Konačno je jedan načelnik Generalštaba otišao sa svog mesta na normalan način – u penziju. Prvi put je jedan general-major postao načelnik Generalštaba. Neke stvari menjaju se sporo, ali sigurno
General Branko Krga dočekao je penziju. Nije bilo lako: u više navrata zahtevana je njegova smena, ali ga je – kažu – Boris Tadić spasavao, iz čega su se kasnije izvodile razne teorije. Čak je i bez brkova ostao, pa se i o tome teoretisalo, kao što se o Vojsci vazda teoretiše.
Za novog načelnika Generalštaba postavljen je general-major Dragan Paskaš, do tada komandant Novosadskog korpusa, prvi načelnik GŠ-a sa tim činom; istoga dana vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika; ajde, dobro. Za gen. Paskaša ljudi koji su ga sretali kažu da je temeljit, savestan i „pomalo konzervativan“ oficir. Zna se da je na dan 12. marta 2003, kada je ubijen premijer Đinđić, kao komandant Novosadskog korpusa postupio profesionalno i odgovorno: sastao se sa predsednikom Skupštine Vojvodine Nenadom Čankom i sa načelnikom SUP-a Novog Sada Đorđem Ostojićem i kasnije, sve do kraja vanrednog stanja, savesno postupao po dogovorima tada postignutim. Niko mu još nije pronašao ništa sporno u biografiji, što bi moglo značiti da, u ovoj zemlji spletkaroša, ničega spornog i nema.
Gen. Paskaš dobio je u ruke krompir em vruć em pomalo natruo. Vruć je zbog najnovijih skandala: onog topčiderskog koji tek treba da počne da se rasvetljava kako treba i onog sa nekretninama koji nikome nije bio potreban. Topčiderski slučaj postao je kriminalistički problem sa više mogućih ishoda – od kojih je svaki veoma neprijatan, a najviše izostanak ishoda. Vojna imovina, pak, u kombinaciji kreativnosti G17 plus i iskustva nevladine organizacije Atlantski savet iskušenje je velikih razmera. Ali, to je druga, duža priča.
GENERALSKA VREMENA: Veći i akutniji problem je zatečeno nasleđe u Vojsci. Setimo se samo svih Miloševićevih čistki i pogroma od 1991: prvo Slovenci i Hrvati i jugoslovenstvujušči oficiri; zatim Muslimani, a za njima Srbi iz Hrvatske i Bosne (iz nekog razloga, Makedonci su bili izričito izuzeti iz tih čistki); onda radikalski simpatizeri i previše žestoke Srbende; pa onda preostali glasovi zdravog razuma, svesni kuda vodi Miloševićeva samoubilačka politika posle Dejtona. Ko se provukao i preživeo – provukao se; kako se provukao – to on zna. Da se podsetimo samo raznih načelnika Generalštaba.
Blagoje Adžić demonstrativno se povlači u penziju i tišinu početkom maja 1992, kada je Milošević, ne pitajući ga ništa, oterao u penziju 38 generala odjednom („crni petak“ JNA). Načelnik GŠ-a postaje gen. Života Panić, žovijalni debeli tenkista, od koga se očekivao razuman i odmeren pristup; niti se poneo racionalno, niti odmereno i smenjen je i penzionisan pre vremena. Onda dolazi gen. Momčilo Perišić, mršav, svadljiv, temperamentan, brz i tvrdoglav. On je najduže potrajao (1993–1998) uprkos čestim i povremeno veoma oštrim javno iskazanim neslaganjima sa Miloševićem. Gen. Perišić jasno je video kuda vodi zanemarivanje vojske u korist policije i kuda vodi sveukupna postdejtonska Miloševićeva politika; nije bio jedini, uostalom: to su videli i načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić i načelnik Uprave bezbednosti Vojske gen. Aleksandar Dimitrijević; osim njih trojice (Perišića, Stanišića i Dimitrijevića), to su videli i mnogi drugi, ali su ćutali i razmišljali, jer nije bilo higijenski otvarati usta.
Prvi je, 19. oktobra 1998, na lakat progovorio Momčilo Perišić u Gornjem Milanovcu: objasnio je da se ne treba svađati sa rogatima oko već izgubljene stvari kao što je Kosovo, jer će oni svoje isterati ovako ili onako. Smenjen je i penzionisan. Onda se isto desilo i Jovici Stanišiću, a na samom kraju i Aci Dimitrijeviću, dan pred početak rata 1999; sva trojica upozoravali su da se ta avantura neće dobro završiti, ali – nespornoj inteligenciji i stručnosti uprkos – nisu razumeli Miloševićevu strategiju: da Kosovo treba izgubiti, ali u ratu, kao Krajinu i Bosnu.
Perišića je na mestu načelnika GŠ-a nasledio gen. Dragoljub Ojdanić, debeo, veseo, skroman i poslušan. Kad je 7. februara 2000. ubilo Pavla Bulatovića, Ojdanić ga zamenjuje na mestu ministra odbrane, a načelnik Generalštaba postaje gen. Nebojša Pavković, ličnost neviđena do tada i čudo od čoveka. Bezočni karijerista, pohlepan na nekretnine, sujetan do neba, Pavković se ponašao kao da veruje u Slobine priče o „pobedi“ nad NATO-om i proglasio se „pobednikom“. Učestvovao je u promocijama knjiga Mire Marković; davao helikoptere, vozila i vojne isprave plaćenim ubicama; slikao se dok baca noževe; poklanjao okolo pištolje sa ugraviranim svojim potpisom i slikom (nezapamćen slučaj; čak se i Tito zadovoljavao samo potpisom…); u leto 2000, pred samu propast režima, na kolegijumu Generalštaba najozbiljnije je prvo predlagao, pa onda zahtevao razmatranje načina kako da se Slobodanu Miloševiću dodeli orden Narodnog heroja. Petog oktobra smrzao se od straha i nije preduzeo ništa, da bi odmah zatim počeo da se nudi Vojislavu Koštunici ističući svoje „zasluge“ u prevratu. Koštunica je naseo.
Veseli Nebojša Pavković plivao je kako-tako dok nije shvatio da pare za Vojsku ne stižu iz savezne države, nego iz Srbije, pa je počeo da se priklanja Đinđićevoj vladi i DOS-u; Koštunica ga je smenio, a Pavković je, kao osvetu, razotkrio onaj slaboumni skandal iz pijane junske noći 2001. sa onim „četvorožilnim kablom“.
NOVI NAČELNIK: Novi načelnik GŠ-a postaje gen. Branko Krga, dugogodišnji načelnik Druge uprave (strateško planiranje i obaveštajni rad), smiren, iskusan i obrazovan oficir, mnogo zaslužniji, uostalom, od Pavkovića za ponašanje Vojske 5. oktobra, ali i za neke druge stvari. Oko tih drugih stvari javiće se kasnije problemi: gen. Krga bio je sumnjičen za bliskost sa Rusijom (bio je i tamo vojni ataše); činjenica je, međutim, da ga u ključnim razgovorima Koštunice i Sergeja Ivanova, odmah posle prevrata, nema; ima Nebojše Pavkovića; kasnije će biti i Ace Tomića, u čudnim okolnostima. U to vreme vidljive su i nervoza i neodlučnost u dijalektici civilno-vojnih odnosa na ustavno-pravnom nivou: mesto načelnika Uprave bezbednosti ostaje u v.d. stanju mesecima (navodno Crnogorce ne zanima); VSO se muči posle smenjivanja gen. Ace Tomića, a to smenjivanje trajalo je sedam sati, umesto nekoliko minuta, jer ga Krga nije dao, „da ne ispadne da je on u nekoj vezi sa ubistvom Zorana Đinđića“; ispalo je da je bio u vezi sa Legijom Ulemekom i Dućom Spasojevićem; 2001. godine, u jednoj intervenciji saobraćajne policije zbog brze vožnje ispostavlja se da Velimira Ilića obezbeđuju pripadnici Vojske Jugoslavije; tokom oružane pobune JSO-a, u novembru 2001. policija privodi Vladu Jovanovića Japanca i Lorana Milića Locka (obojica notorni gangsteri i kriminalci, Locko pripadnik Zemunskog klana), jer su se upadljivo muvali oko stana ministra Dušana Mihajlovića, ali ih pušta na intervenciju potpukovnika Dragoljuba Živkovića iz Uprave bezbednosti Vojske; taj isti potpukovnik bio je u jednom trenutku sumnjičen za saradnju sa ruskom vojnom obaveštajnom službom (GRU), ali to nije rezultiralo krivičnim postupkom. Tokom vanrednog stanja Uprava bezbednosti Vojske (načelnik: gen. Aca Tomić) nije bila u stanju da bilo šta doprinese: ponudili su neku bajatu i rutinsku realsocijalističku „analizu spoljnog faktora“ i vojnu policiju da čuva zatvore, ako treba. Aca Tomić posle će tvrditi kako je „upozoravao“ na stanje bezbednosti premijera, ali toga se niko ne seća. Zato je u međuvremenu rasvetljeno da ko je novembra 2001. nedeljniku „Reporter“ podmetnuo lažnu listu policajaca „koje Hag traži“…
Taj sled neprijatnih ili bar veoma zanimljivih događaja, uključujući tu i Topčider i nekretnine, neko će morati da objasni, rasvetli i sanira; pre svega zbog očuvanja ionako srozanog ugleda Vojske, ostala ona zajednička ili postala srbijanska. Rasvetljavanje tih događaja, uloge Atlantskog saveza i G17 plus, uloge Uprave bezbednosti i ostalih umešanih tela Vojske, nije mali posao. Hteli ne hteli, gen. Paskaš i budući načelnik Uprave bezbednosti Ministarstva odbrane, ko god on bio, moraće to da izvedu na čistac.
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
“Zamolio bih građane nešto: nemojte nam dati blanko poverenje samo zato što smo bili na strani koja je pobedila. Nastavite da pitate, pratite, kritikujete i zahtevate rezultate. Građani su pokazali da umeju da kontrolišu izbore. Sada treba da pokažemo da umemo zajedno da izgradimo državu u kojoj građani kontrolišu i vlast koju su izabrali. Ako nam, kao svojim kandidatima, želite dobro, vaš nadzor i kritika će nam pomoći da ne skrenemo sa puta na koji smo svi zajedno krenuli”
Kada istog dana iz parlamenta ispadnu i stranka koja simbolizuje kontinuitet od devedesetih i stranka koja je trebalo da bude kičma opozicije posle DS-a, to više nije priča o jednom lošem rezultatu. Skupština je dugo bila mesto gde se smenjuju vlast i opozicija. Posle 25. oktobra ona je, pre svega, mesto odakle je nestala čitava jedna generacija stranaka. Neće biti SPS-a, ni Stranke slobode i pravde, ni demokrata, ni Zeleno-levog fronta, ni Novog DSS-a. Nisu svi otišli istim putem, ali su otišli istog dana. Zato ovo nije samo izborni rezultat
Iako je pobeda nesumnjiva, bivši režim i njegovi pomagači u sferi medija i posle promene žele da pošalju poruku kao da će Vučić sutra ponovo da ušeta u Predsedništvo Srbije. Studentski slogan “Pametan ne popušta, pametan se organizuje” sada će biti na najvećem iskušenju. Od ljudi koji su sve vreme bili u pozadini i okretali pedale pokreta zavisiće da li će izborni rezultat od 25. oktobra dobiti svoj institucionalni epilog
Zašto sad odjednom nemamo gde da se informišemo šta smatra Vučić i koga planiraju da ubiju „blokaderi-ustaše“? Čemu ovi patetični pokušaji preletanja?
Građani Srbije su izrekli politički sud. O nasilju, progonu, zloupotrebama, proneverenom novcu moraju da odlučuju oslobođene institucije na osnovu zakona
Rekvijem za zlo ne mora da bude svečan. Ponekad zvuči kao drhtav glas u jutarnjem programu i kao priča o zimskim gumama.
Intervju: Aleksandar Baucal, profesor Univerziteta u Beogradu, poslanik SL
Ako imaju dostojanstva, podneće ostavke Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
