Državni sekretar Lav Grigorije reče da je za njega fantastična manifestacija mera časti, Ministarka sa dva prezimena se, među šljivama, prekrsti, kucnu sa domaćinima i popi čašicu rakije na eks
Na platou ispred biblioteke, beton i rizla, izložba “Zlatne ruke”. Ispred ulaza u biblioteku umetnik Vilotić iz Svileuve izložio duborez Živ je Draža, umro nije… Pod velikim belim šatorom domaća jela i narodna radinost, vez, ćilimi, vunene čarape, na pogači češalj, makaze, santimetar, olovka… Pitamo, šta je to, žena odgovara da je to Postupnica, majka na pogaču postavi razni pribor i alate, i za šta se dete prvo uhvati, to će postati u životu – frizer, pisar, kuvar, krojač… Dalje, pod taj beli šator, ima ikona, ima vitaminska bomba, milje, još čarapa, drugog pletiva.
CENA KATASTROFA
Dalje, do izložbene hale “Poselo kod lampeka” gde se pokazno peče rakija i kuva pekmez od šljiva, harmonika i ćemane u pogonu, umetnica u narodnoj nošnji u elementu. I tu ima tezgi: med, turšija, liciderska srca, suvi vrganji, do ulaza u halu velike i crne plastične “Cane” kace. U hali itison, tzv. štandovi duž zidova: sveže i suve šljive, rakija, sirup od maline, medovača, još suvih šljiva, kolači, šajkače na belim luster kuglama, suve kruške, šljiva požegača, šljiva stenlejka, čačanska rodna, kandirano voće, šljivani kolači, rakija od dunje, orahovača, džemovi, turšija… Na pitanje kolika je cena šljive, izlagač uze odgovara: cena je katastrofa, 23 dinara, sve ide u rakiju ili se predaje sveža šljiva, suva treba da bude bar 200 dinara, ali se čulo da će biti jeftinija, niko neće suši, u Crniljevu 50 sušara, koliko zna radile samo dve-tri. Reporter izađe iz hale, “Kod lampeka” se odvrnuli, Gde si bila, gde si dangubila… pa se nastaviše, Čuvam ovce kraj zelene jove…
Pred biblioteku stupi lično državni sekretar u Ministarstvu kulture, gospodin Lav Grigorije Pajkić, dočeka ga žensko rečima: “Ja sam direktorka biblioteke”. Posadiše se pod suncobran “Valjevsko pivo”, poče umetnički program, jedno devojče otpeva Tamo daleko, javi se voditeljka: “Dobar dan”; u ime Organizacionog odbora, svima želi toplu dobrodošlicu, u cilju čuvanja narodnog stvaralaštva i “obezbogaćivanja”… U ime opštine, pred mikrofon stade Svetozar: “Poštovani gospodine državni sekretaru, direktorko biblioteke, braćo i sestre, velika je čast da vam se obratim”… Nastavi se voditeljka: “Imam izuzetnu čast da najavim gospodina Lava Pajkića, državnog sekretara u Ministarstvu kulture, koji će da otvori manifestaciju ‘Zlatne ruke’”…
Mikrofonu priđe državni sekretar Lav Grigorije, teget odelo, bela košulja, plave espadrile na bose noge… “Dragi prijatelji, pomaže Bog, čast mi je da vidim vaša dela, šaljem vam pozdrave od ministra Nikole Selakovića, ministarstvo je uvek tu za vas, to je samo početak, biće još puno toga, ovakve manifestacije su fantastične, to je konstanta i ideja našeg predsednika Vučića i premijera Miloša Vučevića, da negujemo tradicionalne vrednosti, ovo je za mene norma časti…” Lav se vrati pod “Valjevsko pivo” suncobran, voditeljka reče ko čini žiri, pred državnim sekretarom se razigra folklorni ansambl, krenu pesma Oj Kosovo, Kosovo…
“Kod lampeka” samo rsa, A na mome jadnom srcu uvela je ruža… pa bi Sneg se beli na planini/ pa se tebi zora čini… Novinar se vrne do zgrade opštine, vidi ko došo čestita, parkirani “audiji” i “škode”, na crvenom itisonu ima popova, ima civilnih lica. Svi u grupama, u redu i poretku, pođoše na otvaranje fantastične manifestacije. Na ulazu u izložbenu halu pano “Sajam šljiva Osečina”, po sredini providna pleksiglas govornica, ispred cvetni aranžman sa ruže, tu ordinira tradicionalni voditelj sa šajkaču i jeleče, prilazi mikrofonu i kaže: “Tehnička proba, hvala!”
Delegacije od zgrade opštine počeše pristižu, eto ga čuveni SNS načelnik Kolubarskog okruga, eto oficira, eto dva voda popova, stadoše pred binu, u prvi red stupi Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, crna kosa a usne rumene, bledoplavi komplet ko bombonica, po bontonu joj priđe državni sekretar Lav Grigorije. Javi se devojče u beloj korset haljini, otpeva himnu, sve dade aplauz i prekrsti se.
Posle dramske pauze javi se tradicionalni voditelj sa tradicionalnom šajkačom: “Hvala mladoj kraljici šljive koja je otpevala himnu voljene nam Srbije, neka ovo bude prvi aplauz koji će se odavde čuti da ode u svet!” Pa pozdravi uvažene predstavnike SPC, “vaše preosveštenstvo Isihije, vaše preosveštenstvo Jerotije… dragi gosti iz mnogih zemalja iz okruženja i dijaspore… poslovni partneri iz Evrope i Kine… u ime oraganizatora Sajma, dobrodošli na manifestaciju koja slavi šljivu”.
MOLIM APLAUZ ZA KOLEGU
Pa nastavi: “Mi smo se odlučili da budemo obučeni u odore srpskog domaćina, meni je posebna čast da se vidi kako izgledaju šajkača, jelek i košulja”, uključi se voditeljka: “Molim aplauz za kolegu Mišu Ćirića…” Za mikrofon izađe SNS predsednik opštine, čestita voditelju, čestita voditeljki, otvori fasciklu, pozdravi preosvećene episkope pa reče: “Poštovana ministarko državne uprave i lokalne samouprave Jelena Žarić Kovačević… dobrodošli u prestonicu šljive… predsednik Aleksandar Vučić nam je dao zadatak da ga sledimo, ja sam tu lekciju ozbiljno shvatio, spajali smo se putevima, naš rezultat se meri kilometrima, veliko hvala ministarki”.
Voditelj čestita SNS predsedniku opštine, pa reče da se Sajam u Osečini proučava na svetskoj berzi, još reče kako cela Osečina pozdravlja uvaženu ministarku. Izađe ministarka u bombonica svetloplavom kompletu, pozdravi voditelja, “Izuzetna je čast što sam ovde kao izaslanik predsednika Vlade”, nastavi čita iz fascikle: “Sajam je prepoznat i šire… nema toga ko ne zna kako je ovde dobra rakija, a kako čujem i pekmez… Ovde se okupljaju srpski domaćini, ali i gosti… sve je više zasada šljiva, što raduje Vladu Srbije, to je ono što država podstiče…” Na kraju, ministarka sa dva prezimena izrazi zadovoljstvo što joj ukazana čast da im se obrati umesto premijera, da otvori ovogodišnji sajam, šljiva je bila, i ostala, ponos, voditelj joj priđe i čestita, uz reči: “Najlepše hvala, ministarko!”
Uzeše proglase najbolje od najboljih, podašišani SNS predsednik opštine izvadi dukat i nagradi “Agranelu” iz Valjeva za najboljeg izvoznika suve šljive, dukat dobi i “Jovanović voće” iz Osečine kao najbolji izvoznik iz Podgorine. Tradicionalni voditelj pozva uvaženu ministarku da izađe na binu, naprave zajedničku fotografiju, pomeriše pano “Sajam šljiva u Osečini” sa vrata, sve, u redu i poretku, nagrnu u izložbenu halu.
Krenuše od štanda do štanda, ministarka je bila na “Dobar dan, kako ste”, proba suvu šljivu, klimnu glavom, nastavi sa “Dobar dan, kako ste”. Svi zajedno stigoše to tezge “Našeg odbornika” gde ministarka dobi teglu meda, i na sledećem štandu bi tegla meda, još jedno ministarkino “Hvala”. Visoki vladika Isihije, sa vladika Jerotije, zaosto, nazdravljaju rakijom, ministraka je još bila na “Kako ste”, podašišani SNS predsednik izvadi pare, pazari med i slatko i pokloni ministarki, natočiše rakiju, svi se prekrstiše, ministarka sa dva prezimena se kucnu sa domaćinima, eksira čašicu rakije. Bi još “naših proizvođača” koji oću da se slikaju sa ministarkom, vladike behu načisto zaostale; pošto niko ne pito za cenu šljive, to učini reporter, jedan za tezgom mu reče da cena nikakva. To ne dođe do uvažene ministarke, koja od tezge do tezge, nastavi ka izlazu i sa ostalima izađe na dve noge.
Kad odmače od centra događaja, reporter sede “Kod Jove” na svadbarski kupus, ministarka završi posetu obišavši izložbu “Zlatne ruke”, kojom prilikom je stručni konsultant bio uvaženi državni sekretar Lav Grigorije. Samo što sedoše u crne aute, kroz narod prođe preosvećeni vojvoda Siniša Vučinić. Tako završio posni petak, u mrsnu subotu stigo lično predsenik Vlade Miloš Najbolja cena Vučević, zajedno sa partijskim radnikom sa Uba Darkom Glišićem, koji isti ministar za nešto.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
