General i vojvoda

Pored članova porodice i predstavnika vrha SPS-a, uz Slobodana Miloševića je u noći kada je uhapšen bila samo „grupa patriota“ predvođena članom Direkcije JUL-a Sinišom Vučinićem, a u odbranu bivšeg predsednika ustala je na svoj način jedino ćerka Marija (pucajući, jedni kažu, u vazduh, a drugi u pregovarača Čedomira Jovanovića). Dugogodišnji Miloševićev telohranitelj general policije Senta Milenković u tom trenutku zvanično više nije bio u njegovoj službi: republički ministar policije Dušan Mihajlović rekao je 31. marta da je „donošenjem Izmena i dopuna zakona o pravima bivših predsednika Republike Srbije obezbeđenje Slobodana Miloševića svedeno na jednog pratioca koga određuje republički MUP“, da je kao nepotrebna ukinuta Uprava za obezbeđenje ličnosti čiji je načelnik bio general Milenković, kao i da su poslovi uprave i njeni radnici pripojeni odgovarajućoj upravi Resora Državne bezbednosti. Prema Mihajlovićevim rečima, general Milenković nije prešao u taj resor, jer je „želeo da ostane u Resoru javne bezbednosti kao samostalni izvršilac“. Da li je general jednostavno odlučio da se „vrati svom poslu“ kako nam je rečeno u MUP-u ili je istini bliže čaršijsko tumačenje da je „Senta izdao Slobu“? Ako se ima u vidu koliko je oružja nađeno u Užičkoj 11, kao i sve što je pratilo Miloševićevo hapšenje, može se zaključiti samo da je general Milenković u ključnom trenutku odabrao najracionalnije rešenje zadržavši smirenost po kojoj je inače bio poznat.

GENERAL: Senta Milenković bio je zadužen za Miloševićevu bezbednost još od kraja osamdesetih – prema nekim izvorima počeo je kao kućni čuvar tada četrnaestogodišnjeg Marka Miloševića postepeno stičući predsednikovo poverenje, dok drugi navode da je bio jedini koji se dobrovoljno javio da čuva predsednika. U svakom slučaju, na poziciju iza leđa predsedniku prispeo je iz Posebne (antiterorističke) jedinice milicije u kojoj je cenjen kao jedan od najsposobnijih kadrova. Prvi put zapažen je na Gazimestanu 1989. kada je za vreme istorijskog Miloševićevog govora držao ruku na pištolju, a posle toga viđan je praktično na svim mestima na kojima se predsednik pojavljivao. Sedmog jula 1997. godine, predsedničkim ukazom, unapređen je u generala policije stekavši time viši čin čak i od tadašnjeg načelnika beogradske policije. Početkom 1998. učinilo se da je pao u nemilost: pročulo se da je penzionisan, a kao razlozi navođene su mahinacije sa deviznim dnevnicama i propusti u obezbeđenju (u vodi vile u Karađorđevu, u kojoj se predsednik povremeno odmarao, otkriven je navodno višak hlora ili fenola). Međutim, samo par meseci kasnije, odlukom tadašnjeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića reaktiviran je i postavljen za načelnika Uprave za obezbeđenje ličnosti.

U Službi je inače uživao solidnu reputaciju i važio za mirnog i skromnog čoveka, koji ne pokušava da zloupotrebi bliskost sa predsednikom. Jedino što mu se prebacivalo jeste da je upravo zahvaljujući svojoj poziciji u rekordnom roku završio Defektološki fakultet i (navodno) stekao i magistarsku titulu. Studije je započeo školske 1992/93, diplomirao je 1996, a pričalo se da je u međuvremenu pretio profesorima, tajno polagao ispite i koristio političku pripadnost tadašnjeg rukovodstva fakulteta. U aktuelnoj aferi oko ustupanja dedinjskih vila predstavnicima bivšeg režima pominjalo se i ime generala Milenkovića, a neki mediji objavili su pored ostalih i fotografije njegove kuće u Šekspirovoj ulici. U pokušaju da stupi u kontakt sa Milenkovićem, vaš reporter uverio se, međutim, da je pomenuta kuća daleko skromnija nego što bi se očekivalo: obična porodična jednospratnica, sa minijaturnim dvorištem, bez posebnih mera obezbeđenja (čini ga samo prilično miroljubivi vučjak). Generalu Milenkoviću nisu bili prebacivani ni veći incidenti, a ostali su zabeleženi uglavnom verbalni sukobi sa demonstrantima tokom mnogih protesta. U svakom slučaju, o prvom čoveku Miloševićevog obezbeđenja ne zna se mnogo, ništa konkretno ne može mu se ni zameriti, a o razlozima zbog kojih nije ostao iza svog šefa do samog kraja za sada govore svi osim njega.

VOJVODA: Za razliku od generala Milenkovića, za koga se smatralo da bi „za Slobu i poginuo“, Siniša Vučinić (član Direkcije JUL-a i samozvani vođa narodnih čuvara Užičke 11) donekle je održao obećanja da će ostati poslednji uz predsednika. Tokom poslednjih nekoliko meseci Vučinić je uporno ponavljao da je Milošević odbranio srpstvo, da je naslednik Nikole Pašića i cara Dušana i da ga, kao takvog, treba braniti svim sredstvima. Kako se obruč oko Miloševića stezao, Vučinić je sve više pominjao „50.000 dugih cevi“, govorio da nema pištolj ali da „možda poseduje nešto daleko teže, opasnije i produktivnije“, kao i da „Slobu neće uhapsiti sve dok sve nas ne pobiju“. Kada se Branislav Ivković javno ogradio od ovakvih izjava i počeo da napominje da SPS sa Vučinićem nema nikakve veze, ovaj je poručio: „Možda bi ih Ivković zamolio da spuste puške. Ja ne bih, već bih uzvratio istom merom. Pa ko koga…“ Šta se sa Vučinićem zaista dogodilo u noći između 31. marta i 1. aprila za sada se ne zna – izveštava se da je u predsedničkoj rezidenciji zatečen u pijanom stanju, krvavih očiju, sa redenicima preko ramena i dva mitraljeza u rukama, a sigurno je samo to da je uhapšen i osumnjičen za pripremanje oružane pobune.

Pre ove revolucionarne faze, Vučinić je mnogo puta promenio politička opredeljenja: počeo je kao član SNO-a Mirka Jovića, bio predsednik Omladine Konzervativne stranke, osnovao fantomsku paravojnu organizaciju Srpski sokolovi, a u avgustu 1992. Srpski monarhistički pokret, Savez svih Srba sveta i Srpski narodni preporod proglašavaju ga za srpskog narodnog vojvodu. U to vreme drugi vojvoda, dr Vojislav Šešelj, naziva ga „vojvodom za branje kukuruza“, a ovaj ga izaziva na dvoboj poručujući da ga „neće spasiti sva policija predsednika (tada je to bio Milošević – op.aut.) čiji je miljenik“. U međuvremenu, Vučinić u intervjuu „Špiglu“ tvrdi da predvodi 1500 „srpskih sokolova“, da je u „borbi ubio na stotine Muslimana i Hrvata“, a da je kao komandir streljao „stotine zarobljenika“. Tvrdio je osim toga da svesno želi da ćirilična oznaka SS koju nose njegovi ljudi izazove asocijaciju na Hitlerove esesovce. Pošto je Tanjug preneo taj intervju, vojvoda je unezveren obilazio beogradske redakcije tvrdeći da je sve izmišljeno i najavljujući tužbu protiv nemačkog lista. Od tužbe je odustao kad su mu iz „Špigla“ poručili da imaju magnetofonsku traku razgovora.

Deviznim štedišama vojvoda je svojevremeno obećavao da će im vratiti novac otimajući imovinu bogatih Jevreja i komunista, radi likvidacije „srbomrzaca“ (pre svih Hansa Ditriha Genšera, Vilija Klasa i Roberta Dola) osnovao je terorističku organizaciju Zlatna ruka, a pamti se i da je prebijao Rome po Zelenom vencu uz obrazloženje da „to nisu Cigani već dileri i da je sve to bilo u cilju odbrane nacionalnog interesa“. Na izbore 1996. izlazi kao kandidat koalicije Rojalista i Radikalne stranke „Nikola Pašić“, a u decembru iste godine dolazi i na čelo pašićevaca. Posle tvrdnji da njegova stranka „svoje ideološke postulate temelji na naučnoj i političkoj misli profesora dr Mirjane Marković, jedne od najpoznatijih svetskih naučnika“, krajem 2000. i zvanično postaje član Direkcije JUL-a.

Šta je Vučinića uopšte približilo levici nije moguće objasniti. Iako je svojevremeno izjavio: „Ako građani na jednim izborima mogu da glasaju za SPO, na drugim za SRS, a na trećim za SPS, mogu i ja da menjam partije“, nije logično da bilo ko za samo deset godina pređe put od radikalne desnice do levice. Dilema je još veća ukoliko se ima u vidu da Vučinić (istina samo prema sopstvenim rečima) i dalje ima stan od 22 kvadratna metra i da, prema tvrdnjama mnogih, nije izvukao nikakvu materijalnu korist iz članstva u Jugoslovenskoj levici. Ukoliko ovu dilemu čak i razrešimo opšteprihvaćenim ocenama da je Vučinić potpuno opskurna politička figura, ostaje pitanje kako je jedna takva osoba uspela da se približi bračnom paru Milošević-Marković.

MARIJA I MIRA: Kao u mnogim drugim pričama do sada, i u priči o Miloševićevom obezbeđenju u noći kada je uhapšen, najčešće se pominje ključna uloga Mirjane Marković. Kolege generala Milenkovića napominju ovih dana da je između njega i supruge bivšeg predsednika postojala stalna netrpeljivost, pa bi se dalo zaključiti da se situacija pogoršala kad su stvari došle do usijanja. Prema pisanju nekih medija, Milenković se nije slagao ni sa Marijom Milošević i to zbog toga što je svojevremeno pokušao da otpusti njenog vozača. Osim toga navodno mu je smetala i sve značajnija uloga Siniše Vučinića u obezbeđenju predsedničke rezidencije. Mogućnost da su majka i ćerka namerno protežirale Vučinića, želeći da iz igre izbace Sentu Milenkovića, verovatno će ostati samo na nivou spekulacija. General će, kako se čini, ostati nem kao i u proteklih trinaest godina, a sudovi će sasvim sigurno imati pametnija posla od bavljenja dvorskim spletkama.

U svakom slučaju, pored oklopnih vozila i gomile oružja, bračni par Milošević je u noći između 31. marta i 1. aprila mogao da se osloni samo na Vučinića i nekoliko njemu sličnih. Da li su pre toga zaista verovali u priče o dugim cevima i o ljudima koji su spremni da ginu za njih? Da li su, napušteni od mnogih prijatelja posle petog oktobra, izgubili i poslovičnu opreznost kad su u pitanju ljudi koji im dolaze u kuću? Ili im, osim Vučinića, niko drugi nije preostao?