EU, Tamnava i potapanje medija

Malo se organizacija, medijskih ili nevladinih, može podičiti činjenicom da se njima i njihovim radom lično bavi premijer Srbije Aleksandar Vučić, kao što je to Balkanska istraživača mreža iz Beograda – BIRN. Da se predstavnici vlasti „obračunavaju“ sa medijima i nevladinim sektorom, da se na njih obrušavaju punom snagom, činilo se da je vreme koje je ostalo iza nas u devedesetim godinama prošlog veka. Ipak, za manje od šest meseci premijer je, zbog delovanja BIRN-a i onoga što je ova organizacija objavila kao svoje istraživačke tekstove na portalu javno.rs i u nedeljniku „Vreme“, ogranizovao posebnu konferenciju za novinare i „zaratio“ sa Evropskom unijom i koalicionim partnerima.

Kako je moguće da jedna mala organizacija iz neprofitnog sektora toliko uznemiri i zainteresuje premijera koji inače na svakom koraku saopštava da ne može glavu da digne od silnih državnih poslova? Zbog čega reakcija premijera ne priliči državnoj funkciji koju obavlja? I zašto deo glavnih medija u Srbiji pomaže Vladi u pokušaju da diskredituje istraživanja BIRN-a?

Krenimo redom.

Na pitanje novinarke TV Prva u petak, 9. januara, na konferenciji za medije posle sednice Predsedništva SNS-a da prokomentariše navode iz BIRN istraživanja o načinu na koji se sprovodi ispumpavanje kolubarskog kopa Tamnava (tekst je objavljen u „Vremenu“ i na sajtu BIRN-a dan ranije), Aleksandar Vučić je rekao:

„BIRN, to su oni koji su lagali oko Er Srbije, oni koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije. Tim lažovima recite da su opet lagali“, poručio je.

Kao novinar koji piše godinama za nedeljnik „Vreme“ i radi u BIRN-u razumeo sam najozbiljnije moguće ovu poruku najmoćnijeg čovek Srbije – i nije mi bilo svejedno. Ubrzo sam dobio potvrdu za takvo osećanje kada su krenule da stižu poruke na društvenim mrežama u kojima nam se poručivalo da smo mi koji radimo za BIRN ono što je premijer i poručio: „lažovi“, „plaćenici“, „lobisti koji rade protiv Vlade Srbije“… Vučićeva poruka je došla iz institucije koja upravlja Srbijom i ako nas izvršna vlast stavlja u zonu van zakona, čini se da je samo pitanje trenutka kada će nam se nešto još neprijatnije dogoditi i kada naša bezbednost može biti ugrožena.

Ipak, vratimo se hronologiji.

Tekst je objavljen u četvrtak i, kako biva, skoro niko ga nije „preneo“ niti je pokazivao želju da se bavi temom koja je u tekstu predstavljena. Moć istraživačkih priča u uređenim društvima upravo leži u tome da dobra istraživačka priča pokrene veliki „medijski mehanizam“ koji onda rasčlani sve moguće aspekte te priče i natera one koji upravljaju, koji donose odluke i koji su odgovorni da nešto urade i promene u oblasti koja je bila predmet istraživanja.

Naravno, ovde se to nije dogodilo i to je indikator slobode izražavanja u Srbiji.

Matrica se ponovila jer se slično dešavalo kada smo u 2014. godini objavljivali istraživanja o industriji kupovine oglasnog prostora u medijima, o nabavci brojila i kada smo objavili priču i ugovore između Jata i Etihada. Na našu „sreću“, Vučić nas nije preskočio pa je u avgustu 2014, sedam dana nakon našeg teksta, održao konferenciju za novinare i proglasio nas samo za neznalice i „Miškovićeve plaćenike“. Na našu sreću zaista, ništa od objavljenog nije argumentovano demantovano ni kada je bilo reči o ugovorima sa Etihadom, kao i sada kada je reč o poslu ispumpavanja vode i mulja iz potopljene Tamnave.

Mediji nisu prenosili tekst, ali su se i te kako bavili demantovanjem navoda iz tekstova i hrabro nisu pozivali nikoga iz BIRN-a da govori o istraživanjima. Dešavalo se da se objavljuju prilozi koji su demanti, a da se i ne pomene povod za takav prilog, što je – bez sumnje – klasičan prilog istoriji novinarskog beščašća prve kategorije.

I tada, kao i danas, BIRN stoji iza svega onoga što je objavio i u potpunosti verujemo da je bilo u interesu javnosti da te i takve priče budu objavljene jer govore o svemu onome što se sada i ovde dešava. Posao je medija da izveštavaju o radu vlade i da postavljaju neugodna pitanja da bi se do kraja objasnili događaji koji utiču na život velikog broja ljudi.

Na komentar premijera reagovala je portparolka Evropske komisije za politiku susedstva i pregovore Maja Kocijančić:

„Vrlo smo iznenađeni najnovijim tvrdnjama premijera Srbije Vučića o tome da Evropska unija pojedinim organizacijama plaća da vode kampanje protiv srpske vlade. Odlučno odbacujemo takve neosnovane tvrdnje“, saopštila je Kocijančićeva i objasnila da EU „u nastojanjima da podrži slobodu govora, između ostalih aktivnosti, pruža bespovratna finansijska sredstva nezavisnim i nevladinim organizacijama u celom regionu, koja dodeljuje na takmičarskoj osnovi i u skladu sa strogim procedurama. Svi korisnici ovakve pomoći imaju punu uređivačku nezavisnost i jedini su odgovorni za objavljeni materijal. EU od srpskih vlasti očekuje da obezbede okruženje koje će podržati slobodu izražavanja i medija. Kritika medija, poput one koju upućuje BIRN, neophodna je kako bi se osigurala stvarna odgovornost izabranih vlada; vlade bi trebalo da zauzvrat reaguju na takvu kritiku na konstruktivan i transparentan način, a ne da je guše.“

Inače, BIRN u Srbiji sprovodi aktivnosti na osnovu projekata koje je dobio od raznih donatora i to je princip po kome funkcionišu neprofitne organizacije širom sveta. Pored BIRN Srbija, sredstva po ovom osnovu od EU dobile su i druge medijske i neprofitne organizacije, o čemu postoji puna informacija na portalu www.mediafreedom.rs

Još nije stiglo da se osuši mastilo na saopštenju Maje Kocijančić iz Brisela, a premijer Vučić je u svom odgovoru raspravu o slobodi izražavanja preneo na drugi teren. Naime, on je rekao da Vlada podržava sve što su standardi EU u pogledu slobode izražavanja I rada novinara, ali da je „zaprepašćen činjenicom da Maja Kocijančić u ime EU pokušava da me ućutka, da mi zabrani čak i da odgovorim na pitanje novinara“, stoji u saopštenju Aleksandra Vučića.

I još: „Pitam vas gospođo Kocijančić i gospodine Davenport, da li vi to zabranjujete predsedniku Vlade Srbije da odgovara na pitanja novinara, da li pokušavate da mi zabranite da javnosti Srbije saopštim da oni koje plaćate ne govore istinu i da li je sloboda svakojakih reči dozvoljena vama, a sloboda izražavanja i istine nije dozvoljena nama običnim smrtnicima.“

Ispada, prema Vučiću, da je on ugrožen u kontekstu slobode izražavanja jer „EU reaguje na njegovu običnu izjavu o tome da EU plaća nekoga ko ruši Vladu Srbije“; ispada da su medijske slobode ugrožene čim se neko usudi da kritikuje najmoćnijeg čoveka u Srbiji; ispada – na bizaran način – da su se novinari i građani koji se bune da je sloboda izražavanja ugrožena našli na istoj strani sa premijerom.

Pa dalje: „Znajući kako i koliko su pod zaštitom oni koji su izgovarali neistine o Vladi Srbije“, građane nije ni obavestio „da ti, koji su kod EU pobedili po strogim procedurama, pokušali su da nateraju Vladu Srbije da prihvati tendersku ponudu jedne zapadne kompanije koja je čak 23 miliona evra skuplja od ponude srpske kompanije. Za vas tričavih 23 miliona evra. Za mene i zemlju koju vodim velikih 23 miliona.“

Ovim iskazom BIRN je stavljen u kontekst nekakvih lobi grupa koje rade u interesu stranih kompanija. Ovo, naravno, nema veze sa istinom. Sam Vučić je 27. decembra 2014. godine izjavio na kopu Tamnava da nijedna zapadna kompanija nije smela da se poduhvati tog posla.

Na tender koji je u leto 2014. godine sprovela Elektroprivreda Srbije posao ispumpavanja vode i mulja dobio je konzorcijum koji čine „Enegrotehnika Južna Bačka“ iz Novog Sada i rumunska kompanija „Neš“. Za taj posao bi trebalo da bude utrošeno oko 15 miliona evra.

Cifru od 23 miliona evra uštede premijer nije objasnio, ali se ona nalazi kao iznos opredeljen u kreditu Svetske banke za obavljanje posla ispumpavanja Tamnave. Inače, ukupna vrednost kredita za različite aktivnosti Svetske banke je oko 232 miliona evra i podaci o tome se nalaze na sajtu ove međunarodne finansijske institucije.

Ovakva reakcija premijera Vučića uvela je i nove aktere u ovu priču. U nedelju, 11. januara, oglasilo se Ministarstvo energetike, koje je demantovalo neke navode iz teksta nazivajući ih tendencioznim. U tom kontekstu, Ministarstvo se pozvalo na Svetsku banku kao garanta ovog posla. BIRN je dva meseca pokušavao da o svemu razgovara sa predstavnicima Ministarstva, sa predstavnicima EPS-a i Kolubare. BIRN je kontaktirao Svetsku banku. Ni sa jednog mesta nije bilo spremnosti da se na ovu temu razgovara. BIRN je kontaktirao direktora EPS Aleksandra Obradovića i ministra energetike Aleksandra Antića, ali ni oni nisu želeli da razgovaraju na ovu temu.

Takođe, holandska kompanija koja sprovodi sa svojom opremom ispumpavanje kopa Tamnava, odbila je razgovor za BIRN uz obrazloženje da nemaju dozvolu da govore za srpske medije.

Naravno, sve ovo nije zanimalo nikoga.

Ono što je medije zanimalo u nastavku „slučaja“ jeste nametnuta tema koja je došla iz kabineta Vučića o „lažovima“ iz BIRN-a koju je početkom nedelje dodatno osnažila Vesna Kostić, portparolkinja Svetske banke u Beogradu, koja je rekla da je sve sa tenderom za Tamnavu u redu i da je BIRN objavio neistine.

Odjednom, više nije bilo važno šta se dešava na Tamnavi, zašto Srbija novac od donacija za obnovu poplavljenih područja troši za nabavku energenata jer iz Kolubare nema uglja za TENT (kako je objasnio Marko Blagojević, direktor Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima u subotu na TV B92), kako je moguće da se tako važan posao dodeli srpsko-rumunskom konzorcijumu bez iskustva u tom poslu i sa sumnjivom finansijskom prošlošću, kako se pojavljuju podizvođači koji nisu navedeni u tenderskoj ponudi, i tako dalje.

I dok smo se u BIRN-u trudili da razumemo o čemu govori predstavnica Svetske banke i koji tačno navod našeg teksta njena izjava demantuje, iza scene je krenuo obračun unutar vladajuće koalicije jer je procenjeno da SPS, kao mlađi koalicioni partner, ne radi ništa na odbrani vladine politike. Otud se u igru uključio ministar Antić, koji je mesecima izbegavao novinare BIRN-a, i na svim televizijskim kanalima po nekoliko puta objašnjavao da je zadnja reč reč Svetske banke i da dalje nema šta da se o tome slučaju govori.

Većina medija koji su razgovarali sa Antićem nije kontaktirala BIRN.

Osećanje autora ovog teksta je da je gotovo nemoguće baviti se pravim novinarstvom u društvu koje nije slobodno i demokratsko. Ali, opet, šta nam drugo preostaje, posebno kada vidimo koliko je „običnog sveta“, javnih ličnosti, organizacija, uputilo poruke podrške za ovo što radimo. Zbog ljudi koji znaju da im je to potrebno, zbog malog broja medija koji i dalje pokušavaju da rade svoj posao profesionalno, i zbog ličnog morala koji nas upućuje da svoj posao radimo najbolje što možemo u ovakvim okolnostima, verujem da nećemo odustati.

Uprkos svemu.