Glasanje u atmosferi straha

„Srbija može da bude ponosna na stepen demokratije koji je dosegla i na sve demokratske tekovine koje su naši ljudi pokazali“, rekao je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović ubrzo po zatvaranju biračkih mesta na beogradskim izborima 4. marta. „Bio je ovo jedan dobar dan, u kome je bilo najmanje incidenata i u kome se poštovala demokratska procedura“, dodao je on.

U toku dana se više puta oglašavala Gradska izborna komisija (GIK), čiji je predsednik Zoran Lukić u 18 časova konstatovao da nisu uočeni ozbiljniji problemi i da tokom dana „nisu zabeležene nepravilnosti koje mogu da bace sumnju na izbornu proceduru.

Konačno, dan nakon izbora, članica predsedništva SNS, izvršni direktor za privatne korisnike u kompaniji Telekom i članica GIK-a Jana Ljubičić trijumfalno je na sednici GIK izjavila: „Ponosna sam što sam članica GIK u vreme sprovođenja najdemokratičnijih izbora u poslednjih 20 godina.“

Tako je, dakle, taj izborni dan izgledao u paralelnoj SNS realnosti, koja iz godine u godinu postaje zbilja sve većeg broja građana Srbije.

TAKO JE REČENO „ODOZGO„: A zapravo, tokom izbornog dana bilo je toliko nepravilnosti da ih je teško i pobrojati. Zakonom zabranjeno vođenje duplih spiskova na biračkom mestu – kako bi se evidentirali „pravoverni“ glasači – postalo je „ko dobar dan“. Kupovina glasova, organizovano dovođenje glasača, glasanje zelenim hemijskim olovkama kao dokaz o ispunjenoj pogodbi, glasanje bez dokumenata, samo su neke od uhodanih varijanti koje su mogle da se primete 4. marta.

A bilo je još mnogo, mnogo više nepravilnosti. Na primer, posmatrači izbora iz redova organizacije CRTA, osim već pomenutih, javili su i da na mnogo biračkih mesta nije garantovana tajnost glasanja. Kartonski paneli nisu bili postavljeni kako treba, tako da nije postojao ugao iz kog birač može da glasa a da neki član odbora ne vidi ko je bio zaokružen.

Takođe, poslanici i poslanice SNS su svojim primerom pokazali kako masovno treba kršiti Pravila o radu biračkih odbora: koristili su mobilne telefone na biračkom mestu i pokazali svoju pravovernost fotografišući listić sa zaokruženim brojem jedan i sopstvenom ličnom kartom. Čak ni broj lične karte nisu sakrili, sve je bilo transparentno okačeno na društvene mreže.

U mnogo slučajeva ovekovečeni su slučajevi plaćanja glasova – to su fotografisali ili snimali posmatrači, stranački aktivisti i građani. Na primer, u Ripnju su na 200 metara od biračkog mesta prodavani glasovi, što su zabeležili posmatrači izbora, kao i jedan član tog biračkog odbora. Taj član BO (iz redova DJB) pozvao je i policiju. „Policija je došla, videla situaciju i rekla da ne može ništa da uradi, da je tako rečeno ‘odozgo’“, kazaće on kasnije novinaru. Dok je davao izjavu, pomno ga je slušao čovek u crvenoj jakni. „To je glavni SNS-ovac ovde, nije u biračkom odboru, ali sve organizuje. Sluša šta pričam, misli da se ja njega bojim“, kaže član DJB.

Kupoprodaja glasova je zabeležena i na mnogim drugim mestima u gradu – između ostalih, na Karaburmi, u Krnjači, Železniku i na Čukaričkoj padini. Jedan čovek – igrom slučaja kontrolor na mestu na kojem glasa – izjavio je za „Istinomer“ (deo organizacije CRTA) da je u svom kućnom poštanskom sandučetu dobio poziv za čoveka koji nikada tu nije živeo. Ove „nove komšije“ su pre izbornog dana prijavljivali mnogi građani. No, ovaj slučaj je specifičan, s obzirom da je ovaj kontrolor imao uvid u spisak građana koji su glasali, pa je video da je taj čovek, prijavljen na njegovoj adresi – i glasao.

IZBORNA PRATNJA: Da sve protekne „kako treba“, pobrinule su se brojne ekipe ljudi koje su provele izborni dan sedeći u automobilima ispred biračkih mesta, a često su ti automobili dolazili iz drugih gradova. Tako, ispred samo dva biračka mesta – jednog u Umci, jednog u Ostružnici – novinar je primetio čak pet automobila sa novosadskim registarskim tablicama, u kojima su sedeli ljudi sa spiskovima. Dupli spiskovi su vođeni i u kafanama i trafikama u blizini birališta, koje, za taj dan i za tu priliku nisu radile – barem ne za građane koji nisu bili uključeni u „kombinaciju“.

No, ovo su samo stvari koje su se mogle „kvantifikovati“, sve dosad nabrojano bilo je vidljivo. Međutim, na mnogo biračkih mesta postojalo je ono što se ne može snimiti, zabeležiti ili fotografisati – atmosfera straha. Jednostavno, u vazduhu se osećalo da je to biračko mesto „zatvoreno“, u potpunosti kontrolisano desetinama ljudi i da neće dobro proći onaj ko se usudi da poremeti ovakvo stanje.

Na primer, u Ostružnici novinaru i kamermanu nije dopušteno da uđu u školu u kojoj se nalazilo nekoliko biračkih mesta. O tome da li novinari smeju ili ne smeju da uđu na biračko mesto diskreciono odlučuje predsednik biračkog odbora. Zato su novinari tražili da odu do predsednika BO, ali im je rečeno da je za sve nadležan čovek iz SNS-a, koji se u tom trenutku nalazio na 100 metara od škole.

Međutim, tom SNS „šefu“ nije se dopala ova ideja, da mediji uđu na biračko mesto. Čovek do njega ga je pitao: „Da ih uvedem kod Rake, tu je najmanja gužva?“, ali „šef“ je odmahnuo glavom. Čovek do njega je onda rekao: „Kod Mire ne da ih vodim, sto posto“, a „šef“ je odmah prihvatio i doneo uredničku odluku: „Vi snimite ovaj ulaz, dovoljno vam je, to kako ulazi narod, a nemojte unutra, imate tamo gužvu, dosta i opozicije sedi, da ne bude posle ‘ovi su snimali, ovi nisu’, imali smo i neke probleme sa matičnim brojevima. Spolja možete, nije problem.“

Međutim, taman su se kamerman i novinar postavili ispred škole, kada je jedan, koji je stajao pored automobila sa novosadskim tablicama, povikao, sa dosta pretnje u glasu: „Nemojte da snimate, to je kažnjivo. Osnovna škola će da vas tuži. Došli su i ovi iz Beograda, i oni su tu. Ja vam kažem za vaše dobro.“

Takva je atmosfera bila i na lokalnim izborima u Pećincima, u decembru 2017: osećalo se da je celo mesto „njihovo“ i „zatvoreno“, i da su svi posmatrači i svedoci višak. Agresija se mogla opipati u vazduhu i posmatrači CRTE su već u 13 časova tog dana morali da se povuku iz Pećinaca, nakon što su ovi „spoljni kontrolori“ počeli da im blokiraju put, da ih prate i fotografišu.

Nije ni ovo ništa novo: takvu atmosferu mogao je da oseti svako ko se zadesio u Beogradu pred miting održan 2008. nakon proglašenja nezavisnosti Kosova („Kosovo za patike“), ili svako ko je bio učesnik Parade ponosa 2010. godine: to je „njihova stvar“ i proći će loše ko u tu njihovu stvar proba da se umeša. U ovom slučaju, „njihova stvar“ je da po svaku cenu obezbede većinu na svim izborima koji postoje – od mesne zajednice do izbora za predsednika.

foto: tanjug

MATEMATIKA KONTROLE IZBORA: Postavlja se onda pitanje: kako ovome stati na put? Jer, biće sve gore: podaci organizacije CRTA pokazuju da je na beogradskim izborima broj biračkih mesta sa ozbiljnim nepravilnostima udvostručen u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine (reprezentativni uzorak je u oba slučaja bio 450 biračkih mesta).

No, nije samo ni reč o kršenju zakona – stvari su otišle toliko daleko da nijedan zakon ne može da obuhvati sve zloupotrebe i sve uglove zbog kojih ni ovi izbori nisu bili ni fer, ni demokratski. Jer, ko može da zabrani ljudima da sede u zatvorenoj kafani? Da sede u kolima ispred biračkih mesta? Da prevoze do biračkog mesta ljude koji su dobrovoljno ušli u kombi ili autobus?

Takođe, kako sprečiti prodaju glasova kada ljudima koji ih prodaju mnogo više znači 1.000 ili 1.500 dinara, ili paket u kome su ulje, šećer i pašteta? To nemaju, a potrebno im je, glas imaju, a s njim ne mogu ništa – pa daj makar da ga unovče. Siromaštvo i uslovi u kojima ljudi žive u nekim naseljima van centra Beograda teško su pojmljivi za nekog ko ta mesta nije obišao. A kako li je tek u Srbiji? Kako li je tek bilo na izborima u Boru, na primer, dok je sav fokus bio usmeren na Beograd?

Za otežavanje ove „njihove stvari“ potrebno je da krivična dela koja su se nesumnjivo odvijala tokom izbornog dana budu primećena u trenutku dok se događaju. S obzirom da nije moguće od institucija sistema, čak i da su u mnogo boljem stanju, tražiti da pokriju svaku kafanu i svaku „rizičnu“ lokaciju i svako biračko mesto u radijusu od nekoliko stotina metara, to onda moraju da urade opozicione stranke i pokreti, odnosno njihovi aktivisti.

To znači sledeće: za samo jednu listu potrebna su dva kontrolora na biračkom mestu – da ne bi jedan proveo „u cugu“ 16 sati, plus još dva puta po bar petoro ljudi koji će biti zaduženi za „okoliš“ biračkog mesta. To je 12 ljudi po biračkom mestu, odnosno više od 14.000 ljudi za izborni dan, dobro obučenih ljudi, spremnih na sve, jer vlast sigurno neće ljubazno i mirno posmatrati mešanje u „njihovu stvar“. Dakle, minimum 14.000 ljudi samo za jednu listu, i samo za Beograd.

Svedoci smo da je najveći broj lista ostao ispod tog broja birača na ovim izborima. Ako u ovu računicu ubacimo broj biračkih mesta u celoj Srbiji (blizu 8.400), postaje jasno da u zemlji ne postoji, niti će uskoro postojati ta potrebna armija ljudi koja bi mogla da se suprotstavi „njihovoj stvari“ i njihovoj armiji. Ona broji ko zna koliko aktivista (procenjuje se da SNS ima 700.000 članova) – verujućih, ucenjenih, obećanih, ambicioznih – i ima svakovrsnu podršku, od političke, medijske, institucionalne, do neograničenih resursa.

Ovi resursi i moć se samo uvećavaju posle svakih izbora – zato su ti izbori toliko i česti, jer oni nisu opasnost za „njihovu stvar“, već mogućnost i obaveza da zagrabe još više. Prema tome, još će dugo živeti ova „njihova stvar“ i biće sve gore, a svaki novi izbori biće još jedan „praznik demokratije“.