U domaćim poslovnim krugovima primetne su ovih dana neobične pojave na tržištu transportnih i logističkih usluga. Objašnjenje je da dvojica moćnih ljudi, bliskih režimu, ubrzano registruju kod nadležnog regulatora rečne tankere za prevoz nafte. Dobro obavešteni insajder tvrdi da je u pitanju velika flota brodova (i barži) koja treba da sirovu naftu transportuje Dunavom od skladišta kompanije MOL u Mađarskoj do rafinerije Naftne industrije Srbije u Pančevu. Nešto poput ruske “flote iz senke” kojom Putin izbegava zapadne sankcije i izvozi naftu kupcima po svetu.
Srpska flota tankera sprema se kao jedino preostalo rešenje – pošto su propale sve druge opcije – za snabdevanja srpskog tržišta naftnim derivatima posle američkih sankcija koje su uvedene ruskom Gaspromu, a pogodile su i NIS u kojem ruska kompanija ima većinski udeo.
Zanimljiva koincidencija je da je isti moćni tandem blizak vlasti još proletos, u aprilu, tajno pripremao plan da od Gasproma/Gaspromnjefta otkupi ruski udeo u Naftnoj industriji Srbije. Taj ambiciozni poslovni marifetluk otkrile su ruske obaveštajne službe pa je predsednik Putin žestoko reagovao i podsetio predsednika Srbije (maj, poseta Moskvi) da ruski deo NIS-a nije na prodaju. Ni po koju cenu. Procene su, inače, da ruski deo u trenutnim okolnostima (nemogućnost poslovanja) vredi ne manje, ali ni više, od 1,2 do 1,5 milijardu dolara.
VAŽNO JE UMILOSTIVITI PUTINA
Posle Putinovog “njet” u Beogradu se više nije špekulisalo sa opcijom srpskog otkupa ruskog udela u NIS-u. Ali se sve donedavno, kad su u septembru američke sankcije konačno stupile na snagu, tragalo za rešenjem tipa “i vuci siti i ovce na broju”, što se pokazalo kao nemoguća misija. Često se iz Beograda pretilo nacionalizacijom NIS-a, ali to je bila “prazna puška” jer politički vrh Srbije nije sebi smeo da dozvoli tu vrstu zaoštravanja odnosa sa kremaljskim vlastodršcem. To je priznao i predsednik Srbije u “nikad emotivnijem” ispiranju mozga gledalaca televizije Pink, spominjući nacionalizaciju kao jedinu mogućnost za odlaganje sankcija: “To je poslednja stvar koju bih uradio da moram”.
Koliko je važno umilostiviti Putina, odnosno ne naljutiti ga, pokazala je i njegova nedavna tvrdnja o “obojenoj revoluciji” kao neprijatelju režima u Beogradu i lična podrška koju je tom prilikom poslao predsedniku Srbije.
Na papiru među opcijama bila je jedno vreme aktuelna i mogućnost prodaje ruskog dela NIS-a nekoj naftnoj kompaniji ili investicionom fondu sa Zapada. Kao “žvaka za ludaka” i obmanjivanje Zapada poslužilo je navodno vlasničko prepakivanje NIS-a – Gasprom je u septembru bez naknade svoj udeo (sem jedne akcije) preneo na povezano akcionarsko društvo Intelidžens iz Sankt Peterburga, koje je postalo vlasnik 11,3 odsto akcija NIS-a. Taj korak protumačen je kao moguća ulaznica neke zapadne kompanije/ fonda u vlasničku strukturu NIS-a. Naravno, ništa od toga nije se dogodilo. Ideja je bila naivna jer ozbiljne kompanije i fondovi, pa čak i oni rizičnog kapitala, ne kupuju “vruću” robu sumnjive reputacije, čak i ako postoji mogućnost da na njoj kasnije profitiraju. Utisak je da, na kraju krajeva, ni ruska strana nije bila previše zagrejana za to rešenje, što je na izvestan način potvrdio i predsednik Srbije objašnjavajući zašto Rusija neće da se odrekne u korist Srbije ili joj proda svoj deo u NIS-u: “Zato što ima svoj politički interes. To je njihov footprint (otisak) na Balkanu”. Valjda je posle ove izjave svakom građaninu Srbije potpuno jasno zašto su Boris Tadić i Vojislav Koštunica, kao predsednik i premijer Srbije, 2007/8. prodali Rusiji većinski paket NIS-a.
BENZIN ĆE POSKUPETI
U proteklih deset meseci NIS je, u suštini, bio prepušten hirovima geopolitike mada predsednik Srbije tvrdi obrnuto – da je sve prštalo od navodnog naprezanja rukovodstva Srbije da pronađe najbolje rešenje. Upečatljiv demanti tog “naprezanja” je ponašanje administracije američkog predsednika Donalda Trampa prema ovom problemu. Deset meseci odlaganja uvođenja sankcija NIS-u bio je američki test za Srbiju i njenog predsednika da dokaže spremnost i raskine naftno-gasnu pupčanu vrpcu s Putinovom Rusijom. U takav američki stav predsednik Srbije mogao je da se uveri u Majamiju i Njujorku. U međuvremenu, ubeđivao je javnost u Srbiji da se sankcije odlažu zahvaljujući njegovim natčovečanskim naporima i lobiranjem u Beloj kući. Septembarska odluka da sankcije postanu operativne zapravo je bila kazna Vašingtona za neodlučnost Beograda u raskidu energetskih poslova s Rusijom.
Ali, kad već nije uspeo da pronađe spasonosno rešenje, predsednik Srbije iskoristio je priliku da se predstavi kao nezaobilazni “tržišni” faktor i spasilac potrošača naftnih derivata. Prvo je rekao: “Nema više”, misleći da nema više ni jedne opcije za spasavanja NIS-a, ali je odmah zatim ponudio, istina nepoznato, “bensedin” rešenje koje “tražimo, ali ga još nema. Nastavićemo i pronaći ćemo ga”.
Predsednik, naravno, nije želeo da ulazi u detalje i plaši publiku jer bi onda “morao da objašnjava koliko je teško”. Prevedeno na razumljiv jezik, predsednik je poručio građanima Srbije: “Znate, ja nemam nikakvo rešenje, ali neću da vas plašim”.
Moguće rešenje na kome se trenutno ubrzano radi jeste pomenuta registracija “flote iz senke”. To rešenje sugeriše dva zaključka. Prvo, da su sankcije NIS-u potpuno izvesne i da je režim u Beogradu sada svestan te činjenice. I drugo, uvođenje tankera u igru znači da je predsednik Srbije upoznat s tom idejom pa je mogao da najavi kako zbog sankcija neće biti “točenja goriva u kantice”, kao što je to bio slučaj devedesetih godina prošlog veka. Prema dostupnim informacijama, ambiciozna “tankerska flota iz senke” podrazumeva više desetina velikih plovila u danonoćnoj kružnoj maršruti sve dok se ne pronađe trajno rešenje za NIS.
Međutim, takva vrsta transporta može biti nesigurna zbog vremenskih (ne)prilika na Dunavu, naročito u zimskom periodu. Izvesno je da će ta vrsta prevoza poskupeti finalni proizvod (benzin), tako da potrošači (vlasnici automobila i kompanije koje koriste ovu vrstu energenta) moraju da uračunaju povećane troškove energije u svojim budžetima.
STEČAJ, REŠENJE KOJE SE NE POMINJE
Nervoza i neizvesnost stvoreni u javnosti zbog sudbine tržišta naftnih derivata mesecima zamagljuju jedno od mogućih rešenja, koje vlast inače nije spremna da sprovede. Činjenica je da je kompanija Naftna industrija Srbije u prethodnih deset meseci ušla u poslovne probleme koji joj onemogućavaju redovno i normalno poslovanje. Iako u mešovitom rusko-srpskom vlasništvu, NIS posluje po zakonima i propisima države Srbije. Ako postoji razlog zbog kojeg je kompaniji onemogućeno poslovanje – a takav razlog postoji i to su sankcije – onda jedan od vlasnika može da inicira pokretanje stečaja. Dalja procedura je poznata – firma prestaje sa radom, imenuje se stečajni upravnik i otvara stečajni postupak, koji je precizno definisan zakonom. Ukoliko država ima interes da se dalje bavi naftnim biznisom, može da osnuje novu kompaniju. U okviru stečajnog postupka bila bi rešena i sudbina rafinerije u Pančevu i benzinskih stanica po Srbiji kroz prodaju stečajne mase kojom se namiruju poverioci prvog, drugog ili trećeg reda. Stečaj je, inače, standardno poslovno rešenje uređeno zakonom koje se primenjuje čak i u današnjoj Putinovoj Rusiji.
JOŠ LOŠIH VESTI ILI PLAŠENJE GRAĐANA
Međutim, postoji još jedna noćna mora Srbije vezana za energetiku. U nedavnom televizijskom gostovanju predsednik Srbije promrmljao je kako je kriza oko Naftne industrije Srbije “uvezana i sa gasnim menadžmentom” i da će “tu biti mnogo, mnogo problema”. Gas je za srpske potrošače daleko značajniji energent od nafte, a Srbija se do sada nije pretrgla da diversifikuje njegove izvore i pravce snabdevanja. Znači li predsednikova jadikovka da je pred američkim preispitivanjem i gasni aranžman Srbije sa Rusijom? Zna li predsednik države nešto više od onoga što zavija u eufemizam “mnogo, mnogo problema” ili se odlučio da svoju vlast učvrsti šireći neosnovani strah među građanima?
Skoro će dvadeset godina kako traje debata o prodaji NIS-a. Ništa tako efektno, kao američke sankcije NIS-u, nije pokazalo koliko je politička odluka tandema Tadić-Koštunica bila ekonomski, politički i nacionalno pogrešna i opasna. Sad građani Srbije mogu da se uvere u ispravnost čuvenog ekonomskog pravila – nikad nije dobro držati sva jaja u istoj korpi.
