Na Groblju oslobodilaca Beograda sahranjen je 961 borac Crvene armije i 2944 pripadnika NOV Jugoslavije
Naši i Rusi sreli su se 11. oktobra 1944. ujutru na levoj obali Morave kod Smederevske Palanke. Naši: jedinice Prve armijske grupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ); Rusi: Četvrti mehanizovani i 68. streljački korpus Crvene armije iz sastava Trećeg ukrajinskog fronta.
Taj susret je u svakom smislu bio loša vest za nemačku Armijsku grupu Felber čije su jedinice time bile podeljene, zbog čega će tokom narednih 11 dana Beogradske operacije velikim delom i uz mnogo žrtava voditi borbu za ponovno spajanje i odbranu Beograda kao ključne tačke u planiranom povlačenju nemačke Grupe armija E – sve u svemu, oko 300.000 ljudi – iz Grčke ka Austriji. U izvesnom smislu vest je bila još lošija za neznatne snage nemačkih saveznika u odbrani Beograda, „bele“ Ruse Ruskog zaštitnog korpusa i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.
Jedinicama koje su oslobodile Beograd komandovali su Peko Dapčević (Prva armijska grupa NOVJ) i Danilo Lekić (12. udarni korpus NOVJ) odnosno Vladimir Ivanovič Ždanov (4. mehanizovani korpus Crvene armije) i Nikolaj Nikolajevič Škodunovič (68. streljački korpus Crvene armije).
KOMANDANT PARTIZANSKIH SNAGA: Peko Dapčević
Beogradsku operaciju vojni istoričari dele u tri etape (11–14, 14–18. i 18–22. oktobar 1944) i uglavnom se slažu u oceni da su u prvoj i jednom delu druge jedinice NOVJ-a i Crvene armije slabo sadejstvovale. Jugoslovenski izvori to pripisuju odbijanju Rusa da se pred napad na Beograd načini zajednički plan (vidi okvir) ili, umerenije, da „utvrđivanju detaljnijeg operativno-taktičkog sadejstva sovjetsko komandovanje nije posvetilo dovoljno pažnje, što je imalo štetnih posledica u prvoj etapi operacije“.
Do 14. oktobra jedinice NOVJ-a osvojile su dobro utvrđeni Obrenovac i produžile ka Beogradu, do Žarkova i Čukarice. Na desnom krilu, naši i Rusi oslobodili su Topolu i Mladenovac; u noći 13/14. oktobra zauzeli su Avalu, poslednje uporište spoljne odbrane Beograda, i izašli na Banjički vis. Neuspešno je napadano Smederevo, ali je zauzimanje neposrednih prilaza gradu onemogućilo nemačkim snagama iz Požarevca da se uključe u odbranu Beograda.
Druga etapa operacije počinje neposrednim napadom snaga NOVJ-a i Crvene armije tokom popodneva 14. oktobra, onako kako su pristizale jedinice.
Napad je išao u četiri kolone: (1) pravcem Bulevar Revolucije (Kralja Aleksandra) – 27. marta (Kraljice Marije) – Cara Dušana; (2) Banjica – Dedinje – Bulevar oslobođenja (Šumadijska) – Proleterskih brigada (Krunska) – Moše Pijade (Dečanska) – Kalemegdan; (3) Topčider – Vojna bolnica – Maršala Tita (Kralja Milana) – Knez Mihailova – Gornji grad; (4) Banovo brdo – desna obala Save – Železnička stanica – Savsko pristanište.
Prvog dana i tokom noći u žestokim borbama zauzeti su Banjički vis, Dedinje i Topčider; oslobodioci su izašli na Trg Dimitrija Tucovića (Slavija) i „Mostar“ ali su zaustavljeni kod utvrđenog bloka zgrada ministarstava u Nemanjinoj ulici i kod Starog dvora; nešto niže zauzete su Sarajevska, Savska i ulica Kneza Miloša. Na desnom krilu zauzet je Veliki Vračar i Železnička stanica Dunav. Nemci su, podržani artiljerijskom vatrom sa Ade Ciganlije i Bežanijske kose, uspešno branili Banovo brdo i Čukaricu.
Pokušaj prodora nemačkih pojačanja iz Požarevca da uđu u Beograd jedva je sprečen; zbog toga su od 15. oktobra, uz povlačenje nekih jedinica iz uličnih borbi u samom Beogradu, vođene teške borbe na liniji Boleč–Vrčin–Zuce–Ripanj.
Do večeri 16. oktobra oslobodioci su stigli do zgrade Narodnog pozorišta i ugla ulica Maršala Tita (Kralja Milana) i Kneza Miloša; 17. oktobra zauzeta je Igumanova palata, sutradan i Narodno pozorište.
Poslednja etapa operacije počinje 18. oktobra, uništavanjem nekoliko hiljada nemačkih vojnika na području oko Avale i Vrčina. U gradu su 19. oktobra zauzete palata Albanija, hotel Moskva, zgrade Uprave grada i Ministarstva saobraćaja i Železnička stanica.
Groblje oslobodilaca Beograda
Preostale nemačke jedinice, sabijene na Kalemegdan i usko područje oko Savskog mosta, počinju povlačenje preko Save u noći između 19. i 20. oktobra. Oko dva sata ujutru zauzeti su Gornji i Donji grad Kalemegdana, a oko osam i most. Sat kasnije naši i Rusi uspevaju da načine mostobran na levoj obali Save; posle neuspelog pokušaja protivnapada kod Zemuna i na Bežanijskoj kosi, Nemci se 22. oktobra ujutru povlače prema Rumi.
Podaci o žrtvama obe strane se razlikuju. Na desetogodišnjicu oslobođenja Beograda (1954) objavljeno je da su nemačke snage imale 16.799 mrtvih i 8739 zarobljenih, prema 1595 mrtvih, 3379 ranjenih i 162 nestala borca NOVJ-a. Što se Rusa tiče, tada je važilo da nam „gubici sovjetskih jedinica nisu poznati“. Inače pouzdana, Vojna enciklopedija (1958) govori o oko 15.000 mrtvih i 9000 zarobljenih pripadnika nemačke vojske; Prva armijska grupa NOVJ imala je oko 3000 mrtvih i 4000 ranjenih a Četvrti korpus Crvene armije oko 960 mrtvih.
Na Groblju oslobodilaca Beograda sahranjen je 961 borac Crvene armije i 2944 pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, najvećim delom u zajedničkoj grobnici (2092). U drugim izvorima daju se različiti podaci.
(Izvori: Vojna enciklopedija, 1958; Savo Drljević, Oslobođenje Beograda 1944, Beogradske novine 1954)
Prvo mi ili bar zajedno
Najzad su bili propali nelojalni i nesaveznički planovi sovjetske komande da se još u ovoj etapi bitke za Beograd Jugoslovenska armija dovede u podređenu ulogu. Sovjetsko komandovanje je pogrešno predviđalo da će naići na slab otpor Nijemaca, pa je tako i planiralo da samo njegove jedinice zauzmu grad, da bi se Sovjetska a ne Jugoslovenska armija pred istorijom afirmirala kao osloboditeljica Beograda.
Kakav je bio dogovor između naše i sovjetske komande vidi se iz depeše Vrhovnog štaba od 5. oktobra 1944. godine. U njoj stoji: „Naša je želja, a i Rusi su toga gledišta, da u Beograd uđu prvo naše jedinice.“ Ovo isto ponovljeno je i u depeši Vrhovnog komandanta od 13. oktobra u kojoj se kaže: „Kod mene se nalazi oficir za vezu iz štaba Tolbuhina. Dogovorili smo se da naše trupe prve uđu u Beograd, ili barem zajedno.“ Takav je bio dogovor, a u praksi se, što se tiče sovjetskog komandovanja, radilo sasvim suprotno.
(Generalpotpukovnik Savo Drljević: Oslobođenje Beograda 1944. godine, u: Ratna prošlost Beograda, Beogradske novine 1954)
Spomenik na Avali
Uređivanje sećanja
Šta bi bilo da Dmitrij Medvedev nije rešio da u Beograd dođe baš 20. oktobra i na Groblju oslobodilaca Beograda otvori niz proslava 65 godina od završetka Drugog svetskog rata?
Možda bi intenzivno uređivanje spomenika na često bezimene ljude i važne događaje bilo odloženo za neka bolja vremena, kad prođe kriza. Ili bi se o njima, kao i do sada, starala ruska ambasada. Ako i ne donese onu milijardu, Dmitrij Anatoljevič zavređuje hvalu zato što nam je pomogao da uredimo spomenike. Što se uređenja sećanja tiče, tu nam niko ne može pomoći.
Osim u Beogradu, spomenici poginulim crvenoarmejcima postoje u čitavom nizu mesta od bugarske granice do Subotice. U Požarevcu se nalazi memorijalni park u kom su sahranjeni ostaci 441 borca, uključujući i 25 onih koji su u vreme oslobađanja Beograda, 15. oktobra 1944. tu poginuli, sprečavajući prolaz nemačkim jedinicama. U Zaječaru se nalazi grobnica crvenoarmejaca poginulih u Timočkoj krajini, podignuta sredinom šezdesetih godina, kada su u nju sahranjeni ostaci 1266 vojnika i oficira. Veća groblja crvenoarmejaca nalaze se u Vršcu, Zrenjaninu, Somboru i Subotici; na pomenuta četiri sahranjeno je više od hiljadu crvenoarmejaca.
Naselja Kovilovo i Vrbovski na području Beograda dobila su imena po imenima poginulih Rusa. Sovjetski pilot Mihail Kovilov bio je „kum“ Kovilovu, a po inženjerijskom kapetanu Viktoru Verbovskom nazvano je selo Vrbovski, u kom se nalazi i spomenik još četvorici poginulih crvenoarmejaca.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
