Naravno da o ukusima ne treba raspravljati. Što je jednom lepo, drugom je ruglo. Ili pretenciozno, ili dosadno, ili bezbojno, ili isuviše šareno… I tačka. Ali bi o smislu i besmislu trebalo rapravljati, mada se stiče utisak da su takve rasprave u srpskom društvu višedecenijskom degradacijom prihvatljivih vrednosti još uvek bitne tek za veoma mali broj ljudi.
Tako je fontana na Slaviji jednima nešto lepo, a drugima, još sa onim lajtšouom, oličenje kiča. Ali je svakako besmisleno što, kada je već rekonstruisana, na Slaviji nisu prokopani podzemni pešački prolazi, pa se u kružnom toku i dalje stvara nepotrebna gužva dok vozači na pešačkim prelazima na izlasku iz raskrsnice čekaju da pešaci pređu ulicu. Jednako je besmisleno, samo manje smeta, što usred sve te saobraćajne buke nešto svira, to jest što je sviralo, više se ne čuje.
I Abu Dabi na desnoj obali Save za mnoge je nešto najlepše što su ikada videli, sa sve onim centralnim falusnim simbolom, čije će se pune nabreklosti postati svesno tek kada se privede svršetku. Besmisleno je što su te zgradurine iznikle na mestu na kome zagušuju urbani pejsaž i izazivaju osećaj klaustrofobije, jer se kao neki pogranični zid isprečuju pogledu na reku, zatvaraju vidik, baš kao što informativni zid koji su podigli kontrolisani mediji ne dozvoljava da se vidi dalje od sopstvene terase.
Jednako besmisleno je ubistvo železničke stanice iznad čijeg zabravljenog glavnog ulaza stoji godina MDCCCLXXXIV, prebacivanje vozova na marginalne, nefunkcionalne stanice i obesmišljavanje boravka na tom delu Savskog platoa, osim da se izbliza pogleda izreklamirani spomenik. I jedno i drugo može se svrstati pod akt „urbanog terorizma“, što reče arhitekta Dragoljub Bakić.
GLEDAŠ STEFANA, A VIDIŠ ALEKSANDRA: Beograd na vodi sa svim svojim smehotresnim i urnebesnim estetskim i infrastrukturnim pritokama je projekat kojim Aleksandar Vučić sebi želi da u istorijskim udžbenicima ugrabi mesto vizionarskog neimara (basnoslovna zarada koja se sliva iz netransparentnih ugovora i javnih nabavki je dobrodošla nuspojava, ili je ona u prvom, a ono istorijsko u drugom planu, svejedno). Gradski oci svom vrhovnom vođi na obali Save za života dižu mitomanski spomenik, koji bi valjda trebalo da svedoči o dobu preporoda i progresa, a u istoriju će, ipak, verovatno ući kao urbanističko ruglo, kao parodija proistekla iz duha tragedije.
Spomenik posvećen županu Stefanu Nemanji, nikao na Savskom trgu nekih dvesta metara od mesta na kome je ubijen Zoran Đinđić, predimenzioniran je srazmerno sujeti onih koji su ga tolikog naručili od skulptora Aleksandra Julijanoviča Rukavišnjikova. Taj džinovski golem trebalo bi da simbolzije snagu esenesovske vlasti, da veliča ne utemeljivača dinastije Nemanjića, već predsednika SNS-a i Srbije, kao što to ponizno čine narodni poslanici, svekoliki ministri i od skora Aleksandar Šapić.
Ta megalomanska tvorevina izlivena od različitih materijala zabijena je kao svojevrstan totem nasred Savskog trga, te sasvim priliči da se oko njega ritualno igra kolo. Gledaš Stefana Nemanju iždžikljalog nebu pod oblake sa sve mačem u ruci, a vidiš Aleksandra Vučića kome se danas svi pokorno zahvaljuju; vidiš taj spomenik kao totem, kao simboličnu zamenu za modernog oca nacije, koji se obredno slavi kao nedodirljivo božanstvo, koji se poštuje kao zaštitnik srpstva kome on udahnjuje mitološku slavu.
U IME BEOGRAĐANA NA VODI: Mora se otići do Savskog trga, sesti tamo na neku klupu ili leći u jednu od ugrađenih širokih ležaljki, da bi se postalo svesno tog praznog ničega koje okružuje spomenik ispred mumificiranog leša železničke stanice. To je prostor bez sadržaja, bez hlada, koji ne vodi nikuda, ne služi ničemu, koji je počišćen i ucakljen da svojim mrtvilom ne smeta novom gradskom životu u nastajanju u neboderima na obali Save, da žiteljima Beograda na vodi ne bi smetala urbana gungula železničke stanice. Iz istih razloga se planira i rušenje Starog mosta: sem čistunačkoj estetici, buka smeta jednom broju Beograđana na vodi, a i ruži im pogled. Beograd na vodi je sam po sebi čir na urbanom tkivu.
Čitav taj prostor Savskog trga prkosi urbanoj logici i nema nikakvog osnova da ikada zaživi. Kao u slučaju drugih gradskih trgova rekonstruisanih poslednjih godina, prostor Savskog trga je podređen egzibicionističkim strastima vlastodržaca, a ne potrebama građana. Umesto da se urbani prostor prilagođava razvoju gradskog života, život se na silu prilagođava prostornim predstavama novoiskaljenih urbanista, koje nalikuju projektima Hitlerovog omiljenog arhitekte Alberta Špera. To su prostri pogodni za parade i proslave, ali ne za svakodnevni život.
IZOBRNUTE CRNE RUPE: Taze rekonstruisani beogradski trgovi su kao nekakve izobrnute urbane crne rupe – zamišljeni da od sebe odbijaju živu materiju. Bilo da se radi o Savskom trgu, onom iskošenom delu Slavije, delu Cvetnog trga preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili Trgu republike, oči bode njihovo isprazno betonsko belilo, u boljem slučaju prošarano patuljastim, široko razdvojenim drvećem.
Nameće se prosto pitanje: zašto bi iko vreme provodio u takvom prostoru? I ako ne bi: čemu služe te urbanističke praznine, zašto su ti trgovi rekonstruisani kako su već rekonstruisani?
NEUKALJANE CIPELE: Tako je nakon rekonstrukcije prethodno već rekonstruisanog Cvetnog trga prostoru ispred staklenih boksova misteriozne namene umesto života udahnuta ova nova beogradska estetika sterilnog belila, ovog puta obogaćena fontanom sa kamenim, naravno belim kockama, na kojima bi, valjda, trebalo da se sedi, samo što do sada nisam nikoga video da to čini.
Ponovo su velika sredstva iz gradske kase izdvojena za oblikovanje prostora diskutabilne estetike, a bez ikakve životne, to jest urbane namene, osim ako neka svrha nije da gosti zaseli za rubne stolove kafića na Bescvetnom trgu setno gledaju u fontanu.
A tom trgu preko puta JDP-a tako se lako mogao udahnuti život umesto beživotne fontane. Mogao je, na primer, da se pretvori u trg na kome bi na posebno dizajniram štandovima, za čije bi se idejno rešenje raspisao konkurs među mladim dizajnerima, primenjeni i likovni umetnici izlagali i prodavali svoja dela i rukotvorine, kao što su nekada činili i bez posebno dizajniranih štandova. Mogla je da se organizuje i mala gradska pijaca na kojoj bi se pretežno prodavali gotovi prehrambreni proizvodi iz malih, porodičnih manufaktura, kao što je nekada davno tu i bila mala zelena pijaca. Ili da se, kao nekada, prodaju polovne knjige. Ili da se, kada se već zove Cvetni trg, na njemu koncentrišu cvećare, kao što je to nekada bilo.
Moglo se na tom delu Cvetnog trga, ako ništa drugo, postaviti i mnoštvo posebno dizajniranih klupa i zasadati mnogo drveća sa gustom krošnjom, pa da oni koji nemaju para za obližnje kafiće tu u hladu piju sok ili pivo kupljeno u Maksiju, jedu sladoled, da učenici sede posle škole ili se prolaznici prosto odmaraju. Mogao se tom trgu na razne načine udahnuti život u korist i na dobrobit mnogih građana, ali je stvoreno još jedno mrtvo belilo.
Prostor prilagođen potrebama ljudi sam od sebe oživi, počne da se razvija u nekom pravcu. Ovoj isforsiranoj estetici besmisla i belila, međutim, kao da je najviši cilj što se umesto seoske kaljuge gazi po popločanoj površini, beloj da simbolizuje čistoću i neukaljanu cipelu.
NOVI SIMBOLI: Stambeno-poslovni kompleks na Savi sa svom propratnom scenografijom pravljen je da postane novi, jači i od svega postojećeg bolji simbol Beograda, koji bi u drugi, treći ili četvrti plan trebalo da potisne sve druge gradske simbole. Zamišljen je tako da simbolizuje moć, progres i moderan gradski život. Samo što za neke Beograđane simbolizuje bahatost, neukost, narcisoidnost i obmanu, oglušavanje o savete i kritiku nebrojenih urbanista, arhitekata i inženjera različitih struka. Beograd na vodi je simbol vlasti i SNS-a.
I prazni, beli, sterilni, beživotni gradski trgovi postali su jedan od simbola Beograda. Oni simbolizuju odsustvo razumevanja urbanog načina života i potreba građana ili prezir prema njima. I ti trgovi su svakako nekima lepi tako prazni i besadržajni, ali je to u gradskom jezgru, u kome ne manjka betona i asfalta, svakako uzaludno protraćen prostor.
Dok Beograd na vodi, pored svojih pravnih i urbanističkih grehova, spada u domen vladajuće megalomanije, mitomanije, idolopoklonstva i korupcije beogradski trgovi, ovakvi kako su oblikovani, pre svega spadaju u domen estetike i sociologije: kako se došlo do toga da neko projektuje takva urbanistička rešenja i da neko odobrava sredstva da se realizuju?
A biće toga još i pre izbora u Beogradu, najkasnije na proleće 2022. U međuvremenu, nad glavama Beograđana akutno i dalje lebdi poduhvat Kalemegdanske gondole, ili projektovana izgradnja stambenog kompleksa i metro stanice na Makišu. A često se spominju i neki planovi sa Ratnim ostrvom…
