma niko nije imun.
„Sve zavisi od načina interpretacije religijskih dogmi. Ovde je reč o ideologizaciji religije“, dodaje dr Marija Đorić, „to jest o zloupotrebi religije u terorističke svrhe. Religijom je najlakše manipulisati, jer se stvara lažni osećaj da se radi nešto ‘u ime Boga’ i za više ciljeve, a tada je sve dozvoljeno, uključujući i najbrutalnije nasilje i nad onima najbespomoćnijima, kakva su deca.“
„Religijski terorizam, kakav danas zastupaju organizacije poput Islamske države, ima svoje korene u kolonijalnoj prošlosti, fundamentalizmu, lošoj evropskoj integraciji migranata, krizi identiteta… Međutim, u njegovoj bazičnoj formi se nalazi osećaj besa i nezadovoljstva. Krajnje je vreme da krenemo da rešavamo uzroke, a ne posledice terorizma. Pokazalo se da je takav pristup neuspešan“, upozorava dr Đorić.
Kao autor knjiga ,Ekstremna levica i Ekstremna desnica, govoreći o ovom periodu, ona ističe da se, kada se pogleda grafički prikaz levičarskog i desničarskog terorizma tokom poslednjih nekoliko decenija, vidi da je levičarski terorizam doživeo krešendo 70-ih i 80-ih godina 20. veka, što je predstavljalo specifičnu reakciju na nacizam i fašizam tokom Drugog svetskog rata. Sa druge strane, desničarski terorizam nije pokazivao takve oscilacije, ali je sve vreme bio prisutan.
„Danas smo svedoci da se pred našim očima dešava nešto što možemo nazvati ‘reciprocitetom terorizma’, ili kako ja to nazivam u mojim radovima – začaranim krugom nasilja. Imajući u vidu da sve više jača religijski terorizam, posebno dolaskom migranata, kao logičan odgovor na njega se javlja desničarski ekstremizam i terorizam. A, po nepisanom pravilu, tamo gde je ekstremna desnica, javlja se i ekstremna levica. Smatram da će doći do amalgamiranja različitih vrsta ekstremizma i terorizma i da će period koji je pred nama biti period novog nasilja. Ono će biti perfidnije, koristiće visokotehnološka sredstva poput dronova, koji se već sada koriste u terorističke svrhe, i veštačku inteligenciju i udaraće na najosetljivija tkiva društva, kakva je kritična infrastruktura“, mišljenje je dr Đorić.
LOŠE PROCENE
Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), naglašava, sa druge strane, da je bilo značajnih terorističkih napada inspirisanih islamističkim ubeđenjima i tokom 90-ih. Još 1993. godine bio je pokušaj rušenja Svetskog trgovinskog centra, a 1998. godine preko 200 ljudi je ubijeno u simultanim bombaškim napadima na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. Godinu dana ranije, Bin Laden je proglasio sveti rat protiv Amerike. Deo razloga za nespremnost SAD da spreči 9/11 leži i u hladnoratovskom načinu razmišljanja i organizacije rada američke obaveštajne zajednice, gde je, u strahu od komunističkih špijuna, dominirala logika velike rascepkanosti i zaštite obaveštajnih podataka u odnosu na saradnju i razmenu među brojnim bezbednosno-obaveštajnim agencijama.
„Iako su napadi u Keniji i Tanzaniji pokazali da je Al Kaida sposobna da izvrši komplikovane i logistički zahtevne terorističke napade, simultano u više zemalja koordinisane iz jednog centra, koje su za cilj imale ubijanje velikog broja civila, američka obaveštajna zajednica je i dalje verovala da je ovo pre izuzetak. Retko koji teroristički napadi krajem 80-ih i tokom prve polovine 90-ih su bili ovako organizovani, a i teroristi su izbegavali ovako masovno ubijanje civila, što je verovatno dovelo i do loših procena u američkim obaveštajnim službama“, objašnjava Petrović.
Govoreći o promenama koje u odnosu na devedesete prema terorizmu donosi 11. septembar 2001, on navodi da tokom devedesetih u glavnom fokusu bezbednosne i spoljne politike mnogih, pre svega Zapadnih država, nije bila borba protiv (transnacionalnog) terorizma, jer je s okončanjem Hladnog rata bila smanjena pretnja od njega. Nakon terorističkih napada 9/11, SAD su otpočele globalni i dugi rat protiv (mreža) islamističkog terorizma.
„Glavni instrument u tom ratu je bila vojna sila, što je kratkoročno dalo određene rezultate, ali je srednjoročno i dugoročno proizvelo čitav niz negativnih posledica. Najpre, vojne intervencije su dovele do jačeg i šireg sprezanja terorističkih i pobunjeničkih grupa i fenomena da teroristi kontrolišu teritorije, što je zauzvrat imalo još jači vojni odgovor i veća razaranja i stradanja civila. Zapravo, upalo se u neku vrstu začaranog kruga. Na primer, vojni poraz Al Kaide u Iraku nije doveo do kraja terorizma i vojnih pobuna u toj zemlji, već do nastanka još ekstremnije Islamske države. Došlo je i do porasta terorističkih napada. Istraživanja o prvih 10 godina globalnog rata protiv terorizma su pokazala da je za to vreme u terorističkim napadima ubijeno 13.000 ljudi, od čega je za smrt njih 7000 direktno bila odgovorna Al Kaida. Ovde nisu uračunate žrtve vojnih intervencija, već samo terorističkih napada“, objašnjava Petrović, upozoravajući da su ogromna većina nastradalih bili muslimani, nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju da su to građani zapadnih država.
„U poslednjih pet godina prisutna su dva važna trenda. Dolazi do povratka na manje sofisticirane i ‘jeftine’ terorističke napade, što je posledica velikog i globalnog pritiska na terorističke grupe ne samo vojnim sredstvima, već i policijskim i obaveštajnim radom, te velikom razmenom podataka među državama. Drugo, islamistički teroristički napadi u Evropi i veliki migrantski talasi doveli su do uvećanja islamofobije i naglog porasta raznovrsnih desnih ekstremističkih grupa“, zaključuje Predrag Petrović.
Često se postavlja pitanje kakvu ulogu ima Zapadni Balkan na terorističkoj mapi, a u tom kontekstu spominju se BiH, Kosovo i jug Srbije. Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), ističe da je Zapadni Balkan je od početka ratnih sukoba u Siriji i Iraku bio regrutna baza za strane terorističke borce, kako na Zapadu nazivaju dobrovoljce koji su se borili na strani Al Nusre i Islamske države u ovim zemljama.
„Procena je da se oko hiljadu građana sa ovih prostora, najviše sa Kosova, iz BiH i Albanije, priključilo ovim militantnim grupama. Pretnje koji su dobrovoljci sa Zapadnog Balkana sa sirijskog i iračkog ratišta javno upućivali i pozivali na nasilje, pre svega prema muslimanima na ovim prostorima, nisu doveli do terorističkih napada“, ističe Petrović. On podseća da je početkom prošle godine uhapšen Armin Alibašić, pripadnik Al Dava grupe iz Novog Pazara, pod sumnjom da priprema terorističke napade, a hapšenju je prethodila zabrinutost jednog od vođa ove grupe „da (Alibašić) ne uradi nešto što ne treba“.
„Zapadni Balkan se za sada pokazao otpornim na pozive na terorističke napade s jedne strane, ali i prijemčiv za ekstremističke ideologije, što je posledica i socioekonomske krize, raširene korupcije i lošeg upravljanja. Štaviše, Zapadni Balkan je poznat po tome što su iz njega potekli uticajni propovednici ultrakonzervativne struje islama, koja se danas u Evropi najčešće naziva ‘politički islam’. Ti radikalni imami, s jakim vezama sa dobrovoljcima u Siriji i Iraku, najviše su delovali u Austriji i Nemačkoj, gde je i velika dijaspora sa ovih prostora. Najpoznatiji su svakako Nedžad Balkan i Mirsad Omerović, obojica poreklom iz Tutina, i Muhamed Porča iz Sarajeva“, dodaje Petrović.
Dr Marija Đorić ističe da se devedesetih bivša Jugoslavija suočavala sa građanskim ratovima, ali i sa oblicima etnoseparatističkog terorizma, što je posebno bilo karakteristično za teritoriju Kosova i Metohije, na kojoj je delovala teroristička organizacija OVK. „Nažalost ili na sreću“, smatra dr Đorić, to nas je učinilo spremnim za sve bezbednosne izazove koji se tiču terorizma i ekstremizma u budućnosti.
Ona na Kosovo i jug Srbije gleda kao na veoma osetljive teritorije, kada je reč o etnoseparatizmu. „Na Kosovu i Metohiji je godinama delovala teroristička organizacija OVK – kuriozitet je u tome što su nekadašnji teroristi postali deo političkog establišmenta KiM. Takođe, teritorija Kosova i Metohije je mesto u Evropi odakle se najveći broj ljudi (u odnosu na ukupan broj stanovnika), priključio islamskim teroristima u Siriji i Iraku, a poznato je da je postojala i čisto albanska jedinica u okviru delovanja ovih džihadista“, kaže dr Đorić, naglašavajući da je centralni deo južne Srbije (Preševo, Bujanovac i Medveđa) takođe bio pred naletom terorista iz, kako ona kaže, takozvane „Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe“, ali su zahvaljujući delovanju naših bezbednosnih snaga efikasno neutralisani.
Specijalni sud u Beogradu okončao je aprila 2018. godine prvo suđenje za krivično delo međunarodnog terorizma. Šestorici sandžačkih muslimana i jednom Srbinu preobraćenom u islam je u prvostepenom postupku izrečeno ukupno sedamdeset i po godina zatvora, zbog učešća u ratu u Siriji na strani ekstremnih islamista.
Pravnici ukazuju da je zakon kojim se srpskim građanima zabranjuje učešće u ratnim sukobima u inostranstvu donet nakon što je proces protiv grupe iz Sandžaka već počeo, pa ga nije bilo moguće primeniti u ovom slučaju. Zato je optuženima suđeno po članu 319 krivičnog zakonika (međunarodni terorizam), koji predviđa znatno oštrije kazne.
Sead Plojović, Abid Podbićanin i Tefik Mujović dobili su po 11, Goran Pavlović 10, Rejhan Plojović i Izudin Crnovršanin po devet i po, a Ferat Kasumović sedam i po godina zatvora. Podbićaninu, Rejhanu Plojoviću i Pavloviću suđeno je u odsustvu, jer su u bekstvu. Mujović je uhapšen u Turskoj i izručen je Srbiji, nakon što je bio ranjen u pokušaju bekstva.
Tokom postupka, koji je trajao više od četiri godine, tužilac je naveo da su optuženi formirali grupu koja je vrbovala građane Srbije da se pridruže Islamskoj državi i Frontu Al Nusra u Siriji, a neki su i sami učestvovali u borbama. Obe organizacije su pod sankcijama Ujedinjenih nacija i na listi terorističkih grupa američkog Stejt departmenta.
Branioci, međutim, tvrde da su njihovi klijenti osuđeni na osnovu klimavih ili nepostojećih dokaza i najavili su da će se žaliti. „Ceo proces je katastrofalno vođen“, rekao je za BBC advokat Mensur Šmrković, koji je zastupao Crnovršanina i Idriza Plojovića. „Izudin je bio u Siriji samo mesec i po dana, sa suprugom i decom, i na sudu je detaljno ispričao šta je tamo radio. Sead je sve vreme bio u Novom Pazaru“, kaže on. Branioci tvrde da su dva svedoka, koji su na sudu tvrdili da su ih vrbovali optuženi, lažno svedočili pod prinudom da bi izbegli da se sami nađu iza rešetaka. Sud je kao glavni dokaz da se jedan od optuženih spremao za rat prihvatio vojničku vreću za spavanje pronađenu na tavanu njegove kuće.
Sa druge strane, sudija je tokom izricanja presude pročitala niz pretećih poruka koje je na svom Fejsbuk profilu postavio Tefik Mujović, u kojima je pozivao zemljake u sveti rat i najavljivao da će „osloboditi“ Novi Pazar i „pokoriti“ Beograd i Rim.
Oko šezdeset građana Srbije iz Sandžaka otišlo je da se bori na strani islamista u Siriji, pokazuju procene njujorškog Centra za proučavanje radikalizacije i političkog nasilja.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Terorizam – izazovi pred Srbijom“ koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja
Republike Srbije preko konkursa za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog značaja.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
