S a zakašnjenjem čitam intervju sa Alešom Debeljakom i reakcije Milete Prodanovića, Zorana Milutinovića i Dragana Velikića. Reč je o pitanju koje se u poslednje vreme često vraća: da li su Srbi, posebno, srpski intelektualci, srpski pisci, krivi za ono što nas je zadesilo.
Nemam prava da o tome sudim, ali osećam potrebu da tim povodom nešto kažem.
Kao nesrbin, sa zebnjom sam posmatrao nastajanje stanja svesti koje ustoličava etničku pripadnost kao organizacioni princip i države i društva. U tome su, pored političara, vidnu ulogu imali i neki srpski intelektualci, pa i književnici.
Rodio se gazimestanski program, čija je polazna premisa da postoji soj ljudi koji se zovu Srbi, koji su međusobno jednaki a drugačiji od drugih, koji imaju neku misiju, čije istorijske patnje nisu uporedive sa patnjama drugih i koji zbog toga mogu imati neke pretenzije koje drugima ne priliče. Bio sam uveren i uveren sam i dalje daje ta premisa najblaže rečeno pogrešna.
Ovakvo uverenje teško bih zadržao da ga nisu delili i mnogi Srbi, a jesu. Razlika je samo u tome daje njima za to bilo potrebno više moralne hrabrosti nego meni.
Gazimestanski Woltanschaunng je požnjeo uspeha i zapadno od Srbije, gde se, takođe, našlo dosta pobornika te logike.
Jedni su otkrili daje upravo njihova nacija odabrana vrsta. Drugi (ili isti) govore o Srbima kao posebnom soju ljudi među kojima nema različitih. To što je promenjen predznak te od nebeskog postaje pakleni narod, neće pomeriti suštinu ovog svetonazora i neće nas ni za pedalj udaljiti od gazimestanske logike.
Znam da naš svet, naši „narodi i narodnosti“, nisu pokazali dovoljno otpora prema nacionalnim stereotipima i postuliranoj mržnji. Ali, homogene nacije ipak nisu stvorene. Moje je iskustvo da su u toku poslednjih desetak godina razlike unutar Srba (ili, recimo, Mađara) postale veće nego što su bile. Toje bolno, ali otrežnjava i dokazuje da su gazimestanski program (kao i recepcija njegove osnovne premise na bližem ili daljem Zapadu) ipak samo bolesna iluzija.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
