Gde su bebe, a gde svi drugi

Poslanici Skupštine Srbije odbili su u ponedeljak predlog Liberalno demokratske partije (LDP) o osnivanju anketnog odbora koji bi ispitao poslovanje kompanije Delta. Za predlog LDP-a izjasnila su se 24 od 212 prisutnih, 117 poslanika iz Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i G17 plus bilo je protiv, a nije glasao 71 poslanik Srpske radikalne stranke. „Odbijanjem da raspravlja o razlozima za formiranje anketnog odbora parlament je učinio veliku štetu i time poslao poruku da nema snage da se suoči sa ozbiljnim pitanjima koja se tiču građana“, ocenio je šef poslaničke grupe LDP-a Čedomir Jovanović. Predlog je podržala samo Nova Srbija, stranka ministra Velimira Ilića. Donošenju ovakve odluke prethodila je dvodnevna rasprava u parlamentu i konsultacije šefova poslaničkih grupa koje su se završile bez dogovora. Prema rečima predsednika skupštine Olivera Dulića, na konsultacijama se vodila žučna rasprava o tome da li Skupština može da se bavi tim pitanjem u trenutku dok državni organi sprovode određene radnje o tome, jer je Jovanović podneo krivičnu prijavu protiv Delte i njenog vlasnika Miroslava Miškovića.

Suzana Grubješić, šefica poslaničkog kluba G17 plus, rekla je da je Jovanović podneo prijavu protiv lidera te stranke kao člana zločinačkog udruženja pa je to razlog zbog kojeg G17 plus ne podržava formiranje anketnog odbora kako ne bi učestvovao u predizbornoj kampanji LDP-a. Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS-a, rekao je novinarima da ne razume šta bi bio krajnji cilj tog anketnog odbora i da na inicijativu gleda kao na političko pitanje. Pre glasanja o predlogu LDP-a, lider radikala Tomislav Nikolić izjavio je da će SRS učestvovati u anketnom odboru ako ga skupšitnska većina formira, dodajući da mu „ovo više liči na svađu u porodici“.

Koliko je Jovanović u pravu kada tvrdi da je parlament naneo štetu građanima, ako se ima u vidu da je od 1991. godine, kada je zasedao prvi anketni odbor u Skupštini Srbije, do danas samo jedan od njih ispunio svoju ulogu? Anketni odbor radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji održao je u periodu od 20. jula 2005. do 20. februara 2006. godine 28 sednica, nakon čega su članovi sačinili izveštaj koji je potom usvojila Skupština, a sada su na potezu policija i tužilaštvo. Predsednica Odbora Živodarka Dacin, nakon završenog posla ovako je objasnila efikasnost rada Odbora: „Disali smo jednom dušom i pokazali da nije uzaludna borba za istinu.“

ODBOR I POSLEDICE: S obzirom na slab učinak institucije zvane Anketni odbor, začuđujući je broj zahteva da se pojedina pitanja raspravljaju na ovaj način. Takvu praksu donekle možda objašnjava činjenica da je prvi anketni odbor koji je ispitivao činjenice o demonstracijama 9. marta 1991. godine i o odgovornosti učesnika, u Skupštini Srbije imao relativno značajne političke posledice: tadašnji direktor RTS-a Dušan Mitević i ministar policije Radmilo Bogdanović podneli su ostavke. Međutim, treba imati u vidu da su na ovakve rezultate uticale dve stvari, koje su se odvijale paralelno sa radom odbora: postojao je jak pritisak javnosti, a došlo je i do pregovora između tadašnjeg predsednika Skupštine Slobodana Unkovića, predsednika Srbije Slobodana Miloševića i predstavnika studenata i opozicije.

Naredni anketni odbor formiran je 23. decembra 1993. godine u Skupštini Jugoslavije i imao je zadatak da do 1. februara 1994. podnese izveštaj o poslovanju čuvene Dafiment banke, kako bi se razjasnilo gde su nestale stotine miliona nemačkih maraka koje su građani Srbije i Crne Gore poverili Dafini Milanović, vlasnici Dafiment banke. Odbor je bio sastavljen od četrnaest poslanika svih stranaka tadašnjeg veća građana. Rok za podnošenje izveštaja pošteno je probijen, pa je on ugledao svetlost dana tek u junu 1994. godine. Jedan od članova Anketnog odbora, Vukašin Jokanović, kašnjenje je opravdao željom da se sve uradi temeljno i bez žurbe. U izveštaju je stajalo da se u periodu visoke akumulacije deviznih sredstava, prikupljenih putem deviznih depozita građana, u drugoj polovini 1992. godine, Dafiment banka opredelila da devize plasira „u projekte“, a celokupan inženjering i marketing ulaganja poveren je Saobraćajnom institutu CIP. Prema navodima iz izveštaja, preko CIP-a je 15 miliona maraka uloženo u brze pruge, 25 miliona za izgradnju poslovnog prostora u okviru podzemne železničke stanice „Vukov spomenik“ u Beogradu i 20,3 milona za izgradnju poslovnih prostora širom Srbije, od čega je 5,7 milona maraka „otišlo“ na izgradnju poslovnog prostora u Subotici i 4,9 milona na beogradski trg Slavija. Ni traga od odgovora na pitanje gde su pare i kakve su prirode bile veze između Dafine i državnih struktura, iako priča o brzim prugama u javnosti služi za podsmeh i sprdnju otkako je plasirana, a poslovni prostori širom Srbije nikada nisu ugledali svetlost dana.

Slučaj Dafiment banke stigao je u ruke pravosudnih organa tek 2003. godine, gotovo deceniju nakon što je Anketni odbor završio izveštaj.

NEOVLAŠĆENO ANKETIRANJE: Krajem 2000. godine u Skupštini Srbije Anketni odbor razmatrao je okolnosti atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, koji se dogodio 3. oktobra 1999, kada su poginula četvorica funkcionera Srpskog pokreta obnove. U januaru 2001. Odbor je jednoglasno usvojio izveštaj u kome je zaključeno da četvorostruko ubistvo jeste „organizovan zločin“ čije je naručioce i izvršioce namerno štitila policija, tužilaštvo i sud i da je istraga o zločinu „ometana i blokirana od samog početka“. Anketni odbor zaključuje da je potrebno što pre ustanoviti ključnu činjenicu u razjašnjavanju zločina i odgovoriti na pitanje: kome je Carina na korišćenje predala kamion kojim je počinjeno četvorostruko ubistvo? Na deset gusto kucanih strana izveštaja, Anketni odbor iznosi mnoge činjenice koje ukazuju da kamion-ubica zapravo pripada srpskoj Službi državne bezbednosti.

Uprkos jednoglasno usvojenom izveštaju, aktivnosti ovog anketnog odbora nisu dale željene rezultate, jer njegovi članovi nisu imali odgovarajuća ovlašćenja, to jest mogućnost da nateraju bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića i bivšeg direktora carina Mihalja Kertesa da se pojave pred Odborom. Nisu saslušani ni neposredni svedoci. Pozivima su se odazvali jedino beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović i predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca. Svoj epilog na sudu slučaj „Ibarska magistrala“ dobio je tek nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i hapšenja okrivljenih, za koje se ispostavilo da su umešani i u pokušaj atentata na Vuka Draškovića.

Dok se Skupština Srbije bavila atentatom na Draškovića, u tadašnjoj saveznoj skupštini Anketni odbor ispitivao je okolnosti u vezi sa ubistvom ministra odbrane Pavla Bulatovića, na kog je pucano 7. februara 2000. godine u restoranu Rad na Banjici. Na čelu Anketnog odbora bio je lider radikala Vojislav Šešelj. Saslušani su mnogi vojni i policijski funkcioneri, koji su kao mogućeg egzekutora označili Ivana Delića iz Budve, ali on nikada nije uhapšen. Potom je sačinjen i izveštaj koji su potpisali Vojislav Šešelj i Igor Mirović. Pre podnošenja izveštaja Srpska radikalna stranka stavila je na uvid javnosti stenogram saslušanja više odgovornih lica iz vojske i policije. Skupštinska većina je smatrala da je publikovanje izveštaja zlouptreba i nijedan zvanični organ nije dalje istraživao indicije koje su se pojavile u pojedinim svedočenjima. Ko je ubio Pavla Bulatovića još nije poznato.

ŠMEKERI I FIČERI: Anketni odbor koji je od 5. oktobra naovamo izazvao najveću pažnju javnosti i jedini koji su građani mogli da prate u direktnom televizijskom prenosu jeste onaj koji je počeo kao „slučaj Pavković“, a završio se kao „afera kabl“. Nakon što je 24. juna 2001. godine objavljen Ukaz predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice na osnovu kog je Nebojša Pavković smenjen sa mesta načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, Pavković optužuje Koštuničin kabinet za zloupotrebu vojske. Naime, iz DSS-a su tada optužili savetnika premijera za bezbednost Zorana Janjuševića i šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Bebu Popovića da su ozvučili kabinet Vojislava Koštunice. Od biroa do kabineta, tvrdio je Pavković, razvučen je nekakav četvorožilni kabl, po kom je slučaj i dobio ime. Od Pavkovića je, navodno, iz Koštuničinog kabineta traženo da vojska u noći između 4. i 5. juna 2001. godine izvrši upad u prostorije Biroa za komunikacije. Naravno, čitava stvar rezultirala je formiranjem Anketnog odbora u Skupštini Srbije.

Opet je ispitano na desetine svedoka, počev od ljudi iz Telekoma Srbije i Euneta, preko osoblja Palate Federacije do generala Pavkovića i Ace Tomića. Vladimir Popović odgovarao je pred Odborom više sati, ali nikakvog zaključka nije bilo, a izveštaj nikada nije stigao pred poslanike. Od cele priče ostalo je sećanje na nekoliko uzbudljivih dana kada je ova priča punila novine. Posebno se istakao i jedan od članova Anketnog odbora, Sredoje Mihajlov, koji je svakog od svedoka pitao da li su u Birou primetili nekakve fičere. Niko živ nije mogao da utvrdi šta su fičeri i na šta tačno Mihajlov misli. Koliko je nezavidno njegovo poznavanje informatike i novih tehnologija, ali i koliko se pripremao za rad u Anketnom odboru, Mihajlov je pokazao i kada je Ivanu Jeremić, koja je nasledila Popovića na mestu šefa vladinog Biroa za komunikacije, upitao: „Da li ste u Birou uočili prisustvo nekih hakera, šmekera ili nešto slično?“

Tri godine kasnije, u martu 2004, dogodila se „afera EPS“. Istog meseca u parlamentu je okupljen Anketni odbor koji je trebalo da utvrdi poslovanje domaćeg energetskog giganta i kompanija EFT i Interfejs. Predsedavao je Aleksandar Vučić, a do njega su sedeli Milko Štimac, Đorđe Mamula, Dragan S. Jovanović, Slobodan Mihajlović i Dejan Rajčić. Odbor nije usvojio zajednički zaključak. Sva saznanja do kojih su došli tokom višednevnog ispitivanja predali su policiji. Predstavnici DSS-a, G17 plus i SPS-a, Đorđe Mamula, Milko Štimac i Dragan S. Jovanović sačinili su jedan izveštaj, u kome su tvrdili da država nije oštećena u trgovini strujom. Nasuprot njima, predsednik odbora i funkcioner SRS-a Aleksandar Vučić odvojio je svoje mišljenje i u svom izveštaju tvrdio da je „strujna mafija“ oštetila državu za milione dolara.

Trojica članova odbora iz DSS-a, G17 plus i SPS-a navela su u svom izveštaju da se „moglo čuti više istina, pa se moglo učiniti da je štete bilo, ali da se ona teško može dokazati“. „Bilo je teško, gotovo nemoguće, iz dokumentacije ući u trag da li je bilo ili ne štete po EPS. Taj posao bi trebalo da se prepusti proceni nezavisne revizorske kuće“, navodi se u izveštaju koji su usvojila trojica od šestorice članova Anketnog odbora. Ovaj izveštaj nije usvojen većinom glasova jer za njega nije glasao predstavnik Nove Srbije Dejan Rajačić. U izveštaju Aleksandra Vučića se, međutim, tvrdi da je „apsolutno jasna povezanost lica u državnoj upravi, EPS-u, NIS-u i firmama EFT i Interfejs, sa kojima su javna preduzeća sklapala posao“.

U januaru ove godine izbila je „afera Knjaz“. Spornom privatizacijom fabrike sokova i mineralne vode „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca bavio se Anketni odbor na čijem čelu je bio Milorad Vučelić. Među ispitanim svedocima bili su i Miroljub Labus, Predrag Bubalo i Milko Štimac. Zaključak je opet izostao jer članovi odbora nisu mogli da usaglase mišljenja. „Nije bilo saglasnosti, jer su Vučelić i Vjerica Radeta iz SRS-a vukli na svoju stranu“, objašnjavao je kasnije u medijima Vladimir Homan, član Anketnog odbora iz G17 plus.

Pregled aktivnosti anketnih odbora koji su delovali u poslednjih šesnaest godina pokazuje da je reč o neefikasnom načinu rešavanja problema. Jedini anketni odbor koji je opravdao svoje postojanje i uspešno završio posao jeste onaj koji se bavio slučajevima nestalih beba. Razlog njegove efikasnosti možda je u tome što je ovo jedini slučaj koji se našao pred anketnim odborima a da nije imao nikakve veze sa politikom, vladajućim strukturama ili centrima ekonomske moći.