Fotelja na ulici

Posle septembarskih lokalnih izbora promenila se lokalna vlast u mnogim gradovima i opštinama u Srbiji. U većini tih gradova lokalna vlast je do ovih izbora bila u rukama stranaka nekadašnjeg DOS-a, koalicije koja je, osim po velikom broju članica, ostala upamćena i po velikom broju afera. Dok su razni bodrumi, šećerane i tome slično uveliko potresali javnu scenu Srbije, stranke tadašnje opozicije pokušavale su da primene isti scenario na lokalnom nivou. Nakon jesenjih lokalnih izbora mnoge od tih stranaka dospele su na vlast. Ipak, čini se da im je ostala stara navika da „gaze đonom“ po protivniku, optužuju na njegov račun i ponekad izgovaraju preteške reči, iako protivnik, sada udobno smešten u opoziciju, bar u prvim mesecima mandata novih lokalnih funkcionera ne predstavlja neku opasnost, pa ni konkurenciju.

Međutim, u Kragujevcu, gde lokalnu vlast vrši koalicija Zajedno za Kragujevac, sastavljena od SPO-a, Vuksanovićevog NDS-a i nekoliko lokalnih udruženja građana, stvari se ne završavaju samo na teškim rečima, već se polako prelazi i na dela. Nova gradska vlast se još nije ljudski ni uhodala i odbolovala dečje bolesti, a već je sa više strana zasuta optužbama za revanšizam.

SLUČAJ PRVI: Kada se lokalna vlast u Kragujevcu promenila, direktori javnih ustanova i preduzeća u ovom gradu verovatno nisu očekivali da će ostati u direktorskim foteljama, a verovatno je da se nisu nadali ni otkazima. Međutim, sasvim je sigurno da nisu mogli ni da sanjaju svojevrsnu zonu sumraka u koju je, nakon razrešenja sa funkcije direktora kragujevačkog Teatra „Joakim Vujić“, uleteo Zoran Petrović, poznati kragujevački pesnik i neka vrsta legende kulturnog života Kragujevca.

Naime, nakon što je razrešen direktorske funkcije, Petrović nije ni raspoređen na novo radno mesto, ni dobio otkaz, ali nije više ni radnik Teatra. Kako je to moguće, ljudsko biće prosečne inteligencije, uz detaljno iščitavanje zakona i konsultacije sa pravnicima, ne može da utvrdi. Tek, nakon postavljenja novog direktora, Petrović iz poluprivatnog razgovora sa službenicom računovodstva kragujevačkog pozorišta saznaje da je novi direktor izdao usmenu naredbu da računovodstvo Skupštini grada Kragujevca, iz čijeg budžeta se isplaćuju plate zaposlenima u pozorištu, pošalje nalog kojim se obustavlja plata za Zorana Petrovića. Petrović šalje jedan dopis svom nasledniku, u kome traži objašnjenje za ono što mu se desilo, ali do dana današnjeg s njim niko ne kontaktira. Osim toga, svoj slučaj je prijavio Inspekciji rada i Odeljenju za privredni kriminal MUP-a Kragujevac čije su istrage u toku. Zanimljivo je da se celokupna dokumentacija koju je Petrović predao prilikom zaposlenja još nalazi u Teatru. Od svega što mu je potrebno da bi se, kao što i namerava, prijavio na tržište rada, Petrović, u trenutku nastajanja ovog teksta (utorak pre podne), kod sebe ima samo ličnu kartu.

FILOZOFIJA PALANKE: Na pitanje zašto mu se ovo dešava, Petrović u razgovoru za „Vreme“ kaže: „I ja sam razmišljao zašto… Zanimljivo je da u celoj priči povlače konce ljudi kojima sam profesionalno pomogao. Ja nisam ni očekivao da me zadrže, ali ni da ću posle 35 godina umetničkog rada ostati ni u pozorištu ni na ulici. Mislio sam da će nove vlasti uzeti u obzir rezultate, jer pozorište ima rezultate koji su merljivi. Najverovatnije da je reč o revanšizmu.“ Petrović dodaje kako je uveren u to da novi direktor pozorišta nema mnogo veze sa ovim što se njemu dešava, te da se uzročnik čitave ove situacije nalazi u Skupštini grada.

Međutim, Saša Milenić, zamenik gradonačelnika grada Kragujevca, kaže za „Vreme“ da mu Petrovićev slučaj nigde nije prezentovan kao problem: „Ipak, niko ne sme da trpi nikakvu vrstu neprava u radu i prema svojoj ličnosti i nema dileme da će lokalna samouprava iskoristiti sve svoje potencijale kada je neko ugrožen. Za Zorana Petrovića mora da bude mesta, jer je on pesnik evropskog kalibra i suviše značajna ličnost za ovaj grad, ma koliko bio loš rukovodilac.“ Kada je reč o tome kakav je bio kao rukovodilac, Petrović kaže: „Završili smo obnovu zgrade, tehnički je osposobili, sve kompjuterizovali. Napravili smo ozbiljan pomak kada je reč o repertoaru, doveli mlade autore, počeli smo da dovodimo predstave i autore iz inostranstva i da i sami idemo na gostovanja. Doveli smo u Kragujevac jedan ozbiljan pozorišni festival, Joakim-fest, što ovaj grad nije nikada imao. Vratili smo se na festivale, počeli da osvajamo nagrade.“ Petrovićevim rečima treba dodati i to da Taetar „Joakim Vujić“ stipendira studente glume koji su iz Kragujevca, kao i to da je predstava Gola Vera u režiji Juga Radivojevića gostovala u Beogradu onoliko puta koliko je igrana na matičnoj sceni.

SLUČAJ DRUGI: Dok Zoran Petrović ostaje bez posla, ima onih koji ostaju bez stana. Dragutin Radosavljević, bivši direktor Fonda za uređenje građevinskog zemljišta i kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Kragujevca na septembarskim izborima, i Dragan Planić, predsednik GO-a Demokratske stranke u Kragujevcu, zaposlen u Direkciji za urbanizam i izgradnju pri Fondu za uređenje građevinskog zemljišta, od 1995. godine kada je na vlasti u Kragujevcu bio SPS, žive u kadrovskim stanovima Fonda. Međutim, novi direktor Fonda, Đorđe Đorđević, nedavno je na konferenciji za novinare na kojoj je trebalo da bude reči o planovima Fonda za ovu godinu, obznanio da Fond za uređenje građevinskog zemljišta uskoro namerava da raskine ugovore o zakupu stanova sa Planićem i Radosavljevićem, kako bi ti stanovi bili prodati, a sredstva iskorišćena za izmirenje dugova nastalih dok je Radosavljević obavljao direktorsku funkciju. Međutim, da bi se ovo sprovelo u delo postoji jedna mala prepreka u vidu zakona. Naime, vlasnik celokupne nepokretne imovine svih javnih preduzeća jeste Republika Srbija i njome raspolaže Republička direkcija za imovine. Po još važećem Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije, ako bi ovi stanovi bili prodati, sredstva od prodaje morala bi da budu uplaćena na račun pomenute direkcije, a da bi Fond za uređenje građevinskog zemljišta uopšte mogao da proda ove stanove, potrebne su mu saglasnost Direkcije za imovine i odluka Vlade Srbije.

I Planić i Radosavljević u razgovoru za „Vreme“ ističu da su uvereni da se radi o revanšizmu nove vlasti. Planić dodaje: „Ja trenutno plaćam stanarinu od 15 dinara po kvadratnom metru stana. Stanarina za kadrovske stanove se i inače plaća po povlašćenoj ceni i iznosi od pet do 15 dinara po metru kvadratnom. Alternativno rešenje uprave Fonda, dok se ugovor ne raskine, jeste da cenu zakupnine podigne na tržišni nivo. Iz medija sam saznao da bi, dok se ne iselim iz stana, trebalo da plaćam 138 dinara po metru kvadratnom. Međutim, to je tržišna cena za stanove u centru grada, na ekskluzivnim lokacijama, koje ne mogu da se porede sa kragujevačkim naseljem Aerodrom, gde ja živim.“ Planić dodaje da Fond raspolaže sa još stanova u kojima žive zaposleni, ali da o raskidima ugovora o zakupu tih stanova i njihovoj prodaji nigde nije bilo reči.

KINESKA OSVETA: Komentarišući sveukupnu situaciju u Kragujevcu, Dragutin Radosavljević kaže: „U Kragujevcu je trenutno na snazi najsuroviji oblik revanšizma od 1945. naovamo. Na udaru nisu samo bivši funkcioneri već i obični građani, članovi stranaka bivše lokalne vlasti.“ Svoju tezu Radosavljević potkrepljuje i time što je, otkako je otišao sa funkcije direktora Fonda za uređenje građevinskog zemljišta, protiv njega podneto više krivičnih prijava, koje su sve odreda odbačene, ali se uprkos tome, pojedini lokalni mediji, naklonjeni novoj vlasti, pitaju kako to da novu godinu nije dočekao u zatvoru.

Odgovarajući na optužbe za revanšizam, zamenik gradonačelnika Kragujevca Saša Milenić kaže: „Revanšizam je znak kulturnog primitivizma. Kao strategija u političkom ponašanju, on je svedočanstvo o nepostojanju političke vizije i saosećanja sa stvarnim društvenim problemima. Kod ove garniture lokalne vlasti ne postoji ni volja za revanšizam, već čvrsta rešenost da se on iskoreni.“ Kao dokaz da revanšizma nema Milenić navodi da u Kragujevcu nema masovnih otpuštanja ni dominacije partijskog nad kriterijumom stručnosti: „Druga je stvar što je neko dao sebi slobodu da kao revanšizam tumači princip pravde kao uslov poverenja, koji je samo jedna zaoštrenija formulacija zahteva za odgovornost. Kod ove vlasti postoji programska intencija da se ne zataškavaju nepravilnosti u radu.“

U nekoliko javnih preduzeća u Kragujevcu direktori nisu samo razrešeni funkcije već su i otpušteni. Eventualno objašnjenje za to krije se možda u Milenićevom komentaru da su svakoj javnoj ustanovi i preduzeću potrebni stručni ljudi, ali da novim direktorima stvara probleme to što u svakom preduzeću ima viška zaposlenih sa neadekvatnim kvalifikacijama.

Kada se uzmu u obzir svi aspekti ove priče, objektivnom posmatraču je teško da proceni da li je zaista reč o revanšizmu nove lokalne vlasti prema staroj, ili se naprosto radi o ishitrenim potezima još neuhodane nove vlasti. Međutim, umesto zaključka cele priče možda je bolje citirati Sašu Milenića, koji nerazumevanje za poteze nove gradske vlasti tumači time što su građanima egzistencijalne brige preče od praćenja političkih dešavanja: „Ljude zanimaju tri stvari: posao, plata i stan.“