Gazimestansko otrežnjenje

S a zakašnjenjem čitam intervju sa Alešom Debeljakom i reakcije Milete Prodanovića, Zorana Milutinovića i Dragana Velikića. Reč je o pitanju koje se u poslednje vreme često vraća: da li su Srbi, posebno, srpski intelektualci, srpski pisci, krivi za ono što nas je zadesilo.

Nemam prava da o tome sudim, ali osećam potrebu da tim povodom nešto kažem.

Kao nesrbin, sa zebnjom sam posmatrao nastajanje stanja svesti koje ustoličava etničku pripadnost kao organizacioni princip i države i društva. U tome su, pored političara, vidnu ulogu imali i neki srpski intelektualci, pa i književnici.

Rodio se gazimestanski program, čija je polazna premisa da postoji soj ljudi koji se zovu Srbi, koji su međusobno jednaki a drugačiji od drugih, koji imaju neku misiju, čije istorijske patnje nisu uporedive sa patnjama drugih i koji zbog toga mogu imati neke pretenzije koje drugima ne priliče. Bio sam uveren i uveren sam i dalje daje ta premisa najblaže rečeno pogrešna.

Ovakvo uverenje teško bih zadržao da ga nisu delili i mnogi Srbi, a jesu. Razlika je samo u tome daje njima za to bilo potrebno više moralne hrabrosti nego meni.

Gazimestanski Woltanschaunng je požnjeo uspeha i zapadno od Srbije, gde se, takođe, našlo dosta pobornika te logike.

Jedni su otkrili daje upravo njihova nacija odabrana vrsta. Drugi (ili isti) govore o Srbima kao posebnom soju ljudi među kojima nema različitih. To što je promenjen predznak te od nebeskog postaje pakleni narod, neće pomeriti suštinu ovog svetonazora i neće nas ni za pedalj udaljiti od gazimestanske logike.

Znam da naš svet, naši „narodi i narodnosti“, nisu pokazali dovoljno otpora prema nacionalnim stereotipima i postuliranoj mržnji. Ali, homogene nacije ipak nisu stvorene. Moje je iskustvo da su u toku poslednjih desetak godina razlike unutar Srba (ili, recimo, Mađara) postale veće nego što su bile. Toje bolno, ali otrežnjava i dokazuje da su gazimestanski program (kao i recepcija njegove osnovne premise na bližem ili daljem Zapadu) ipak samo bolesna iluzija.