Ima neke simbolike u slici razrušene zgrade Generalštaba Vojske Jugoslavije opasane tarabom na kojoj je neko ispisao „Đeneral Mladić“. Da je general-pukovnik Ratko Mladić, bivši komandant Vojske Republike Srpske, negde u Srbiji, osim što je na već pomenutoj tarabi, smatra se opštepoznatim. Dnevni list „Blic“ pozivajući se na neimenovani izvor, navodi kako ga je od 22. juna 1999. po naređenju generala Pavkovića čuvalo tridesetak pripadnika VJ – iz 72. i 63. padobranske brigade, Kobri i dva pilota – ali da od 20. marta ima samo dva nenaoružana telohranitelja. S druge strane, aktuelna afera oko generala Momčila Perišića otvorila je sasvim logično pitanje: kako to da je Vojska bila sposobna da otkrije jedan krajnje delikatan špijunski slučaj, a živi u apsolutnom neznanju kada je reč o čoveku čiji su lik i delo poznati celom svetu. Ili – ako se baš hoće – od VJ se sada očekuje najmanje da se odrekne Mladića, ako ne i da se pobrine za ratnog druga i isporuči ga Haškom tribunalu. Jer, famozni 31. mart se približava i nekih desetak dana žmurenja na eventualno prekoračenje roka za uspostavljanje saradnje s Haškim tribunalom neće bitno promeniti sudbinu Ratka Mladića.
To bi moglo bitno da utiče na raspoloženje u Vojsci Jugoslavije koja je aferu Perišić isporučila kao vrhunski dokaz svoje sposobnosti posle onoliko izgubljenih bitaka, ali, što je još bitnije, i da poljulja naizgled stabilnu vezu između Vojske i Vojislava Koštunice.
Zato se i spekuliše da Koštunica traži uporište u nekom kome se do juče nije znalo ni ime i prezime, a i danas se malo ko može pohvaliti da tačno zna šta radi. Reč je, naravno, o general-majoru Aleksandru Aci Tomiću, načelniku Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, u žargonu poznatije kao KOS. Dok predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić i 17 članica DOS-a zahtevaju njegovo smenjivanje, predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica i DSS spremni su na odsudnu obranu načelnika KOS-a. Sve je otišlo dotle da je Đinđić objavio da prekida saradnju s Koštunicom kad su u pitanju bezbednosna pitanja, a srpski ministar pravde Vladan Batić kad je reč o svim ostalim. Za uzvrat, savezni predsednik ih poučava da oni koje je narod izabrao nemaju pravo na lične pizme.
Celokupna afera direktna je posledica hapšenja generala Momčila Perišića pod optužbom za špijunažu. Ispostavilo se, naime, da je KOS, o čemu smo opširno pisali u prošlom broju „Vremena“, najmanje četiri meseca pratio, prisluškivao, snimao i na kraju uhapsio Perišića a da o tome general Tomić nije izvestio nikog (da li je Koštunica izuzetak?), uključujući i svog neposrednog pretpostavljenog, kako on to sam tvrdi, načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića.
Taj lanac generalskih igara nastavljen je na sednici Vrhovnog saveta odbrane održane 24. marta. Operacija smenjivanja aktuelnog načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića trebalo je da bude rutinska – ne samo da to ište DOS već je general Pavković opterećen aferama materijalno-finansijske prirode, vezama sa Slobodanom Miloševićem, a navodi se i da je njegov odlazak jedan od uslova za uključivanje u Partnerstvo za mir. Međutim, kada je Koštunica izneo zahtev da se načelnik Generalštaba smeni bez rasprave, usprotivili su se predsednici Srbije i Crne Gore – Milan Milutinović i Milo Đukanović. Tražili su da se o tome raspravlja pa je čitava stvar odložena za najmanje nedelju dana, što se može pokazati kritičnom sedmicom u svetlu isporuke Mladića Haškom tribunalu. Uostalom, rasprava o Pavkoviću, hteli ne hteli, biće i rasprava o generalu Tomiću. Pronosi se, naime, spekulacija da savezni predsednik zamera načelniku Generalštaba da je, pred gnevnim DOS-om, „izdao“ generala Tomića navodeći da ni on, načelnik, ništa nije znao o hapšenju generala Perišića. Prema ovoj školi mišljenja, general Pavković je svestan da ga više ništa ne može spasti od smenjivanja, koje je uostalom i sam najavio, pa Đinđiću nudi partnerstvo za makar mirnu penziju.
Uočava se – u celokupnoj ovoj gužvi – da je Koštunica maksimalno efikasno iskoristio praktično jedinu polugu vlasti kojom raspolaže – Vojsku. Sada mu Đinđić odigrava rekontru, izazivajući krizu upravo u toj instituciji, i to preko Milana Milutinovića koji se u te poslove do sada nije baš mnogo uplitao. Đukanović je, do sada blago nezainteresovan za Vrhovni savet odbrane, prisiljen na aktivnu igru i životno je zainteresovan za kontrolu Vojske kao jednu od malobrojnih dodirnih tačaka novokomponovane unije. To znači da Koštunica, kao predsedavajući Saveta, ne sedi više u društvu s dva živa mrtvaca, već se suočava i s političkom voljom koja ne mora uvek biti podudarna s njegovom. Uostalom, posle očekivanog odlaska generala Pavkovića, na redu je izbor novog načelnika Generalštaba: generali, potencijalni naslednici i te kako će voditi računa o političkom odnosu snaga. Ono jeste da je Vojska, kada dobar deo javnosti smatra da je konačno jednom zaista „odradila posao“, doživljava prozivke KOS-a i generala Tomića od DOS-a kao napad na sebe. Međutim, to ne mora da potraje: jasno je da će u novoj državi – Srbiji i Crnoj Gori – njene oružane snage i te kako zavisiti od vlade u Beogradu koja će držati ključeve veće kase.
Na pitanje zašto velike političke afere pucaju u Vojsci i preko generalskih leđa nije teško odgovoriti: to je segment javnih poslova koji je uspešno, iz različitih političkih razloga, izbegao remont. Otpori tom generalnom remontu biće značajni. Logično je da vojska, po sistemu inercije, brani neka svoja stečena prava i navike, a nikako ne bi bilo dobro da ih političari u tome ohrabruju.
