S a zakašnjenjem čitam intervju sa Alešom Debeljakom i reakcije Milete Prodanovića, Zorana Milutinovića i Dragana Velikića. Reč je o pitanju koje se u poslednje vreme često vraća: da li su Srbi, posebno, srpski intelektualci, srpski pisci, krivi za ono što nas je zadesilo.
Nemam prava da o tome sudim, ali osećam potrebu da tim povodom nešto kažem.
Kao nesrbin, sa zebnjom sam posmatrao nastajanje stanja svesti koje ustoličava etničku pripadnost kao organizacioni princip i države i društva. U tome su, pored političara, vidnu ulogu imali i neki srpski intelektualci, pa i književnici.
Rodio se gazimestanski program, čija je polazna premisa da postoji soj ljudi koji se zovu Srbi, koji su međusobno jednaki a drugačiji od drugih, koji imaju neku misiju, čije istorijske patnje nisu uporedive sa patnjama drugih i koji zbog toga mogu imati neke pretenzije koje drugima ne priliče. Bio sam uveren i uveren sam i dalje daje ta premisa najblaže rečeno pogrešna.
Ovakvo uverenje teško bih zadržao da ga nisu delili i mnogi Srbi, a jesu. Razlika je samo u tome daje njima za to bilo potrebno više moralne hrabrosti nego meni.
Gazimestanski Woltanschaunng je požnjeo uspeha i zapadno od Srbije, gde se, takođe, našlo dosta pobornika te logike.
Jedni su otkrili daje upravo njihova nacija odabrana vrsta. Drugi (ili isti) govore o Srbima kao posebnom soju ljudi među kojima nema različitih. To što je promenjen predznak te od nebeskog postaje pakleni narod, neće pomeriti suštinu ovog svetonazora i neće nas ni za pedalj udaljiti od gazimestanske logike.
Znam da naš svet, naši „narodi i narodnosti“, nisu pokazali dovoljno otpora prema nacionalnim stereotipima i postuliranoj mržnji. Ali, homogene nacije ipak nisu stvorene. Moje je iskustvo da su u toku poslednjih desetak godina razlike unutar Srba (ili, recimo, Mađara) postale veće nego što su bile. Toje bolno, ali otrežnjava i dokazuje da su gazimestanski program (kao i recepcija njegove osnovne premise na bližem ili daljem Zapadu) ipak samo bolesna iluzija.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
