Genetska paranoja

Novi zakon o genetski modifikovanim organizmima o kojem se, evo, već nedeljama preklapa i naklapa, u stvari i nije nov – već smo ga imali: donesen je još 2001. godine, dopunjen 2005. i identičan je ovom koji se sad najavljuje.

Jedina razlika između „onda“ i „sad“ je podela uloga: onda su, naime, najveći protivnici tog zakona bili ovi koji ga sad predlažu, a izglasali su ga isti ovi koji su sad protiv, uz priključenija u međuvremenu izniklih partijica i organizacijica kojima su srbstvo, fizičko i duhovno zdravlje naroda, razotkrivanje zavera protiv tog istog naroda i ukazivanje na izdajstvo „izroda“ koji zemlju vode, jedini motivi za društveno-politički angažman.

Tim dopisivanjem 2005. godine, tretman genetski modifikovanih organizama (GMO) – uzgajanje i promet samo je upodobljen evropskom zakonodavstvu: ništa nije apriori zabranjeno, ali je stavljeno u „režim dozvola“, kao uostalom i sve drugo seme i hrana – za svaki slučaj ponaosob razmatralo je ovlašćeno telo, u ovom slučaju Savet za biološku sigurnost, koje je donosilo konačnu odluku, može ili ne može.

Neka ostane zabeleženo: samo jedna dozvola je izdata i to za nekoliko strukova kukuruza u zatvorenom prostoru za naučno istraživanje. Svi ostali zahtevi su odbijeni. Jedino što je imalo prolaz jeste GM sojina sačma.

Kako god, donošenje ovog zakona bio je dovoljan razlog da se digne dreka do neba: „otrov u tanjiru“, „sluge Zapada“, „plaćenici multinacionalnih kompanija“, „izdajnici“… Tadašnja ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković svakodnevno je verbalno kamenovana, vučena kroz blato jer, eto, „truje našu decu“, a kad se započelo sa uništavanjem nelegalnih zasada, opet je dobila isto, jer time, kao, „uništava srpskog seljaka-domaćina“.

Ovaj zakon stavljen je van snage 2009. godine i proglašen je moratorijum na uzgoj, ali i na promet genetski modifikovanih organizama, uz klauzulu da ako neki proizvod sadrži manje od 0,9 odsto toga nečega genetski modifikovanog, to se ne broji. Zbog ovog poslednjeg, da ako je „mala“ genetska modifikacija kao da je nema, odmah po usvajanju zakona oglasio se Savet za biološku sigurnost i upozorio da se pod krinkom moratorijuma u stvari GM proizvodima vrata širom otvaraju. Bez efekta.

NAUČNO I POLITIČKO DELO: Cela priča se sad ponavlja: opet „plaćenici“, opet „trovači“, ali i „prevrtači“. Protivnici izmene zakona, mada bi upristojavanje bilo bolji izraz, zameraju aktuelnom ministru poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva dr Draganu Glamočiću da je „naprasno promenio mišljenje“: pre osam godina je u jednom autorskom tekstu „iskazao zabrinutost zbog nedovoljno ispitanih efekata genetski modifikovane hrane na zdravlje životinja i ljudi“ i založio se za tada već najavljivan moratorijum, a sad je „okrenuo ploču“.

„Pitamo ministra Glamočića kako je moguće da jedan naučnik tako drastično promeni svoj stav. Kad je dokazana bezbednost GMO i kad je GM hrana prestala da predstavlja ekonomski i socijalni rizik za naše farmere?“, insistiraju Zeleni uz sasluženje Dveri.

Inače, reč je o tekstu trojice autora (Glamočić je jedan od njih) „Genetički modifikovane biljke u ishrani životinja – da ili ne?“, objavljenom u časopisu „Savremena poljoprivreda“ (vol. 55 3-4, str. 81-86). U tekstu su izneti rezultati nekih istraživanja po kojima je kao neprikladan za ishranu životinja označen tzv. Bt kukuruz, koji je već tad bio na crnoj listi u mnogim zemljama sveta, a da kad je reč o GM soji, odnosno sačmi za ishranu životinja nije dokazana štetnost, kako za životinje tako i za ljude. Ipak, u zaključku se navodi da „za širu primenu genetski modifikovanih biljaka u ishrani domaćih životinja, neophodna su daleko opsežnija fundamentalna istraživanja, koja će predstavljati garanciju i zaštitu zdravlja domaćih životinja i ljudi“, te da je dotle „neminovno zavesti moratorijum na sva istraživanja vezana za genetski inženjering i dalju primenu ovako modifikovanih biljaka i organizama u ishrani domaćih životinja“. Koga zanimaju detalji, ceo tekst može da nađe na sajtu ovog časopisa. Iskreno: ta poslednja rečenica odudara od svega prethodno napisanog. Zašto je i ona napisana, samo Glamočić može da kaže.

„S obzirom na veoma brz i dinamičan napredak savremene nauke i biotehnologije, kao i obilje novih naučnih istraživanja u ovoj oblasti, podaci kojima danas raspolažem, sa naših njiva, iz prodavnica, a istovremeno i informacije o uređenju ove materije iz EU koja pre svega vodi računa o zaštiti svojih građana, uveravaju me da moratorijum ne bi bio dobro rešenje, jer je neodrživ“, odgovara Glamočić. On dodaje da bi potpuni moratorijum na GMO značio i zabranu korišćenja genetski modifikovanih bakterija, koje se koriste u proizvodnji velikog broja lekova za humanu i veterinarsku medicinu i da to niko odgovoran ne može da uradi. „Najbolje što u ovom trenutku možemo da uradimo jeste da ovu oblast regulišemo u skladu sa standardima koji važe u EU i našem okruženju.“

Prva genetska modifikacija biljke napravljena je u Americi početkom osamdesetih; krajem te decenije bio je obavljen i prvi eksperiment u polju, a već sredinom devedesetih uvedene su u komercijalnu proizvodnju. Zbog „kost benefita“, narodskim jezikom rečeno „jeftinije proizvodnje“, više od trećine površina u svetu danas je zasejano genetski modifikovanom sojom, najviše u SAD, Argentini, Brazilu i Kini.

Uzgajanje genetski modifikovanih ratarskih kultura opravdana je tamo gde ima obradivog zemljišta napretek u odnosu na broj poljoprivrednika, gde mali broj radnika obrađuje velike površine, naravno uz pomoć adekvatne mehanizacije. Naime, genetska otpornost ovih biljaka na totalni herbicid pojednostavljuje proizvodnju – sa manje „prolaza“ mehanizacije ostvaruje se „čista“ njiva, time i zadovoljavajuć prinos, istina ništa bolji od prinosa u klasičnoj obradi/zaštiti useva, ali sa manje ulaganja.

SEČENJE UŠIJU ZA KRPLJENJE…: Sa druge strane, tamo gde viška zemljišta nema, gde je prosečna parcela daleko manja nego u zemljama sa obiljem poljoprivrednog zemljišta, nestaje svaka prednost koju genetska modifikacija donosi. U našim parama gledano, uzgajanje GM soje recimo, jeftinije je od one „obične“ za svega nekoliko hiljada dinara po hektaru.

Postizanje dobrog prinosa sa manje ulaganja zvuči primamljivo, te nije čudo što su se GM usevi naglo proširili. Međutim, ta manja ulaganja povećala su ukupnu proizvodnju, ponuda je porasla a cene su, logično, pale, tako da farmeri koji su to seme posejali, na srednji rok gledano, nisu postigli naročit finansijski efekat: od celog projekta vajdu je video samo proizvođač semena, vlasnici patentnih prava, dve američke kompanije.

Otud i otpor, pre svega razvijenih evropskih zemalja, primeni te naizgled revolucionarne tehnologije, ne zbog toga što je modifikovani usev (eventualno) štetan, već zato što zaostaju u genetskom inženjeringu za svojim severnoatlantskim partnerom. Rezultat tog otpora je viša cena nemodifikovanog ratarskog proizvoda od modifikovanog.

Nije dakle pitanje da li su genetski modifikovane ratarske kulture štetne ili korisne, jer to ionako niko sa sigurnošću ne zna, već je pitanje kojom kulturom može da se ostvari veća dobit.

U većini evropskih zemalja, ne samo članica Unije već i onih koje to nisu, na osnovu direktive Evropske komisije 2001/18/EC, proizvodi koji sadrže ili se sastoje od GMO a koji se uvode u životnu sredinu ili iznose na tržište, obavezno moraju da prođu proces kontrole i procene eventualnih rizika, kako po zdravlje ljudi i životinja tako i po životnu sredinu.

Sistem kontrole uključuje i potrebu da se hrana koja sadrži GMO odvoji od one koja ne sadrži GMO, kao i da se jasno označi. Granica za obeležavanje je onih 0,9 odsto, ali ne i za proceduru provere i verifikacije „čega ima unutra“.

„Postojeći Zakon o genetski modifikovanim organizmima nije bezbedan i neophodna je njegova izmena“, tvrdi dr Aleksandar Tarasjev, predsednik Stručnog saveta za biološku sigurnost. „Neophodno je podizanje nivoa zaštite ljudi i životne sredine i ponovno uspostavljanje sistema biološke sigurnosti, za šta je neophodna promena zakona o GMO.“

Predsednik Udruženja agrarnih ekonomista prof. dr Miladin Ševarlić kaže da će Vlada pogrešiti ako bude donosila odluku za ili protiv GMO samo na osnovu stavova genetičara, jer to nije pitanje samo genetike nego i prehrambene bezbednosti zemlje i njenog ekonomskog porobljavanja. „To će naneti štetu našoj poljoprivredi, jer za toliki deo naši proizvođači neće imati plasman na sopstvenom tržištu, a izgubićemo i marketinšku prepoznatljivost da je Srbija zemlja bez GMO.“